Da li imate preko 18 godina?

Koncert za odbačenu generaciju

20 godina od prvog dolaska grupe The Prodigy u Beograd

Tačno toliko, 8. decembar 1995, hala „Pionir“. Za nas koji smo imali nesreću da taj deo odrastanja proživimo u Slobinoj i Mirinoj Srbiji jedna od brojnih stvari koja je predstavljala misaonu imenicu bili su i koncerti stranih izvođača. Tu godinu inače režim je (iz nepoznatih razloga) proglasio za “godinu kulture”, obećavali su nekakve „brze pruge“ (šta god to bilo) i tvrdili da imamo “najveću stopu rasta u Evropi” (čega?). Po njihovoj retorici, kopipejstovanoj od doajena tiranije s Kube i iz Severne Koreje, mi smo prosperirali. Takve tvrdnje nisu imale veze s mozgom s obzirom na to da smo bili u ratu, pod međunarodnim sankcijama i svega željni.

422120_384302581598448_1482680846_n

Među poslednjima koji su zalutali u Beograd u sumrak Jugoslavije, kada je miris baruta iz komšiluka već uveliko bio u vazduhu, bili su Bob Dilan na stadionu Zemuna i Gun Club u SKC-u u leto 1991. Od tada jedini strani bend koji nas je posećivao bili su Plavi šlemovi iz UN. Zapadni svet proživljavao je jednu od najlepših decenija 20. veka i u materijalnom i u kulturuloškom smislu. Istočna Evropa hvatala je taj “zapadni” priključak i ubrzano “nadoknađivala gradivo” koje joj je sada postalo dostupno, nije više morala da voajeriše preko plota Berlinskog zida. A mi koji smo do tada bili najsjajnija tačka ovog dela Evrope sada smo postali crna rupa. Uvid u sadržaje van granica zemlje imali smo samo preko piratskih VHS snimaka filmova, kradenog MTV programa koji je 3 Kanal emitovao u jutarnjim satima, piratskih audio kaseta i CD-ova koji su se valjali ispred SKC-a. Čežnjivo smo ih gledali kao ona deca iz crtaća koja stoje ispred izloga s kolačima dok im cure bale i suze. Ko je rešio da se „probahati“ za 100 nemačkih maraka iz poslednjih roditeljskih štekova otišao bi u Budimpeštu na koncert nekog od stranih bendova koji su u tom periodu vršili pravu invaziju na novootvoreno East Euro tržište i vraćao se pun impresija, s po kojim Vajkremom u torbi i postpovratničkom depresijom u glavi. Stavili su nam katanac na sve.

1995. donela je privremeni završetak ratova i nekakvo “ublažavanje sankcija” pa su prvi izvođači počeli bojažljivo da dolaze u Srbiju. Naravno ako su hteli i ukoliko je to bilo isplativo lokalnim promoterima. Prvi iole značajan lik koji je probio led bio je Loren Garnije čuvenom žurkom u hangarima starog aerodroma, jednim od prvih masovnih rejvova u Beogradu. I baš tamo negde u periodu oko potpisivanja Dejtonskog sporazuma najavljeno je da će u Beogradu 8. decembra gostovati The Prodigy. Mislio sam da je taj koncert nekakav odraz normalizacije, mirnijeg vremena koje dolazi (dok ne počne sledeći rat). Nisam bio u pravu, The Prodigy su samo bili dovoljno ludi i nezainteresovani za bilo kakve političke okolnosti da su dolazili svuda gde ih pozovu.

Prodigy-Main-copy

A ko su oni bili u tom trenutku? Mlad bend ali dovoljno poznat, nisu velike zvezde ali za poslednje četiri i po godine najzvučnije ime koje će doći u Srbiju. Postoje pet godina, imaju dva albuma i jedan veliki hit, “No Good (Start the Dance)” kojim su izvršili proboj na MTV i veliku scenu. Ono što je mali broj ljudi tada shvatio, a što će vreme potvrditi, je da je drugi album “Music For The Jilted Generation” pravo malo remek delo, moderni klasik i jedan od najboljih albuma devedesetih. Za većinu, oni su bili predstavnici tadašnje tehno scene (što oni realno nisu bili) i euro dens scene (tek to nisu bili). Njihova muzika i pristup je nešto što će tek u sledećem veku dobiti pravo prepoznavanje i potvrdu a njih ustoličiti kao jedan od najprogresivnijih bendova decenije u kojoj su nastali. Uspeh pomenutog singla otvorio im je vrata velikih koncertnih hala, open air festivala i turneja van granica Britanije. Maksimalno koriste talas medijske popularnosti da što češće nastupaju i pozicioniraju se kao izvođački bend iako muzika koju su pravili nije bila baš najzahvalnija za to. Možda najveći dokaz uspešnog proboja bilo je učešće na Glostenberiju ‘95. Za nas nesrećnike koji smo bili željni stranih gostovanja kao ozebli sunca to su bile dovoljne reference. Daleko je to bilo od onoga što bismo najviše želeli da vidimo u tom trenutku, oni nisu bili popularni u Srbiji. Nema veze, daj šta daš.

Čim smo čuli da dolaze, prve reakcije su bile one naše standardne: “Koji li su to luzeri kada dolaze ovde?”, “Ovde pune halu a kod kuće verovatno nastupaju po rupama” ili “Ma to je neka prevara, ko zna ko će da dođe”. Devedesetih nam je optimizam po tom pitanju pogotovo bio na nivou. Nisam bio njihov fan, u tom trenutku nisam slušao ni jedan album ceo ali želeo sam da ih vidim i čujem uživo ne znajući na šta će taj koncert da liči. Video sam na 3 Kanalu nekoliko snimaka koji baš i nisu obećavali previše. Matrice i semplovi koje trešte, frontmeni Flint i Maksim urlaju u mikrofone, kačeći se na refrene i hajpujući publiku. Karta je bila, koliko se sećam, tada krvavih 18 nemačkih maraka (današnjih 9 evra), sigurno najjeftinija karta na turneji ali za nas i to je bilo previše. To naravno nije sprečilo da se “Pionir” rasproda. Tako je i danas, i dalje kao nemamo ni za leba ali se bez problema istrese 30-40 evra kada nam dođu omiljeni likovi.

I zaista, tog 8. decembra The Prodigy su sleteli u Beograd i našli se po prvi put među Srbima. Ostalo je istorija…

Legendarna konferencija za štampu u hotelu “Hajat” na koju upadaju njih četvorica (tada je u bendu bio i Liroj Tornhil), krevelje se, cerekaju. Flint vrišti u mikrofon i plezi se, piju pivo i ne skidaju naočare za sunce. U svečarskoj hajatovskoj atmosferi, pored doteranih moderatora i organizatora koji im poklanjaju nekakve knjige i povelje, oni izgledaju kao da su ispali iz veš mašine u kojoj su se nažvakali čega su se dohvatili od opijata. Još su u sklopu celog tog protkolarnog smaranja potpisali nekakvu peticiju protiv droge na rejvovima. Ej!!? :D

A onda postaje još bolje. Odvode ih na prijem u Gradsku skupštinu gde im uručuju ključeve Beograda!?? U Srbiji koja se saginjati neće, u kojoj Zapadnjaci nisu dobrodošli dokle god njihova tuđinska ruka hoće nama da upravlja, ovoj četvorici simpatičnih raspadača iz engleske provincije ukazuje se počast kakvu nisu dobili mnogi značajni ljudi koji su prošli kroz Beograd u vreme kad smo postojali na mapi Evrope. Klasični simptomi banana republike. Napomenuo je neko od njih, mislim da je bio Tornhil, da je iznenađen pažnjom koju su dobili od medija i javnosti. Neki cinični novinar tada je u nekom tekstu prokomentarisao kako će se nesrećne majke ovih nesrećnih sinova verovatno mnogo iznenaditi kad čuju šta su im deca doživela u nekoj tamo zemlji. Tada sam smatrao da je to sumanuto, danas posle svega se mislim: ”Ako, neka su im dali ključeve. Neka im daju i diplomatske pasoše. Zaslužili su.” Sve ovo o čemu pričam gledao sam dan nakon koncerta u izmontiranim prilozima na lokalnim televizijama. Taj 20. vek, pre web portala i društvenih mreža, nije nam davao mogućnost da pratimo ovakve događaje iz minuta u minut.

david-bennun-interviews-the-prodigy-part-1-1st-april-1995

Uveče odlazim u “Pionir” već negde oko 20h ne znajući kakva su pravila na rejvovima i da ću blejati satima dok šou ne počne. Nisam bio jedini, ispred hale je bilo mnogo ljudi. Atmosfera na današnjim koncertima s kontrolama pre ulaza, elektronskim čekiranjem, štandovima sa suvenirima (u odnosu na stanje oko hale tada) deluje kao odlazak u filharmoniju. Kordoni Slobinih pandura prašinara, koji su za svaki događaj alternativnog karaktera bili brifovani kao za opozicioni miting, ovde su došli pod punim ratnim raspoloženjem posebno napujdani zbog toga što su sada u pitanju neki stranci. Semenkari i preprodavci koječega, publika preširokog dijapazona. Mislim da sam se tada, sa svojih 17 godina, prvi put sreo s tako mešovitim sastavom ljudi na jednom mestu. U tadašnjem Beogradu postojala je oštra granica između grupacija i retkost je bila sresti sve na istom mestu. U ovoj gužvi bilo je, pored neutralne publike, klasičnih padavičara, notornih dizelaša (privukla ih je valjda ta dens etiketa i hit koji je čak i njima bio prihvatljiv), rejvera koji su u to vreme bili u ekspanziji. Među njima sam prepoznao neke doskorašnje zeldije koje sam znao iz škole ili grada koji su preko noći odbacili trenerke i okačili perle oko vrata, pustili malo kose i nakostrešili je gelom. Bilo ih je maskiranih ski naočarama, šlemovima, izblajhanim kosama, nakinđurenih nakitom, devojaka sa sitnim punđama u kosi i raznoraznim drugim detaljima. Kroz MTV prozor i strane časopise smo dobili informaciju kako ljudi izgledaju na rejvovima napolju pa smo pokušavali da im pariramo na prvim tehno žurkama u Industriji i Rexu, a sada i na jednom velikom događaju. Neki tip se pojavio s gas maskom na glavi ali ubrzo je bio upozoren od pandura da je skine jer je to bio deo rashodovane službene opreme zbog čega je bilo zabranjeno da je nosi civil. U ogromnoj gužvi mešao se duh nove Evrope koju smo dirljivo oponašali i Srbije zatvorene u četiri zida, zaglibljene u miloševićevsko blato.

Marko Novaković

Marko Novaković

Uz stepenice sam ušao u halu pa kroz hodnik prošao do tribina a odande se spustio u parter i probio najdalje što sam mogao prema bini. Tada nije bilo izdeljenih sektora tribine, parter, fan pit. Sve karte koštale su jednako i mogao si da uđeš gde hoćeš, samo je bilo važno da dođeš ranije. Ponoć je prošla a domaća DJ podrška još uvek je pržila. Počeo sam već da mislim da je ovo ipak neka prevara, koji koncert počinje posle ponoći? Slične komentare čuo sam oko sebe. Miris trave dopirao je sa svih  strana. Sreća pa je potpisana ona anti narko peticija u Hajatu, ko zna na šta bi onda mirisala hala. Oko pola jedan DJ konačno silazi sa bine i gase se svetla. Histerična vriska 8000 ljudi se prolama halom, sa razglasa ide neki remiksovani klavirski koncert. Kreću udari teških bitova i zvuk lomljave stakla. To je “Break & Enter”, pesma kojom The Prodigy otvaraju koncert. Dok Liam Haulet, uz pratnju gitariste, pušta matrice na sceni se pojavljuje Kejt Flint u velikom providnom balonu. Kotrlja se u njemu neko vreme a zatim ga cepa i izlazi napolje kreveljeći se i skačući. Ubrzo se za njim pojavljuju Maksim u perjanoj jakni i sa ski naočarama i Liroj Tornhil čija jedina funkcija je bila da đuska na sceni. Svi smo u kolektivnom transu. Na sledećoj pesmi iz publike im se odaje počast paljenjem velike navijačke baklje čiji crveni plamen i jak miris ispunjavaju parter. Ovo čak i Maksima tera da za trenutak zastane i svoju pažnju preusmeri na taj detalj. Sigurno su svašta doživeli za pet godina svoje rejverske karijere ali baklju u zatvorenoj hali – teško. Neko sa strane možda je tada mogao reći da je došao među balkanske primitivce. Ali nije, to su bili samo predstavnici jedne generacije željne lepšeg života, odbačene od onih koji su trebali da joj obezbede nekakvu budućnost i izolovane od sveta u kojem bi se za tu budućnost sami izborili. To je bio znak zahvalnosti onima koji su bar na jedno veče učinili da se osećamo kao da pripadamo nečem boljem i lepšem. Novinari su se tada često sprdali da su momci iz benda delovali kao da ne znaju u kojem su uopšte gradu. Možda i nisu znali kad su stigli, ali ubrzo su shvatili da su se našli u specifičnoj zemlji, u specifično vreme i da izlivi emocija koje su dobili od mlade publike nose nešto više od pukog obožavanja benda. Zbog toga The Prodigy i danas pamte taj koncert. Zbog toga su godinu dana kasnije poslali video poruku podrške studentskom protestu.

Na pola koncerta Maksim najavljuje da ćemo čuti nešto što do tada nismo čuli, napominjući da je to pesma koju nikad ranije nisu izveli. I tako je Beograd postao mesto gde je budući veliki hit “Breathe” doživeo svetsku premijeru. Jedna od onih sitnih bitaka koje volimo da dobijemo u večitom stanju poraza (“Kod nas su bili dok nisu bili poznati, “Tu pesmu su prvi put izveli kod nas”, “Rekli su da im je naš koncert bio jedan od najboljih” i slično). Na kraju su nas doveli do katarze s “No Good” koju su upotpunili izvođenjem na binu jedne devojke iz publike koja je bez imalo treme đuskala s njima.

Zatim su nas spustili poslednjom pesmom i pobegli. Ne znam da li im je bilo plaćeno da nastupaju samo toliko ili nisu imali dovoljno repertoara u tom trenutku ali koncert je završen posle svega nekih 80 minuta. I tih sat i kusur bili su dovoljni da zapamtimo taj koncert dok smo živi, ne zbog toga što je bio toliko dobar već zbog okolnosti u kojima se desio. Iskobeljao sam se iz gužve i krenuo ka centru grada prezadovoljan i ispunjen furioznom energijom koju su The Prodigy isporučili ne štedeći se. Još da sutradan nisam morao u školu na nastavnu subotu bilo bi idealno.

Untitled

Ako govorimo o samom koncertnom iskustvu, nastup nije bio baš savršen. Oni su našli način da ono što pružaju na albumu iznesu uživo koliko je to moguće, pre svega se oslanjajući na energiju. Ali vremenom i kilometražom svoje nastupe doveli su do savršenstva. Njihovi koncerti postali su bolja verzija onoga što može da se čuje na albumu: tačni, siloviti i intenzivni, plus energija koju donosi direktan kontakt. Iskreno, nisam očekivao da će u godinama koje dolaze postati takva institucija. Par meseci kasnije izašao je singl “Firestarter” koji je potvrdio poziciju zvezda u usponu. Usledile su nagrade, novi albumi a sa nastupima praktično nisu prestajali. Nakon 8. decembra piratske kopije njihovih albuma u Srbiji prodavale su se kao alva, postali su jedan od najpopularnijih bendova kod nas. Voleli su ih i alternativci iz kruga dvojke i dizelaši iz predgrađa. Mnogo godina kasnije pitanje ”Jesi bio na Prodidžiju devedesetpete?” postalo je neka vrsta generacijskog prepoznavanja. Nešto što te na neki način definiše, da li si bio na “onom mestu” gde se stvarala generacijska istorija? Sada, 20 godina kasnije, u potpunosti uviđam kakva je dragocenost bio taj koncert koji su nam održali. Ovo je ujedno bio početak pravih rejvova u Beogradu. Tehno žurke preselile su se iz klubova u hangare i sportske hale, a DJ gostovanja iz inostranstva postala su sve češća.

20151125_181139

The Prodigy su u Beograd sledeći put došli 2005. U medijima se vrtela reklama pod sloganom “Dolaze ponovo posle 10 godina da vide koliko ste se promenili”. Ne znam za nas, ali Srbija se do tada promenila kudikamo na bolje. Daleko od dobrog ali svakako je bila bolja nego 1995. Posle toga došli su još nekoliko puta u Beograd i na EXIT. I nadam se da će doći još mnogo puta jer The Prodigy su naš bend, svetski a naš. Ali nijedan njihov nastup neće imati težinu koju je imao onaj iz “Pionira” ’95. Jer nikad više (ja se nadam) neće doći u onakvu zemlju i onakav grad.

Lajkuj:

Komentari:

  1. Ahmad Nedzad says:

    Kmeči o devedesetim i dalje a prošlo je 16 godina od tada i od Slobine vladavine. Nulte i desete su sto puta gore od devedesetih.

  2. svetislav says:

    tuzno je koliko ne znas,ali lepo si rekao da nisi bio njihov fan tada.a pa vidis mnogi su bili i ovaj patetican tekst pun gresaka sam procitao srecom do dela kada kazes.
    .
    kazes jedini hit ima je bio no good i on ih je probio na MTV.e pa vidis Charly,i Out of space. sa albuma Expirience ih je probio na MTV.
    a sa play liste su sve sami hitovi.prvi put su izvedene pesme sa M.F.T.J.G.
    breathe,poison,their law,woodoo people.

    Skupljali smo novac za koncert ocekivali cudo a doziveli pa ako smem u svoje ime jedan od najboljih trenutaka u zivotu.
    krece Poison pali se baklja a jooj.

    oni i chemical brothers tj nazalost samo album Exit Planet Dust iz 1995 je pokidao.

    pozdrav za sve koji su bili i citaju tekst ko pise covek koji ih tada nije slusao :)

  3. fufu says:

    koncert organizovao studio berar, nikad chuo za tu organizaciju :)

  4. Joca says:

    Pitam se da li je ovaj lik uopste i prisustvovao koncertu…vise izgleda da je on isao na neki politicki skup

  5. Drag says:

    Jel ovo politicki ili tekst o usponu i uspehu jednog benda? Malo se gubim citajuci… Lepo je sve receno, samo ove politicke frustracije autora su katastrofa! Moj utisak je da je Srbija tada bila haoticnija, ali danas je svakako jadnija. Posle losih ’90-tih usledile su jos gore, katastrofalne ’00, gde smo konacno unisteni. Sto je zapoceto ’90-tih, zavrsilo se desetak godina kasnije. A ta generacija o kojoj pricas ostala je u ’90-im, apsolutno nespremna na promene koje su trebale da uslede. I dalje smo mi ta “evropska” generacija koja podrzava i zeli promene, ali da ne krene bas od nas odmah.. Neka se prvo promeni on, pa cu onda ja.

  6. Raw says:

    Koji trash od teksta,lolcina….

  7. Bojan says:

    Sloba vam dao malo droge i americkog smeca da se smirite loma. Steta samo sto ga je bolela ona stvar sto cete vi biti sledeca politicka elita i roditelji i radnici, direktori i umetnici, i napraviti od ionako banana republike jos vecu rupetinu. Dobro, bitno je da si se ti nama najeo eksera i naslusao simpaticnih raspadaca.

  8. Milosh says:

    Odlična poenta u poslednjem pasusu za sve one koji se sa setom sećaju devedesetih i zaboravili su svu bedu koju je sa sobom doneo tandem Mira i Sloba.

  9. Nikola says:

    Toliko nemaš pojma ni očemu da je to strašno.

    Politička situacija sada, isti k—-. Mira i Sloba najmanje krivi za sve. Mogli su biti i Miki i Đole, isto bi se desilo. Obrazuj se pa će ti biti jasnije.
    Gledaj u SAD, Nemačku, Francusku i Izrael ako tražiš krivce za bilo šta što se i sada događa.

    ’80te pojeo ekonomski raspad Jugoslavije, orkestrirao raspad čim je Tito umro
    ’90te izvođenje ključne faze raspada
    ’00te političke igrarije preko amasada sipaju “našim” kretenima šta mora da se sluša (inače, bombardujemo i ništa od novca na strane lične račune), priprema terena za rasprodaju svega strancima (pre svega zbog prirodnih resursa)
    ’10te političke igrarije II deo, prodaja svega strancima zbog preuzimanja svih prirodnih resursa
    ’20te kontrola nekog tamo naroda čija je navodno teritorija sa koje su potekli i eksploatacija nekada njihovih resursa

    Tuga, beda, jad..

    I da, muzika i muzičari nemaju nikakve veze sa tim. Ne znam kako se to tebi povezalo tako u mozgu.

  10. Nikola says:

    Nisu oni naši. Niti smo mi Jilted Generation. Oni su samo grupa ljudi kojima se ne sviđa moderan kapitalistički život, vole muziku, provod i drogu – traže nešto više od života nego sedenje u kancelariji 24/7.

    Vidi ovako:
    nisu oni bili bombardovani i ozračeni
    nisu oni jeli smeće 10 godina jer nije imalo šta da se kupi u državi i od čega
    nisu njima braće, stričevi bili ubijani, babe i dede, rođaci klani po exJu
    nisu oni bili uskraćivani za sve što se događalo svuda u svetu tih godina

  11. kuzun says:

    strasno je da se ljudi u komentarima uopste usudjuju da porede period posle i za vreme slobe..90e su vam gasili struju, niste imali gde mleko da kupite, skidali su vam patike, ubijali ljude masovno na ulici, deca su poslata u rat, zemlja bombardovana..i to poredite sa nekom pljackom u tranziciji? Pa bar niko nije morao na ratiste od 2001 pa naovamo..

    neka su 00e donele pljacku i bedu ali je to sve opet nistavno na kataklizmu koju je doneo i izveo sloba..

  12. Dusan Bosnjak says:

    Jbt. sns dronovi i botovi i ovde vladaju.

  13. Dusan Bosnjak says:

    Nego, genijalan tekst, a ovima sto smeta politika… nemam sta da kazem, zivite u Srbiji i dalje, to je sasvim dovoljno. Da vam pozelim nesto lose preko toga, bilo bi previse, niko to ne zasluzuje.

  14. Aleksandar says:

    Fenomenalan tekst! Svaka cast autoru na kolicini zapamcenih detalja – potpuno me preneo nazad u to ludo vreme.

    Koliko se secam, u jednom trenutku je Bane iz Sunshine-a izazao na binu i rekao da grupa Prodigy mozda nece moci da nastupi zbog tehnickih problema, pa je na kratko nastao haos :)

  15. Pedja says:

    bravo,bravo,bravo….a uvertiru pred nastup na onih osam ploca od 8 hiljada W pravi Leftfield -open up

  16. admin says:

    Možeš ti da voliš ili ne voliš Slobu i devedesete, ali pokušavati omalovažiti takav jedan događaj kao što je koncert Prodigy-a u Beogradu je dno dna….

  17. Jin Mashin says:

    Bio na koncertu, sprzen od acida, do kojeg se u to doba veoma lako dolazilo. Koncert, atmosfera, energija publike raspametili su u to vreme solidno poznate “The prodigy”, posto te veceri oni nisu imali pojma sta im se dogodilo pred sigurno 12-13000 do krajnika ludih Srba… Posle toga su se uvek rado vracali u ovu Nashu Srbijicu, hvala im na tome…

  18. Alpa says:

    Koliko god bili simpatični tekstovi u borbi protiv tzv. kultur-rasizma ili kultur-fašizma (o Žikinoj dinastiji, TV Palmi, Boljem životu itd.) mislim da je ovo jedan od tekstova gde LDP-ovski bekgraund autora posebno dolazi do izražaja.

    Prilično iritantno, ne mnogo bolje od Galebovog teksta (utoliko bolje što je taj čovek u trenutku koncerta imao 13 godina).

Ostavite komentar:

Slični članci: