Da li imate preko 18 godina?

Južnije (nije tužnije)

Ovogodišnji Nišville international jazz festival čuvar vatre kulturne ponude juga Srbije.

5
0

Nišville, održan od 10. do 13. avgusta, nije samo festival na kome se mogu čuti dobri jazz, blues i reggae koncerti. Nišville je postao kulturno središte trećeg po veličini grada u Srbiji, kompletnog juga zemlje, i jedino mesto gde se, na žalost, može osetiti dašak kulturološke svežine u užegloj tmini srpskih gradova.

U razgovoru sa jednim uglednim kulturnim poslenikom koji je bio član (prethodnih) komisija za dodelu sredstava nezavisnim projektima u Ministarstvu kulturu prilično srdito i argumetovano sam se obrušio na koncept takozvane „festivalske kulture“ rasprostranjene ne samo po glavnom gradu (gde više i ne znaš novonikle festivale), već i po celom zemlji. Bunio sam se zato što se ministarstvo (koje ostaje najveći pojedinačni finasijer srpske kulture vo vjeki vjekova) ne finansira repertoarske projekte i stvari koje bi pokrenule kulture u gradovima. Sagovornik me mirno saslušao, nasmejao se razumejući moj gnev, i tiho odgovorio: „Mi smo to i pokušali, ali nas ljudi iz manjih sredina uveravaju da samo festivali privlače publiku. Oni od toga naprave malu feštu, ljudi dođu pošto su čuli da ima neko događanje u gradu i pojave se iako to sve možda i nije po njihovom ukusu. Inače, ne bi došao niko“. Čuvši obrazloženje pognuo sam glavu shvativši da, iz pozicije elitističkog kulturnog konzumenta medijski prokužanog „kruga dvojke“, ne razumem ništa o kulturnoj ponudi i potražnji ostatka zemlje. Jer u Beogradu je lako naći i publiku i događaj. U drugim gradovima baš i nije tako jer ne da nema događaja, već nema ni publike ukoliko ih niste dobrano animirali da se pojave. Najveći internacionalni jazz festival Nišville je pravi primer za ovo.

Nišville nije bio miljenik komisija Ministarstva kulture. 2013. festivalu nije dodeljen novac, a ove su tek na 30. mestu po količini dobijenih sredstava, ali Nišville opstaje i to ne samo kao muzički hepening, već kao oaza za Nišlije željne  kulture.

Stoga Nišville je, i ove godine, pored 13 bina na kojima se održavao različit muzički program, bio više od još jednog muzičkog letnjeg festivala u Srbiji (a ima ih koliko god ‘oćete). Nišville je uistinu mesto, a to možete najbolje čuti od rođenih Nišlija i onih koji dolaze u svoj rodni grad isključivo radi festivala, gde možete videti sve kulturne činioce ovog grada i, ma koliko zvučalo trulo, ali u ovom slučaju apsolutno istinito, kulturnu elitu grada. Ili kao što mi rekao prijatelj iz Beograda koji je rođeni Nišlija i tvrdo se drži i akcenta i svog grada „U Niš dolazi samo radi Nišville-a“. Sa te strane svaka čast osnivaču i direktoru festivala Ivanu Blagojeviću na upornosti i sposobnosti da od male manifestacije napravi veliki festival sa značajnim imenima jazz scene  – od omiljenog bubnjara Miles Davisa Al Fostera, jedinog muzičara sa kojim je komunicirao tokom svoje bizarne samoproglašene penzije krajem ’70-ih preko Patti Austin, dobitnice Grammy-a za najbolji jazz album „Avant Gershwin“ 2008. godine, legende afričkog reggae zvuka, Alpha Blondy-a, čoveka čiji politički i društveni aktivizam boji angažovanu muziku poslednjih 40 i kusur godina, do slavne Candy Dulfer, plavokose Holanđanke i jedne od najboljih svetskih saksofonistkinja tzv. „smooth jazz-a“ i funk-a.

I, opet ponavljam, Nišville nisu samo nastupi jazz i blues izvođača (a i ne samo njih zbog čega festival prolazi kroz konstantne i opravdane programske kritike poslednjih godina), već atmosfera i publika koja rodni grad Konstantina Velikog čini vrednim tog imena  (a da ne bude toliko otrcano kao što zvuči iz ove poslednje rečenice.)

Među binama izdvajaju se tri najznačajnije – „Earth/Sky“ gde je odvija glavni program, „Midnight Jazz Dance Stage“ rezervisan za DJ-eve koji puštaju funk, electro jazz i derivate istih i „River stage“ posvećen Šabanu Bajramoviću čiji program se zasniva na etno fusion jazz-u. Kompletan program festivala se odvijao na niškoj Tvrđavi (sem River stage-a koji se nalazi na amfiteatru nišavskog Keja) što daje potpuni ambijentalni užitak.

nissvil

 

Koncerti? Fokus će biti na ovim glavnim ne zato što na drugim stejdževima nije bilo dobrih svirki, već zato što sam se fokusirao na glavne zvezde što zbog manjka vremena što zbog umora i drugih obaveza.

Al Foster, Alpha Blondy i Patti Austin su bili nešto što nije trebalo da propusti svaki iole bolji poznavalac jazza. Al Fosterova magija na bubnjevima i nastup njegovog kvarteta koji je izvodio program posvećen Charlie Parkeru sa svojim kvartetom fenomenalnih muzičara. Fosterov urođeni osećaj za ritam zbog koga ga je obožavao i Miles, osećao se u svakom momentu koncerta i prenosio na ostale članove benda koji su se samo smenjivali u magičnom groovu koji se širio niškom Tvrđavom. Al-ove magične muzičarske veštine uspele su da dignu na noge i najtvrdokornije ljubitelje mirnog slušanja jazza (pošto je jazz ipak muzika za stolicu i kontemplaciju) raspoređenih na 7.000 stolica koliko je sedeći kapacitet „Earth/Sky“ glavne bine. Ubedljivo najbolji koncert na festivalu pripada Fosteru.

Dan pre Fostera, Nišville je otvorila Patti Austin svojim prekrasnim R&B glasom nagrađenim Grammy-em, glasom savršeno uklopljenim u jazz standarde. Austin se bavi jazz pevanjem od svoje ČETVRTE godine (sa 5 je već imala potpisan ugovor sa čuvenim diskografskom kućom RCA) i kao ćerka čuvenog tromboniste Gordona Austina i kumče Quincy Jones-a jedna je od legendarnih vokalnih solistkinja žanra. Na Nišville-u je proslavila 67.rođendan i 60 godina (zvanične diskografski zabeležene) karijere dok solo singlove objavljuje od 19. godine. Sama svečarska atmosfera pomogla je da intrepretacija bude kamerna i intimna, ali i fenomenalno komunikativna pošto Patti na ovogodišnjoj turneji pravi omaž Elle Fitzgerald izvodeći njene numere sa kvartetom, a to je klasičan program koji leži svakom ljubitelju jazz-a. Takođe, rođendanska atmosfera koji su napravili organizatori kao da je dala Austinovoj vetar u leđa da svoje već sjajne interpretacije napravi još boljima što se moglo videti (i čuti) prve festivalske večeri.

Ipak, sve prikazano je bilo main stream jazz iskustvo do nastupa Alpha Blondy-a, najveće žive legende (abnormalno glup izraz, ali se savršeno uklapa uz ovog muzičara) reggae muzike Afrike. Revolucionar iz Obale Slonovače, ortak Bob Marley-a, i prva osoba koja je nazvala aparthejd nacizmom i muzički promovisao ujedinjenje tri najveće religije – judeizma, hrišćanstva i islama – u jednu priredio je nezaboravan nastup na Nišville-u. Teško je do tančina opisati energiju, poruku, ritam i ideju koju pronosi Alpha Blondy-e (pravim imenom Seydou Koné) pevajući o miru, socijalnim jednakostima i utopiji na svom maternjem jeziku „jula“, francuskom, engleskom, arapskom i hebrejskom. Neverovatno pozitivna atmosfera razlila se publikom koja je reagovala na svaku reč iako većinu nije razumela, a sam Blondy, po prvi put na prostorima Srbije, fenomenalno koristi dobar vajb i uspeva da pokrene publiku na, po autoru ovog teksta, najboljem koncertu ovogodišnjeg festivala ne samo zbog biografije i značaja izvođača već i zbog poruke mira koja je, posebno ovim prostorima, potrebnija nego ikada.

Pored ovih izdvaja se i nastup Nik West, mlade američke basistkinje i saradnice pokojnog Prince-a koja je pomalo nepravedno na fertivalu percipirana kao šatorska atrakcija zbog ekscentričnije frizure i odeće što je smetalo i, nažalost, podsetilo kako se ipak nalazite u provincijalnom okruženju te su posetioci valjda očekivali marosovca iz druge galaksije u telu zgodne Afro-Amerikanke, a ne sjajnu basistkinju koja svira fuziju funk-a, R&B-a i roka. Muzika previše liči na opus i stil pokojnog Prince-a i u tom smislu nije toliko jedinstvena kao prethodno navedeni natupi, ali veština, energija i pristup Niki samom festivalu pokriva ne toliku originlanost u muzičkom izrazu. Takođe, koncepcija drugog dana festivala koji je predstavljaju žanrovski melange zaslužuje sve pohvale pošto u takvoj koncepciji nema mesta bilo kakvim komentarima da Nišville nije čisto jazz festival već da se mogu čuti i drugi žanrovi.

Treće festivalsko veče otkazano je zbog velike oluje koja je oštetila glavnu binu i spojeno je sa četvrtom. Ja sam morao da se vratim nazad u Beograd još ranije, ali od kolega i prijatelja koji su bili i u nedelju čuo sam da je nastup Candy Dulfer bio, takođe, sjajan, a Tom Harell, trubač koji boluje od paranoidne šizofrenije i kome nastupi bukvalno omogućavaju relativno normalan život, je raspametio publiku svojom trubom i sopstvenim kompozicijama u izvođenju njegovog, Solar System, benda.

tom

Tom Harell

Za kraj može samo da se ponovi početak izveštaja sa Nišville-a: ovaj festival je više od festivala za mesto gde se dešava. Svaki razgovor sa Nišlijama, svaki letimičan pogled na publiku i grad Niš uverava kako je ovaj festival neophodan prvenstveno na jugu koji vapi za ovakvim kulturnim feštama pravog koncepta i (neukaljanog) ukusa.

Lajkuj:

Ostavite komentar:

Slični članci: