Kako smo se skinuli goli u Areni sa Nikom Kejvom

Logično je da muziku koju volimo doživljavamo lično. No, činjenica je da zato što Nik Kejv često piše naše pesme mnogo bolje nego što bismo mi to uradili, njega doživljavamo ličnije nego neke druge muzičare.  Ni ja nisam izuzetak. Neke noći ne bih preživeo bez njegove muzike, ali moram da priznam da su postojali dani kada mu se nisam javljao na telefon.

Prvi put sam ga gledao u Budimpešti pre tačno 20 godina kada je promovisao “The Boatman’s Call”. To mi je još uvek jedan od najboljih koncerata u životu. Onda sam ga gledao u istom gradu četiri godine kasnije. Iako mi “No More Shall We Part” ne spada u njegove omiljene ploče, energija na tom koncertu me je bacila na kolena, a “Do You Love Me?” i Koenova “Hallelujah” su me razbile. Sledeći put sam ga gledao u Španiji 2005. Bend je pokidao na tom koncertu – dva bubnjara, preko 10 ljudi na bini. Međutim, ja nisam osetio baš ništa. Tada sam bio negde drugde. Zbog toga sam svesno propustio njegov koncert u Areni 2008. Uzvičnici u “Dig Lazarus Dig!!!” mi ništa nisu značili ni tad, ni sad, i nisam želeo još jednu Nikolinu svirku na kojoj je svima lepo osim meni. Posle su ljudi pričali da im je to najbolji koncert u životu. I ne sumnjam da je bilo sjajno. No i tada sam bio na nekom drugom mestu. Za razliku od The Bad Seeds iz ovog veka, ploče Kejvovog off benda Grinderman su me mnogo više radile. To je jedan od razloga zašto sam se 2011. uputio u Novi Sad na “najbolji festival u Evropi, na svetu, u univerzumu a i šire”. I proveo sam se super za sve pare. Kada se sa The Bad Seeds vratio na isti festival 2013, opet sam ga preskočio. Nisam mogao “Push the Sky Away” ma koliko voleo naslovnu pesmu i “Higgs Boson Blues”. A onda je došao “Skeleton Tree”, podigao me iz smrdljivog kanala i Nik mi je rekao “’De si bre više?”. Bio sam spreman da se skinem go u mraku Arene.

Foto: Nemanja Đorđević

Ljudi odlaze na koncerte iz različitih razloga. Nekome su pesme muzičara sa bine ceo život, neko bi da mrdne dupetom u ritmu, neko je dobio džabe kartu pa je rešio da prijatelju u prvom redu ispriča zašto ga smara posao, neko bi da čuje ona dva hita i preskoči ostatak, neko bi da plače, neko bi da bude viđen, neko bi da muva tipa ili ribu, neko bi da ga muvaju, neko bi da uključi opciju „live“ i svima pokaže gde je u tom trenutku, a neko po prvi put otkriva muziku benda koji svira.

Kada je u pitanju sinoćnji koncert Nika Kejva u beogradskoj Areni, verovatno su bili prisutni svi pomenuti tipovi ljudi. Koncert je bio rasprodat mesecima unapred, u sali je bilo oko 15.000 posetilaca i siguran sam da se tu muvao svakojaki svet (bilo je zanimljivo videti ovih dana kako neke “gradske face” koje obično na sve koncerte upadaju za dž, po internetima mole ljude da im prodaju kartu za Kejva). Ipak, čini mi se da postoji nešto što je sinoć bilo zajedničko najvećem broju ljubitelja muzike Nika Kejva.

Posmatrajući ljude oko sebe, njihove reakcije na Kejvove pesme, njihove zamagljene poglede, usne koje izgledaju kao da su se razvukle u osmeh prvi put nakon dugo vremena, mislim da je pokretač većine ljudi u Areni bila čista, ogoljena emocija.

Bez obzira na razlog – da li nas muče ljubavni jadi, da li nam je umro neko koga volimo, da li nam se čini da niko ne kapira bolje Sizifa od nas – reke suza, znoja i onih nepatvorenih emocija su tekli u takvim količinama, da smo komotno mogli da napravimo rafting. Onaj zbog koga smo došli na koncert skinuo se go na bini zbog nas. Kako onda mi da ostanemo obučeni?

Na aktuelnoj turneji Nik Kejv promoviše poslednji album “Skeleton Tree” kog je odsvirao gotovo u celosti. To je prva ploča nakon tragične smrti njegovog sina, a iako je većim delom nastala pre te tragedije, mislim da nema potrebe objašnjavati zašto je tako mračna, introspektivna i zašto je poprilično boli dupe da li će nam se dopasti. Na njoj gotovo da nema bubnjeva, i u većini pesama se čuje zujanje, pištanje, polumrtvi zvuk klavira i stihovi iz kojih se prosipa bol. To nije album na prvu loptu. Njega ili zbog predistorije ne smete da slušate, ili ga nikad ne zavolite ili odlepite. Kanda je očigledno da spadam u poslednju grupu. “Skeleton Tree” mi se pojavio u specifičnoj životnoj fazi i da nije njega, pitanje kako bih pregurao neka jutra. On za mene ima neko sasvim drugo značenje nego za Nika. Zbog toga sam jedva čekao da ga čujem uživo. I moram priznati da sam bio poprilično iznenađen.

View this post on Instagram

Less than 24 hours till my show… 20 hours, 4 minutes and 12 seconds to be exact 😱 Thanks to @danijelamj for the photo 👌 #nickcave #nickcaveandthebadseeds

A post shared by Nick Cave fan page (@push.the.sky.away) on Oct 27, 2017 at 2:55pm PDT

Većina pesama sa ove ploče uživo ima sasvim nove aranžmane. Gotovo sve imaju ritam, a naslovna je čak toliko promenjena, da zvuči kao da je neki outtake sa “Henry’s Dream”. The Bad Seeds su ih prilagodili onom delu publike koji se plaši te ploče, učinili su da te teške pesme zvuče pitkije nego na albumu. A opet, ne može se reći da su izgubile onu osnovnu oštricu. Barokni mrak u “I Need You” uživo zvuči podjednako potresno. Čini se da je sve ono što nam je potrebno u životu stalo u tih pet minuta. Dok bend izvodi “Girl in Amber” iza njih je video projekcija Nikove supruge Suzi kako u cik zore sama hoda praznom plažom u Brajtonu, a oni stihovi “If you wanna bleed, just bleed” ponovo lede krv u žilama.  Krv je i dalje u čvrstom stanju dok putem ekrana gledamo i slušamo Else Torp kako sa Nikom peva “They told us our dreams would outlive us / But they lie“ u “Distant Sky”. Nik Kejv je sinoć bio u Areni pre svega da bi nam svirao pesme sa “Skeleton Tree”. Glavni razlog zbog koga sam nakon Leonarda Koena i Boba Dilana treći put u životu posetio Arenu bio je isti kao njegov. Očekivao sam krv, suze i znoj sa novih pesama. Dobio sam mnogo više.

Daleko od toga da nisam jedva čekao da čujem stare hitove. Daleko od toga da nisam toliko đuskao još od kad sam prvi put pobedio u kvizu Velika RNR prevara tamo sredinom devedesetih, kao što sam sinoć igrao uz “Tupelo” (ako se oni neartikulisani pokreti mogu nazvati igrom). Daleko od toga da nisam dokrajčio svoj, virusom već načet glas, kada sam se drao uz “The Mercy Seat”, prisećajući se svih onih trenutaka kada mi se činilo da život nema da ponudi ništa bolje od električne stolice.  Daleko od toga da su se u meni u skorije smenjivali gromovi, velike odluke, pičkasta odustanjanja, sunčani dani na travi i letnje noći u čistoj posteljini, na način na koji su sinoć opustošili moje telo.

Kada smo kod tih starih Bad Seeds pesama, nisam mogao a da ne razmišljam o protoku vremena. Tačno mogu da zamislim Kejva kako sredinom osamdesetih, odvaljen od heroina bleji sa Lidijom Lanč u nekom zapišanom haustoru u Njujorku, dok naglas psuje Anitu Lejn, kojoj će iste večeri napisati pesmu “From Her to Eternity”. A onda tri i kusur decenije kasnije, tu pesmu peva u odelu, strejt k’o Henri Rolins na soku od đumbira, nekoj publici čiji se roditelji te ’84. nisu ni smuvali a kamoli ih napravili, u kojoj je mnogo onih koji jedva čekaju da se završi ta buka i počne “The Ship Song” ili “Into My Arms”. Istina, mnogo je onih koji su baš tu pesmu jedva čekali, a među njima nisu nužno svi “TDK/BASF” matorci. No, način na koji je ta pesma opstala, i to kako zvuči tako dobro i sveže i posle toliko vremena, potpuno je fascinanantan. Još je fascinantnije kako je sâm Kejv opstao – pogledajte samo The Birthday Party spot za pesmu “Nick the Stripper” iz 1981, u kojoj izgleda kao da će da umre svakog trenutka, sa sve onim “junkie” natpisom preko stomaka. Imajući to u vidu, odnosno tragediju koja mu se desila pre par godina, odnosno stihove naslovne pesme koja zatvara njegov poslednji album, a koji glase “And nothing is for free”, ne mogu a da se ne naježim.

Što se The Bad Seeds tiče, decenije su krive što oni se međusobno razumeju i zatvorenih očiju. Tomas Vajdler svira bubnjeve sa Kejvom od 1985, pa je jasno zašto bi mogao u tri ujutru da odsvira ritam Kejvovog srca, a kamoli neki Bad Seeds hit. Slično se može reći za Martina Kejsija i Džima Sklavunosa koji prate Kejva duže od dve decenije. Gitarista Džordž Vještica nije Mik Harvi, ali na bini zvuči kao da je u Bad Seeds mnogo duže od tri godine. Voren Elis ne svira violinu i gitaru, one sviraju njega. U rečniku engleskog jezika iza reči “spiritual” bi pored objašnjenja trebalo da piše ;Warren Ellis.  Voren je šaman i muzičar bez koga Nik Kejv 2017. ne bi bio to što jeste.

View this post on Instagram

Cave’s Light #nickcave #nickcavetour2017 #belgrade #live @nickcaveofficial

A post shared by Zeljka, Belgrade (@fijuu62) on Oct 28, 2017 at 2:26pm PDT

View this post on Instagram

Fenomenalni Nick Cave! #nickcave #nickcaveandthebadseeds #nickcavetour2017 #nickcaveandthebadseedstour2017

A post shared by Kristýna Ly (@tynalyachova) on Oct 26, 2017 at 12:53pm PDT

Broj koncerata koje sam pogledao u Beogradu meri se u stotinama. Najčešći problem na većini njih je bio zvuk. On varira od kanta zvuka zbog kog me je često sramota u ime bendova sa bine (SKC, Dragstor, Božidarac), do savršenog (najčešće Dom omladine). To naravno ima veze prostorom kog je nekad nemoguće dobro ozvučiti, odsnosno sa lovom. Ali kako da vam kažem, kad platite kartu očekujete da razumete šta čovek peva u mikrofon. Do sinoć mi je najbolji zvuk na nekom beogradskom koncertu bio onda kada su Woven Hand prvi put svirali u Domu omladine. Od sinoć, to je zvuk sa Kejvovog koncerta. Ne znam kako se čulo pozadi, ali stajao sam u sredini, 5-6 metara ispred bine i savršeno sam čuo svaki Nikov uzdah, a kamoli svaku reč. Kapa dole za tonca.

Pored same muzike, beogradski koncert Nika Kejva je bio poseban još zbog nečega. Naime, sinoć smo mogli da budemo jači od svih onih stvari koje nas svakodnevno bacaju na kolena. Da, tu mislim na zemlju u kojoj živimo, na stoku koja je vodi, na sujetnu ekipu koja sve osim „kakav si ti car“ doživljava kao direktan atak na svoj ego, na pogane ljude koji tuđa srca gaze kružnim pokretima cipele, kao kad gase pikavce na asfaltu, na one koji misle da je srce emotikon sa interneta jer je to jedino mesto za koje znaju da postoji, na tupane koji “znaju” da je Zemlja ravna ploča, na one koji će lakše izgovoriti „izvini“ nego „volim te“, na sve one koji nemaju muda da se bore sa svojim karakterom pa ostaju pičke do kraja sveta, na one koji puštaju druge da čekaju jer ne znaju šta znači čekanje, na sve neisplaćene honorare, na sve razrovane ulice i na sve razorene živote. Jer ono kroz šta prolazimo u trenutku kada The Bad Seeds izvilene u „From Her to Eternity“, kada se Nik Kejv u „Stagger Lee“ prodere “Well, just count the holes in the motherfucker’s head”, kad nam u „Higgs Boson Blues“ srca lupa bum bum bum dok Voren Elis siluje gudalo, kada u „Red Right Hand“ čujemo onaj jebeni čekić pre nego što sve ode dođavola – tu katarzu reči ne opisiju. Ili si tu, ili nisi.

Nik Kejv na sceni izgleda kao da je ponovo rođen. Non stop se šeta s jedne na drugu stranu bine, dodiruje ruke publike, igra, deli autograme i često mu na usnama zaigra osmeh. Kada je počela “Weeping Song” sišao je u publiku, prošao kroz masu, popeo se na sred Arene, i poput nekog propovednika poveo nas na mesto  gde suze oslobađaju. Tokom “Stagger Lee” i “Push the Sky Away” pozvao je publiku na binu (tako mu izgleda bis na celoj turneji) i zajedno sa njima gore i nama dole, počeo je da odguruje oblake. On je pre dve godine ostao bez sina. Šest meseci nakon toga nije mogao da napiše nijedan stih, nijedno slovo. Gledao sam ga pet puta i nikad nisam video više života u njemu nego sinoć. Znam da je svakom svoja muka najteža, ali imajte to na umu kada budete u ležali u fetus položaju što ste ostali bez posla.

Set lista i redosled pesama u Beogradu je isti kao što je na celoj turneji. Nisam siguran da li je još negde sišao u publiku, ali i bis je gotovo identičan kao na drugim mestima. Iako je izgledalo da je Kejv više nego zadovoljan toplim prijemom, to da li mu je bila draža publika u Beogradu, Pragu ili Londonu, slabo me zanima. Činjenica je da reči šlajfuju kada treba opisati sinoćnji koncert. Posle onog iz 1997, ovo mi je bila najbolja Nikolina svirka. Siguran sam da je mnogo ljudi sinoć otišlo u nedeljnu noć sa sličnim osećanjem. Ono što me u svemu tome najviše ostavlja bez teksta je to što Nik Kejv i Bad Seeds svako drugo veče sviraju takav koncert! Hej, to su ljudi koji od deset večeri u pet menjaju ljudima živote! I kako posle da ne pomislim na spiritualno, onostrano, šamane i propovednike? I to izgovara neko ko sem muzike i hedonizma ne zna nijednu religiju.

Noćas se pomerio sat. Kažu da je to možda poslednji put. Kod mene sviće. Sa zvučnika mi ide “Push the Sky Away”. Ne postoji bolja pesma sa kojom bih završio ovaj savršeni dan. Vidim komšinicu kako na malom prozoru toaleta u kući preko puta pere zube, dok njena keva sa cegerima kreće na pijac. Tiho nedeljno jutro, baš kao u pesmi “Skeleton Tree”. Dok posmatram kako počinje još jedna nedelja, pušim poslednju cigaretu pre spavanja i razmišjam o onim trenucima za koje će potencijalni Alchjamer jednom moći samo da mi pljune pod prozor. Pre svega mislim na jedno pozno oktobarsko veče, u jednoj sjebanoj zemlji, u jednoj Areni (koja ispred imena ima naziv banke), u kojoj su neki ljudi što nemaju frku od ogoljenih emocija, cela dva i po sata osećali ljubav, dostojanstvo i umetnost. Tim redosledom.

Da zaključim biranim rečima – kakav jebeni koncert!

And some people say it’s just rock and roll

Oh, but it gets you right down to your soul

You’ve gotta just keep on pushing and, keep on pushing and

Push the sky away           

*Naslovna fotografija: Nemanja Đorđević