Kako mi je Bob Dilan spasao noć

Kako sam svetski prvak u gomilanju obaveza, mislim da bi mi i dan koji traje 36 sati bio kratak. Te uradi ovo, te uradi ono… I dva ujutru dođe očas posla. Koliko god se trudio da odlazim u krevet kao sav normalan svet, na kraju uvek moj prozor poslednji svetli u zgradi. A ruku na srce, nije da ne volim to gluvo doba noći.

Samo tad mogu i fizički da osetim mir o kome sam maštao celog jutra. To je doba kada mi na pamet padaju najbolje ideje za pisanje. Neke od najvažnijih odluka u životu načeo sam upravo dok je sova bila na grani pored moje terase. Iako se ubrzo ispostavilo da je umesto sove to bila crna kesa koju je neki smarač zavrljačio sa terase iznad, odluku sam već doneo. Nikada se ne osećam slobodno kao tad kada svi spavaju i sanjaju da se bude sa onima sa kojima se nikad neće probuditi. Tada imam osećaj da ne postoji granica koju ne mogu da pređem bez obzira na to da li mi je istekao pasoš. Samo u to doba dana mogu da čujem ritam svojih misli. A taj ritam je sličan onom koji se čuje na nekim albumima. Te ploče nisu posebne samo zbog ritma. One su intimne, nežne, senzualne i često sa sobom nose tajne o kojima ne progovaraju tokom dnevne svetlosti. Imam mnogo svojih ploča, ali mislim da su najviše moje baš te u kojima volim da uživam u gluvo doba noći. Poslednja iz tog noćnog niza se zove „Triplicate“, a snimio ju je Robert Cimerman, nešto poznatiji kao Bob Dilan.

Poslednje dve Dilanove studijske ploče „Shadows in the Night“ i „Fallen Angels“ bile su obrade hitova koje je pevao Frenk Sinatra. Iako ih obe volim, priznajem da sam se uželeo Bobovih autorskih pesama. Kada sam čuo da će „Triplicate“  takođe biti sastavljen od vintage obrada, nisam bio baš najsrećniji čovek na svetu. Još kada sam pročitao da je reč o trostrukom albumu, ozbiljno sam se zamislio kako će mi matori lisac držati pažnju celih sat i po, koliko „Triplicate“ traje. A onda je došao početak aprila, spojio sam nekoliko besanih noći i načisto se zaljubio u ovaj album.

Iako su pesme sa ove ploče iz tzv „great american songbook“ fioke, većinu je pevao Frenk Sinatra, tako da nećete mnogo pogrešiti ako „Triplicate“ okarakterišete kao još jednu Dilanovu posvetu Frenki Boju. No, za razliku od prethodna dva albuma, Bobovi aranžmani su ovde malo raskošniji. To se posebno odnosi na bogato, duvački orkestrirane „Day in, Day Out“ ili „I Guess I’ll Have to Change My Plans“. No, činjenica je da je i ovo pre svega tih, intiman noćni album. Kao što sam nekad putovao sa Selinom, tako sam na još jedno putovanje na kraj noći stigao uz Dilanovu verziju „Sentimental Journey“. Dok se nedavna novembarska kiša ovog aprila slivala niz ogradu moje terase, uvlačio sam dim poslednje cigarete pre spavanja uz „Stormy Weather“, a dok sam razmišljao gde sam bio, šta sam uradio i šta me čeka, uz abažur moje lampe se uvijala „September of My Years“. Slušajući ih, pitao sam se kako je moguće da baš Dilan u ovom odvratnom vremenu peva o ovako krhkim i romantičnim stvarima?

Živimo u vreme kada svet opet odlazi u kurac. I to ono, big time. Dve najveće vojne sile vode lideri sumnjivog mentalnog zdravlja (nažalost , oko ovih koji vode nas nema nikakve sumnje), svakog drugog dana neko negde eksplozivom raznese sebe i desetine drugih zarad „višeg cilja“, deca u kriznim područjima dižu ruke u vis pred fotoreporterima misleći da je foto aparat puška, pre par godina je avion sa 150 putnika nestao sa lica Zemlje i nikom ništa, muzičke zvezde postaju nesrećnici koji pevaju pred tročlanim žirijem i svaki dan u glavne vesti dospe bar jedan psihopata. Reklo bi se da je pravo vreme da Dilan oplete po smaračima i snimi najprotestniji album od svih koje je do sad snimio.

Umesto toga, on peva o sentimentalnim putovanjima, o dubini okeana, o vremenu koje prolazi, o zvezdanoj prašini i o smešnim stvarima koje ga podsećaju na nju. Cimerman je odavno rekao svoje na tu temu. On je pre pola veka objasnio šta je imao da objasni, mada verovatno još uvek osvešćuje one klince koji prvi put otkrivaju njegove ploče iz šezdesetih. Sada kada je njegov život „u septembru“, logično je zašto mu je bliža tiha noć nego ispravljanje krivih Drina. Been there, done that. A i red je da neki novi klinci muzikom pokušaju da promene svet. Dilan zna da im to neće poći za rukom, ali to i nije poenta.

Dok gledam kako skazaljka pokazuje četiri ujutru, „Triplicate“ mi se vrti treći put te noći. U mojoj sobi nema nikog sem mene, a uz Dilanov glas imam osećaj kao da nisam baš sasvim sam. Dok ga slušam,  razmišljam kako znam da je snimio mnogo boljih ploča od ove. Neke od njih su u stanju da menjaju živote, a neke zapravo i jesu. Sumnjam da će mnogo života biti promenjeno ovom novom Dilanovom pločom. Nema ništa na „Triplicate“ što već negde, nekako niste čuli. Međutim, način na koji ove pesme klize dok oponašaju spori ritam sekundare u gluvom dobu noći, nevinost i naivnost koje izbijaju iz njih (većina je napisana pre nešto manje od jednog veka), kao i toplina, ma koliko to banalno zvučalo, čine ga jednim od najdražih novih albuma koje sam čuo.

Neke ploče ne moraju da menjaju živote da budu velike. Nije neophodno ni da nam govore istine koje nigde pre nismo čuli, a ne moraju ni da imaju neki zarazni hit singl. Postoje neki albumi koji su prosto i jednostavno tu. Baš tamo gde treba da budu i to baš u onim noćima kada ih najviše ištemo. Zato volim „Triplicate“ i zato ću baš po njemu pamtiti noći iz aprila 2017. dok god sam živ.