Kurt Kobejn – tragedija u jednom činu

Iako pop muziku slušam opsesivno već petnaest, dvadeset godina i mnogi lepi i ružni trenuci iz moje prošlosti imaju svoj soundtrack, ništa do dana današnjeg, a bojim se ni do kraja mog svetovnog života, neće moći da se poredi sa trenutkom kada sam sa dvanaest godina prvi put čuo “Smells Like Teen Spirit”. Iako me je ćale i pre toga navukao na rokenrol, predosećao sam da ta muzika koju mi on pušta jednostavno nema tu oštricu koju ja tražim i onda kad sam (ni sam ne znam kako) došao do Nirvane, shvatio sam da sam konačno našao ono što sam celoga života tražio. “Teen Spirit” je tih dana išao po trideset puta za redom na kasetofonu gde su se rewind i play tasteri maltene istopili, a par godina kasnije sam zamalo izbačen iz škole jer sam švrljao Nirvana po sveže okrečenoj svlačionici.

Dug je put od ostrašćenog fana koji zna sve o Nirvani i čuo je svaku traku i svaki nastup i zna sve tekstove napamet i veruje u različite teorije zavere vezane za Kobejnovu smrt, do (uslovno rečeno) zrele osobe koja ne želi ni da pogleda novi dokumentarac o frontmenu jednog od svojih omiljenih bendova jer joj je jednostavno muka od svega, ali najviše od groteskne eksploatacije pokojnika. Uz sve ovo kada sam čuo da je mala Frensis u ulozi producenta, te kako više voli Oasis i Brian Jonestown Massacre(?!) od Nirvane, to je bio onaj teg na vagi koji je presudio da prosto izignorišem novi dokumentarac budući da sam ga sad stvarno video samo kao još jedan projekat čiji je osnovni cilj da kasica prasica porodice Kobejn nastavi da zvecka.

Ipak, na poziv urednika da napišem tekst o ovom dokumentarcu ja sam instant pristao jer sam to video kao priliku da pišem o Kobejnu, a ne samo o novom filmu. Pored toga treba pomenuti da sam pogledao verovatno sve vrste dokumentaraca koji su o Kobejnu i Nirvani izašli do sada uključujući i Gas Van Santovu katastrofalnu igranu rekonstrukciju dana pred Kobejnovu smrt “The Last Days”.

Ako izuzmemo fantastičan “1991: The Year Punk Broke” gde je zabeležena Nirvanina turneja sa Sonic Youth-om i drugim eminentnim alternativnim bendovima tog talasa, jedina dva pristojna dokumentarca o Kobejnu su “About a Son” (2006) i “Kurt & Courtney” (1998). Prvi je video esej u kom Kobejnovi intervjui služe kao svojevrsna autobiografska naracija koju prate snimci njegovog rodnog Aberdina, a zatim i njegovog doma u Sijetlu, a drugi je dokumentarac sjajnog Nika Brumfilda koji u svom filmu preispituje okolnosti Kobejnove smrti i bez ikakvih predubeđenja sa diktafonom i kamermanom kreće glavom kroz zid da baci svetlo na sve teorije zavere vezane za okolnosti u kojima je Kobejn skončao. Posle Brumfildovog proganjanja različitih Kobejnovih poznanika, dilera i ljudi sa kojima se viđao u mesecima pred smrt, pa čak i intervjuima sa izvesnim white trash trailer park likom koga zovu El Duče, a koji priznaje kako mu je Kortni nudila određenu sumu da se Kobejna reši, osetio sam priličnu gorčinu i teorija da je samoubistvo zapravo bilo ubistvo mi je delovala kao realna opcija. Pored ovoga, intrigantna je i izjava Kim Gordon iz 2005. godine za Uncut magazin gde je otvoreno rekla da misli da je u pitanju ubistvo, te kako mnogi ljudi bliski Kobejnu misle isto. Sve ovo je učinilo Kortni Lov prilično omraženom osobom i nekom vrstom Joko Ono devedesetih godina. Ono što dobijamo sa novim dokumentarcem o Kobejnu je rasplet cele mitomanije vezane za njegov život, a onda i smrt, a koji je možda potresniji od svih tih scenarija koje smo imali u glavi.

Vest da je Kurtova zaostavština sad u većinskom vlasništvu njegove ćerke Frensis Bin Kobejn otvara jedno novo poglavlje u odnosu prema njegovom liku i delu i “Cobain: Montage of Heck” je prvi korak u tom pravcu. Na moju sreću ispostavilo se da ovo ne samo da je najbolji dokumentarac o Kobejnu, već bih se usudio da kažem da je dobar konkurent za listu najboljih rokenrol dokumentaraca svih vremena. Ovaj film nam daje potpuno nov uvid u Kobejnov život i u maniru velikih umetničkih dela pruža nam osećaj katarze, odnosno pročišćenja, naročito svima nama koji smo dugo bili taoci opsesije Kobejnom i svih mogućih zabluda kakve takva opsesija sa sobom nosi. Dok mi je sa jedne strane pošto sam pogledao film pao kamen sa srca, s obzirom da su mi se razne dileme oko nesrećnog Kobejna razjasnile, sa druge sam osetio sažaljenje za nekoga za koga sam posle ovog filma konačno ubeđen da je bio ta neka vrsta prokletog genija.

Nisam fan mistifikacije pop zvezda, ali stvarno se stiče utisak da je reč o osobi koja nije bila sposobna da pomogne samoj sebi.

Budući da sam iz gore navedenih predrasuda razvio animozitet prema filmu i pre nego što je zvanično izašao, sve informacije sam saznao naknadno, tj. u poslednjih par dana pošto sam ga konačno i pogledao. Tako sam shvatio da je film režirao Bret Morgen autor sjajnih dokumentaraca “The Kid Stay In The Picture”, o slavnom holivudskom producentu Robertu Evansu, i “Crossfire Hurricane”, jednom od najboljih dokumentaraca o Stonsima snimljenih u dvadesetprvom veku. Morgen je okupio sjajnu ekipu oko sebe i na najbolji mogući način iskoristio priliku da snimi prvi autorizovani dokumentarac o Kobejnu. Na raspolaganje mu je stavljena bukvalno sva moguća zaostavština. Od kućnih super 8 video snimaka porodice Kobejn, preko do sada neobjavljenih demo snimaka, praktično skica budućih hitova, kao i Kobejnovih crteža, arhivskih video i audio snimaka i onih zvaničnih. Uz to, tu su ekskluzivni intervjui sa Kurtovom majkom, ocem, maćehom i polusestrom, kao i oni sa Kortni, Krisom Novoselićem i Trejsi Marander, Kurtovom prvom devojkom.

Narativ filma je linearan i priča počinje idiličnim uslovima života u posleratnom Aberdinu sve do Kobejnovog tragičnog kraja kome nije pružena naročita pažnja budući da je posle nešto više od dva sata filma kontemplacija ili lamentacija nad njegovom smrću potpuno izlišna. Za potrebe filma je angažovano desetak animatora na čelu sa Ken Dankanom, čovekom zaslužnim za niz antologijskih Diznijevih animiranih filmova. Tako su Kurtovi crteži i zapisi iz njegovih dnevnika stop motion-om, a i drugim tehnikama, pretvoreni u male animirane filmove i video kolaže koji uz interpretacije Nirvaninih pesama čine intermeco, ali u bitnoj meri i doprinose samom narativu. Morgen je potpisan i kao montažer filma, tako da je odlična montaža najviše i doprinela da Morgen od malih puzli koje su mu stavljene na raspolaganje sklopi slagalicu koja čini ovaj film jednim od najpotresnijih i najboljih muzičkih dokumentaraca ikada snimljenih.

Pored ovih puzli koje je dobio na gotovo, režiser se umešno snašao u ulozi novinara pri intervjuima i od njih napravio integralan deo filma i potpuno ih podredio narativu. Na taj način nam je već posle prvih intervjua sa Kobejnovom porodicom jasan njegov psihološki profil i posledice koje je nesrećno detinjstvo ostavilo na njega. Posle ovakve odlične ekspozicije na Kobejnove muzičke početke, a i uspeh koji je usledio, gledamo sa jednim predzanjem koje potpuno demistifikuje priču o tek još jednoj autodestruktivnoj rok zvezdi.

Ono što ovaj film čini sjajnim portetom Kobejna je pored besprekornog narativa i uvid u njegovo stvaralaštvo i talenat koji je mnogo širi od komponovanja i izvođenja muzike. Tu mislim na njegove crteže, stripove, a onda čak i glumački talenat kada u trenucima svoje najdublje ovisnosti koristi svoje dete kao marionetu i u maniru trbuhozborca iskazuje sve svoje frustracije novostečenom slavom i tračevima koje pune redove svih mogućih časopisa u Americi. Ovakve njegove showman epizode mogu bez zadrške da se porede sa najvećim dometima Dreamlanders-a, glumačke svite Džona Votersa sa početka sedamdesetih.

Posebno indikativan i potresan momenat u filmu koji svedoči o Kobejnovoj neminovnoj propasti je insert u kom Kortni sa detetom u krilu, bez ikakvog ironičnog otklona, peva “Amazing Grace” dok Kurt stondiran sarkastično mrmlja stihove ove stare hrišćanske himne.

Posle ovih snimaka iz porodičnog života Kurta i Kortni postaje jasno da po prvi put imamo intiman uvid u Kobejnov život i sve priče o čoveku koji je posrnuo pod teretom slave, “nesrećnog” braka i heroinske zavisnosti padaju u vodu. Ono što zapravo vidimo je slika i (ne)prilika čoveka koji je pao pod pritiskom sopstvenih slabosti sa kojima nije mogao, ili želeo da se nosi. Ne bih se upuštao u dalju psihologizaciju, niti sam pozvan da se tako nečim bavim, ali ne mogu da se otmem utisku (a mislim da nisam jedini koji takav utisak deli) da je Kurt prosto prezirao sebe, samim tim i svoju slavu, a da jedine stvari koje je iskreno voleo kao što su njegova ćerka, žena i muzika nisu mogle da mu pomogne da prebrodi osećaj niže vrednosti koji mu je usađen još u detinjstvu pošto je dva puta odbačen od rođene majke.

Ne znam kako bih završio ovaj tekst osim toplom preporukom da pogledate ovaj dokumentarac (ukoliko već niste), s obzirom da ovo nije samo jedan sjajan film već i ozbiljna studija karaktera jedne od najvećih zvezda u istoriji rokenrola. Skot Ficdžerald je u svojoj posthumno izdatoj nezavršenoj noveli “Poslednji Tajkun” napisao kako u američkom životu ne postoji drugi čin. Ova izjava je često osporavana posle njegove smrti, a ni sam se ne bih složio sa njom, mada se teško može potpuno diskreditovati kada se pogleda koliko je sjajnih umetnika doživelo upravo takvu sudbinu. May God have mercy on your soul, Kurt.

*kao fotografije korišćeni su isključivo screenshot-ovi iz filma.