KOIKOI – psihodelični rok za nove generacije

Od srede 25. avgusta Hali Gali će započeti četvrto izdanje pod nazivom Tutti Frutti. Među imenima koja će prodefilovati tokom pet festivalskih dana na četiri prestoničke lokacije nalaze se ruska muzička bomba Shortparis, najuticajniji ovdašnji sastav decenije Repetitor, te kao i do sada ubojite i talentovane snage alternativne scene poput bendova Gazorpazorp, Vizelj, Proto tip, Auf Wiedersehen, Stroberiz, Tipon, Roza, Ana Never, tam, Igor Božanić, Zicer Inc. i drugi. Poslednje festivalske večeri, 29. avgusta ispred Muzeja Jugoslavije nastup će održati i nova vruća koncertna atrakcija KOIKOI.

U pitanju je kvartet u sastavu Ivana Miljković, Emilija Đorđević, Marko Grabež i Ivan Pavlović Gizmo. Baš pre nadolazeće beogradske svirke razgovarali smo sa članovima benda o njihovim počecima, uspešnom debi albumu, procesu stvaranja pesama, prvoj regionalnoj turneji, domaćoj sceni koju popularizuje Hali Gali pokret, odnosno budućim željama.

Za početak jedno lagano pitanje, kako je to biti u bendu, ovde i sada, kada okolnosti baš i ne idu na ruku muzičarima?

Ivana: Ruku na srce, tempo našeg rada je bio prilično jak u poslednje vreme (snimanje i post produkcija albuma, te promocija, turneje…), pa iako ne možemo reći da nismo osetili kakav je splet okolnosti i kako se one sve mogu promeniti u rekordnom roku, zaista nismo puno ispaštali. Pritom, moram napomenuti da svi mi u bendu imamo poslove osim muzike, tako da nas te okolnosti nisu mnogo materijalno oštetile, dok neke od naših prijatelja jesu, i sa time jako saosećamo. Rad sa bendom nam je u velikoj meri davao osećaj svrhe kroz protekle događaje, osećaj da radimo nešto ispravno, da radimo to sa dušom.

Ako se ne varam, svako od vas ima prethodno iskustvo sviranja u bendovima različitih muzičkih stilova. Koje su pozitivne, a koje negativne stvari takve situacije? Šta je kliknulo među vama, pa ste rešili ovo je BAŠ TA postava?

Ivana: Bend je specifičan kolektiv, nije baš radni, a opet se očekuje puno rada; nije samo prijateljski, a opet moramo biti veoma bliski i deliti neke najintimnije misli i trenutke, itd. Pozitivna strana bi u tom smislu bila definitivno kako se ophodimo jedni prema drugima i koliko ozbiljno shvatamo to što radimo, a negativna strana svakako neka doza sujete koja verovatno prati svakog, uslovljena prethodnim iskustvima, i to je donekle normalno i rešava se svaki pojedinačni slučaj. Znali smo da smo pronašli svoju idealnu postavu na osnovu toga kako sviramo svako za sebe, kako zajedno, kako čujemo muziku.

Početkom juna je objavljen vaš debitantski album Pozivi u stranu kojeg i dalje prati ozbiljan hajp. Da li ste zadovoljni učinjenim, da li ste očekivali takve reakcije?

Ivana: Apsolutno smo zadovoljni! Naravno, Pozivi u stranu je naš prvi album, iako bismo neka pitanja mnogo lakše rešili sa ovim iskustvom, ništa ne bismo menjali. Očekivali smo da će slušaoci to i prepoznati, ali ne u meri u kojoj smo dobili podršku.

I vaš album, kao i mnogi prethodni, uspešan su poduhvat nastao pod producentskom palicom Uroša Milkića. Kakve emocije nosite iz te saradnje? Da li delite moje mišljenje da je Milkić srpski Stiv Albini?

Ivana: Uroš je apsolutno ključan igrač za KOIKOI, zavredeo je naše prijateljstvo i poštovanje van svih granica. Pored toga što ima beskrajno talenta, sluha i iskustva, Milki je zaista i poseban karakter, mnogo puta tokom procesa nas je njegova energija vraćala među žive. Definitivno, on je naš ekvivalent Stiv Albiniju, a i više od toga!

Kako izgleda vaš stvaralački proces rada? Ko je najzaslužniji za tekstove, kako nastaju pesme? Vlada li demokratija u odlučivanju?

Ivana: I dalje nemamo nikakvu definisanu formulu za pisanje reči i muzike, i mislim da ćemo se truditi da to tako i ostane. Ponekad, počnemo od džemovanja, ponekad od jedne-dve rečenice, ponekad neko napiše skoro celu pesmu, pa radimo samo na aranžmanu, slaganju vokala… U kreativnom procesu nismo za sada pribegavali demokratiji, ne odustajemo od eksperimentisanja dok ne dođemo do jednoglasne odluke.

Zvuk na pomenutom prvencu je veoma eklektičan, rekao bih. Ima tu popa i žestokih gitarskih rifova, elektronike, trepa, ali i tradicionalnih etno motiva. Kako biste vašim rečima opisali vaš muzički stil?

Ivana: Eklektičan je stvarno dobar izbor reči, ne bismo mogli bolje da objasnimo ni sami! Mislim da smo bili u najvećoj meri vođeni intuicijom. Širina vokala se svakako ističe kao osobina benda, kao i nekonvencionalni aranžmani. Ako govorimo žanrovski, teško je staviti sam sebe u okvir, ali primera radi imamo krautrok ponavljanje u beskraj, imamo elektropop hukove, ljute industrijal rifove, a old-skul zvuk iz pojačala na gitari…

Ko od vas ima najveću želju da vidi Misisipi?

Ivana: (kroz smeh) Pa, mislim da bi to bilo najbolje da uradimo zajedno na prvoj SAD turneji, zar ne?

Apsolutno se slažem! Nema ljubavi u klubu, to već znamo, a vi nam govorite da je ljubav u hangaru. Otkud baš tamo?

Ivana: Pesmi “Hangar“ je inspiracija jedna predivna izlozba pod imenom Robot love koja je bila postavljena u Ajndhovenu 2018. godine. Glavna tema izložbe je pitanje ljubavi između robota i ljudi. Tamo gde ljudi ne mogu jedni sa drugima i gde nas samoća obuzima, roboti popunjavaju tu prazninu. Može se posmatrati kao oda ljubavi i novim kiborg oblicima pažnje, ljubavi i seksa. A, ljubavi u klubu sigurno ima.

Album ste objavili sa Moonlee Records iz Slovenije. Kako je došlo do te saradnje i kako ste se odlučili baš za njih?

Ivana: Kada smo snimali album, Moonlee je bio izdavač koga smo najviše želeli, tako da smo imali mnogo sreće da je i Miran (Moonlee) nas odabrao na Milkićevu preporuku. Inače, nije uobičajeno da bend na prvom izdanju ima zvaničnog izdavača, tako da nismo očekivali da će se sve odigrati tako, ali nadali smo se. Prvo što nas je privuklo je izbor samih bendova, a to je potvrđeno i time koliko su oni zadovoljni saradnjom sa Miranom.

Pored samih pesama, mnogo pažnje posvećujete spotovima. Koliko je za vas značajan taj vizuelni momenat?

Ivana: Veoma nam znači iz dva razloga. Prvi, pragmatičan je to da je muzika 2021. godine praktično uvek praćena vizualima, pa će nekome predstavljati prvi kontakt sa bendom, čak ponekad i pre muzike. Drugi, ličniji, jeste to da se i sami bavimo umetnošću ili makar vučemo korene iz umetnosti, okruženi smo nekim od najmaštovitijih stvaralaca trenutno i njihov rad vrednujemo religiozno, te naravno da se trudimo i da sa njima imamo razmene, da im pružamo podršku i da njihovu podršku prema nama koristimo do kraja.

Nedavno ste imali i regionalnu mini turneju, pa mi recite kakva iskustva nosite odatle? Verujem da je bilo izazovno organizovati tako nešto u sadašnjim uslovima.

Ivana: Svakako je bilo izazovno, klubovi ne znaju da li će raditi za dve nedelje i pod kojim uslovima, teško je biti siguran u bilo šta, ali uz Miranovu podršku i podršku scene u BiH smo uspeli i bilo je fenomenalno. Jedva čekamo da ponovo pođemo na put! Svirali smo osam koncerata kroz tri države, a posle ovog iskustva, mislim da smo spremni i na duža i dalja putovanja.

Momci iz benda Buč Kesidi su mi rekli da im je cilj da u skorije vreme napune beogradsku Arenu, Vizelji mi rekoše da žele da postanu najbolja balkanska rok grupa od Bijelog dugmeta, a koje su vaše želje u tom smislu?

Ivana: I mi želimo isto za drugare iz Kesidija i Vizelja! Jedan veliki cilj nam je da doguramo do deset izdanja, voleli bismo da budemo taj bend, onaj koji ne odustaje. Velika fantazija nam je i da sviramo live na sijetlovskom radio KEXP-u, njihov muzički ukus je fenomenalan, a tehnički snimci su besprekorni.

foto: Nemanja Knežević

Kakvo je vaše mišljenje o aktuelnoj alternativnoj sceni kod nas? Šta biste pohvalili, a šta nam nedostaje?

Ivana: Oduševljeni smo šarenom ponudom live bendova – u Beogradu, Srbiji, u regiji. Događaju se uzbudljive promene u načinu komponovanja za bend, aranžiranja, pa i snimanja, produkcije, a u isto vreme, neki od ovih bendova su uživo ubice! Dakle, oni definitivno imaju hrabrosti, talenta i odličan nastup, međutim teško je doći do dobre prilike da te ljudi čuju, jer je izbor mesta za sviranje posve ograničen, i veoma je teško napraviti isplativu računicu za nastupe, a nastupi su suština live bendova. To ume da demotiviše i traži puno strpljenja, čak i za bendove iz većih gradova, a mogu samo da zamislim koliko je teže onima iz manjih sredina. Nadam se da će se vremenom tehnički uslovi u klubovima popraviti, kao i da će se još prostora otvoriti prema bendovima.

Deo ste Hali Gali pokreta, verovatno najkreativnije muzičke priče u regionu u ovom trenutku. Šta za svakog od vas predstavlja to što ste deo Hali Galija?

Ivan: Hali Gali je nova energija i kreativnost mladih koja će dati mnogo dobrih bendova i dešavanja, drago mi je da smo deo toga i da smo tu jedni uz druge.

Ema: Ceo Hali Gali pokret u suštini predstavlja neku novu muzičku struju, generalno je usko povezan sa trenutnim kulturnim dešavanjima u Beogradu pa mi je samim tim drago da je KOIKOI deo te priče i da na neki način doprinosi svemu tome.

Ivana: Obožavam osećaj pripadnosti nečemu većem od nas pojedinačno. Svaka čast organizatorima na dovitljivosti i istrajnosti! Svaki do sad je bio veliko uživanje, a sigurno će ovaj biti najveće.

Marko: Sve su rekli sto i ja mislim. Mogu samo da dodam da je vašar najbolji oblik zabave i želim nam još mnogo vašarskh vožnji.

Kakva sećanja nosite sa rada na kompilaciji od pre dve godine kada ste se predstavili pesmom “Bog te ubio”?

Ivana: Prelepo iskustvo i prilika za zbližavanje sa drugima. Bilo nam je to jako potrebno i mislim da ne bismo bili na istom putu da se to nije tako odvilo.

foto: Nemanja Knežević

Osim sopstvenog nastupa, čemu se najviše radujete na nadolazećem Tutti Frutti festivalu?

Veoma je teško izdvojiti bilo koga, ove godine je izbor muzike stvarno besprekoran. Shortparis će sigurno biti odličan u kombinaciji sa Sv. Psetima, Gazori su uvek zadovoljstvo za slušanje, kao i Repetitor. A, mnogo smo uzbuđeni zbog našeg dana ispred muzeja i prilici da čujemo nove pesme Tipona, jer ih obožavamo, i naravno Vizelj kako izvodi svojih poslednjih nekoliko hitova, koji su uzbudljivo aranžirani za živ nastup.

Za sam kraj, možete li nam preporučiti neki novi bend ili ploču, bilo domaći, bilo strani koji su vas oduševili u poslednje vreme?

Daliborovo granje, bend iz Međimurja koji svira prog/psihodelični rokenrol, i njihov album Hainin krase uzbudljivi neparni ritmovi i slikovite teme. Tokom mini ture u junu smo postali najveći fanovi benda Seine i njihovog live nastupa, koji je nesvakidašnje emotivno iskustvo. Imali smo i prilike da čujemo sirove snimke sa nadolazećih izdanja Sitzpinkera i Sv. Pseta, dva benda za koja smo sigurni da će premašiti sva očekivanja, pa se pripremite za njih u toku ove i sledeće godine.