Da li imate preko 18 godina?

INTERVJU: Grupa TI

Život u dvoje

0
0

U ponedeljak, 27. aprila grupa Ti je objavila svoj drugi album – Život u dvoje – koji možete čuti i preuzeti na Bandcamp stranici benda. Kako bi sačuvali vašu energiju za čitanje intervjua kroz koji ćete Iliju, Trajčeta i njihovu muziku mnogo bolje upoznati, biografiju grupe predstavljamo vam u samo jednoj rečenici: Grupa Ti je psihodelični pop duo koji čine Ilija Duni i Trajče Nikolovski.

ti-01

Koncertna promocija albuma očekuje vas u KC Gradu 12. juna, a pre toga Ti će svirati koncerte u Zagrebu, Rijeci i Ljubljani. U njihovom najdužem intervjuu do sada, pričali smo o novom albumu, ljubavi, njihovom specifičnom zvuku i – životu u dvoje.

Mislim da nemamo drugog izbora nego da pričamo o ljubavi. Kako se našla u centru svega što je grupa Ti? Da li je to neka vrsta songwriterskog koncepta, što je i samo po sebi redak kvalitet ako pričamo o domaćim bendovima?

Trajče: Ja na primer ne bih mogao to da pišem. Šanse nema.

Ilija: Zašto?

Trajče: Pa zato što ne bi…

Ilija: Pa i ti imaš ljubavne probleme i sreću, zašto ne bi pisao o tome?

Trajče: Ma nikad, u životu…

Ilija: OK, znači na mene ide blam za ovo pitanje (smeh).

Trajče: Ali mi je mnogo draga pesma Koliko dana. Tu vidim sebe. A za ono Ne mogu da pričam, to je istina. Pusti me, ne mogu da pričam, i to je to…

Ljubav kao motiv je nešto što Iliju prati i od benda Petrol.

Trajče: Poslednja stvar na zadnjem albumu Petrola, Arza, to je stvarno nešto posebno.

Ilija: Tekstovi nastaju neplanirano, dok nastaju rif, melodija i ritam tako i reči izlaze, kao da otvoriš poklopac nesvesnog. Na novom albumu se slučajno desilo da se pesme odlično uklope kao celina, pa album deluje konceptualno zaokruženo. Mada, ništa nije slučajno i sve je slučajno.

Da li vam se čini da ljudi u našem okruženju osećaju barijeru da otvoreno, iskreno govore ili pevaju o intimi?

Ilija: Kod nas postoji neki oprez prema tome kako ćemo biti prihvaćeni. Dosta smo direktni i otvoreni u poređenju sa drugim, zapadnim kulturama koje sam upoznao. Mi nemamo blama, ni Trajče ni ja, a to je jedan od osnovnih preduslova za bavljenje bilo kojim “javnim” poslom. Ko ne želi ne mora da sluša, ko hoće taj sluša… Ali ne opterećujemo se time kako ćemo biti percipirani.

Ponekad se čini da su ljudi u našem okruženju učaureni, da im je teže da pokažu ljubav ili podele intimnost sa širim krugom ljudi, ili nepoznatima… Vi, na neki način, širite izrazito otvorenu i toplu energiju.

Ilija: Mislim da to ima veze sa time odakle dolazimo. Ja sam rođen u Strugi, Trajče u Kumanovu. Mogu sa sigurnošću da kažem da je osnovni pečat na naš odnos dao Jug.

Trajče: Tako je.

Ilija: I mi smo ovde srdačni i pozitivni, ali kako ideš dalje na jug potenciometar otvorenosti i direktnosti raste. Tako smo naučeni od malena, i to smo primenili ovde. Imamo sreće da je sve to lepo prihvaćeno.

Kako ta vaša geografska veza utiče na sviranje?

Ilija: Mislim da smo prepoznali međusobne energije. Slušamo, nadopunjujemo jedan drugog. To je najfiniji vid komunikacije, posebno kada improvizuješ, čovek je tada onakav kakav zaista jeste. Krećemo se u nepoznatom pravcu, ne znamo gde ćemo da završimo, ali smo u našem slučaju barem izašli na čistinu.

Ako pogledamo domaću scenu, vi ste veliko osveženje i u smislu samog formata benda. Stiče se utisak da među bendovima nema dovoljno slobode, to su često odjeci neke standarne jugo-rock matrice. Malo je bendova sa neobičnim postavama, aranžmanskim pristupima, instrumentima…

Trajče: Aranžman je srž pesme. Mi možemo da napravimo pesmu od tri sata i da odatle izvučeno opasnu ideju ili deo iz koga nešto nastaje. A da bi to mogao, moraš da radiš svaki dan.

Ilija: I ja to primećujem, ne znam šta je razlog. Možda ljudi generalno vole da ostanu u zoni komfora, onoga što im je poznato. S tim što nekad zaista i tri najosnovnija instrumenta – gitara, bas, bubanj – mogu da pruže inovativnu muziku, imamo dokaza za to na našoj sceni. To je sigurno i strah od nepoznatog. Mi smo se namučili dok smo došli do ovoga što smo uradili, bilo je jako puno posla.

Koliko god da vaše pesme deluju kao standardne pop matrice, oseća se taj ogroman uloženi rad zbog koga to sve zvuči tako zaokruženo. Svako ko se bavi muzikom sigurno je svestan koliko je to teško ostvariti zvučnu celovitost i onda je još održavati i nadgrađivati.

Ilija: Jeste, treba jako puno rada da bi se došlo do toga. Mi smo isprobavali različite ritam mašine, samo to je oduzelo puno vremena. Onda smo taj zvuk doterivali, zajedno sa različitim štimovima moje gitare. Trebalo nam je šest meseci samo da to postavimo, iako smo imali probe svaki dan, nekada i dva puta dnevno. Stvarno verujemo u rad.

ti-03

Ne postoji li ta iluzija, da ukoliko se baviš nečim kreativnim ti si zapravo ležeran, izabrao si jedan lagodniji lifestyle?

Ilija: Ljudi su u tom smislu malo pobrkali lončiće. Jeste taj trenutak kada nešto nastaje – rif ili melodija – trenutni izliv koji je impresivan, ali da bi ti to zapakovao u formu koja će komunicirati sa publikom potrebno je jako puno vremena. Sve što vredi, koliko god da zvuči jednostavno, je zahtevalo jako puno rada. Svirati probe jednom nedeljno, na primer, jednostavno ne funkcioniše. Kad smo bili mlađi prozivali su nas da smo štreberi jer vežbamo često, to kao nije bilo kul. Treba da imamo i tu dionizijsku stranu, opijenost, ali onda moraš da sedneš i da to marljivo peglaš da bi mogao da pružiš kvalitet. Za svaki najmanji pomak smo morali dosta da radimo.

Tu se opet pojavljuje paralela sa ljubavlju. Kao i u vašim pesmama, ima onih o anticipaciji ljubavi ili zaljubljenosti, dok druge govore o odnosima. Negovati kvalitetan emotivni odnos zahteva dosta zalaganja, vi često pevate o tome.

Ilija: Isti je princip, samo je nešto drugo u pitanju. Važno je uživati u procesu. Tako je i nama sa muzikom, mi volimo da se bavimo time, to je nešto naše. Kao i u odnosu dvoje ljudi. A kada postoji ljubav onda lakše podneseš razlike, jer najlakše nam je kada neko voli ili misli isto što i mi. Ljubav je taj lepak koji nekad može da spoji nespojiivo. Dokle treba ulagati, a kada dići ruke takođe je dobro pitanje, kao što je za mene bio slučaj sa grupom Petrol. Voleli smo muziku i voleli smo jedni druge, ali neke razlike nismo uspeli da prevaziđemo.

Kako tebi sada izgleda prelaz sa Petrola na Ti, kada je u pitanju pisanje pesama? Da li je to jedan ista linija kojojm se krećeš? Na albumu 80 proleća ima pesama koje su dosta u ključu onoga što sada radite zajedno.

Ilija: Ja sam i dalje isti, nisam se suštinski promenio. Muče me iste brige i raduju me iste stvari kao i pre. Promenila se samo baza na kojoj stojim. Trajče je isto uspeo da uradi neke stvari uz mene koje nije mogao sa prethodnim bendovima. Ja sam svakako dobio novo polje delovanja koje mi baš odgovara.

Kao što je rekao Trajče, aranžmani deluju kao ključna stvar, jer dosta pesama je izgrađeno na vrlo svedenim tekstovima. Pesme nekad mogu da zvuče kao tri u jednoj, ili jako mali segment zvuči kao pesma za sebe. Kako nastaju te harmonske tranzicije unutar pesama?

Trajče: Kada nešto zvuči dobro, moraš da zastaneš i da posvetiš tome pažnju. Ja pažljivo slušam sve vreme dok sviram, obraćam pažnju na to što radim.

Ilija: Kod mene to zavisi od pesme do pesme. Nekad spojimo delove iz različtih džemova. Imamo teme ili rifove koji su “u šteku”. Kada je manje koncerata i imamo vremena za rad, onda spajamo te delove kao slagalicu. Ali dešavalo se i da pesme izađu u jednom dahu, od početka do kraja. Snimamo sve probe, to posle preslušavamo, a u tom procesu usavršavamo i tehniku snimanja, pošto sami snimamo albume.

ti-08

Taj uloženi trud vas je doveo i do jedinstvenog zvuka, miksa različitih uticaja – od ranog rock’n’rolla, do psihodelije i post-rocka, pa čak i Olivera Mandića. Kako ste stigli dotle?

Trajče: Ilija je baš perfekcionista kad je u pitanju zvuk. Opasno je koncentrisan na zvuk koji treba da ima grupa Ti. Gitara zadržava svoju melodiju, ali sa svih strana dopiru i neki drugi zvuci. Svaka čast. Mnogo me radi energija koja izlazi iz te gitare. Ne vidim ni jedan od žanrova u tome, to nema veze ni sa čim.

Ilija: Uticaja svakako ima. Ako bi morao da izaberem dva benda, onda hajde ova dva koje danas nosimo na majicama – Velvet Underground i The Beatles. Sve što slušaš i voliš izlazi iz tebe na kraju. Neke stvari koje koristimo ja sam video kod drugih bendova, kao na primer sviranje basa pedalama. Video sam kako to radi gitarista Beach House i pomislio – hajde da probamo. Neke ideje pokupiš vrlo svesno, neke nesvesno. Mi volimo da tome damo i svoj lični pečat, tako je zanimljivije.

Na novom albumu postoje dve pesme u sredini – Stvari kad se promene i Vreme ne postoji – u kojima je izdominirala vaša psihodeličnija, bučnija strana. Vaš zvuk je dosta transičan, ali uvek ste u okvirima pop forme. Koliko ste u prilici da se prepustite trenutku, da produžite stvari, posebno na koncertima?

Ilija: Ima još puno toga što možemo da uradimo da bi preneli tu svoju neposrednost. To smo delimično i uradili kroz ove dve pesme. One su snimljene kao džemovi, izabrali smo ih iako se ne radi o najboljim verzijama, ni po pitanju sviranja ni snimka. Ali imaju nesposrednost koja je bitan deo nas. Prva izvedba je uvek ona najbolja, posle toga samo pokušavaš da ponovo osvojiš taj osećaj, a to je nemoguće, reprodukovati tu eksploziju novog.

Trajče, jesi li ti pevao ranije, u drugim bendovima. I uopšte – jesi pevao?

Trajče: U Makedoniji sam pokušao da se upišem na akademiju dramskih umetnosti, tamo sam dobio najbolju ocenu za pevanje i otprilike su me pitali što sam uopšte došao na taj prijemni, a ne na muzičku akademiju. Uvek sam hteo da pevam, ali nisam hteo da to pokažem. To je sada isplivalo, sa Ilijom.

U vašoj muzici vokal je jako bitan. Pored toga što prenosi tekst i poruku ima i bitnu teksturalnu, harmonsku ulogu. Na novom albumu, pa i na skorijim koncertima, to ste dodatno usavršili i oseća se da ste dosta na tome radili…

Ilija: Jeste, ove godine smo baš najviše vremena trošili na to da uskladimo vokale kako bi to mnogo bolje izašlo sa bine, kada ima i toliko drugih zvukova i faktora. U studiju je to malo lakše. Imali smo probe na kojima se bukvalno samo rade vokali, iz probe u probu. Druga stvar je da smo počeli puno glasnije da pevamo. I dalje želimo da sve to zvuči sneno i mekano, ali ako na bini pevaš tiho jako je teško da to ispliva u prvi plan. Sada sve pesme pevamo zajedno, dosta glasnije, upravo da bi dobili te dve boje. Često ljudi ni ne znaju ko peva, jer se sve savršeno uklapa, kao jedan glas sa dva lejera. Naše boje glasova se dobro uklapaju, samo nam je trebalo vremena da se osmelimo da pevamo glasno.

Trajče: Ja sam prvo sve vreme pevao prateće vokale, samo neke deonice. A onda – daj pevaj sve! Dobro je.

Da li vam se čini da i sama vaša pojava – dva bradata tipa pevaju romantične pesme – igra ulogu u celom “miksu” dopiranja do ljudi? Siguran sam da vi na to ne obraćate previše pažnje, ali da li imate neku samorefleksiju kada je to u pitanju?

Ilija: Nemamo neku posebnu svest o tome, ali se poklopilo da se ljudima to sviđa, energija koju emitujemo. Možeš da se obučeš ovako ili onako, ali energija koju šalješ ostaje ista. Uvek su bendovi imali neku priču, čak i šezdesetih, samo industrija nije bila toliko razvijena. Imaš tu priču da su Beatlesi svirali u kožnim jaknama, nastupali su kao neki “loši momci”. A onda se pojavio Brian Epstein i obukao ih u odela. Mi sve radimo sami, pa je tako i sa imidžom.

ti-06

Na poslednjem koncertu u Božidarcu jedna devojka u prvom redu je plakala od prve do poslednje pesme, pravo ispred Trajčeta. Kako se nosiš sa tako nečim dok si na bini?

Trajče: Ovo je bio prvi put da mi se tako nešto desi. Da osetim tu energiju. Da ona toliko poludi. Mlada je, i iskreno to daje. Kao što bih i ja to dao nekom drugom bendu. Ona je pobedila, i zato normalno da može da se popne na binu. I da skine majicu ako hoće, i da se raduje…

Jel vas to puni nekom posebnom energijom?

Trajče: Meni je to baš dalo strašnu energiju.

Ilija: Zato su koncerti dobri, zbog povratne reakcije. To te još više pokrene, sve se kreće ka usijanju. Nešto zatreperi, krenu emocije, publika nam to vrati nazad… Kao neki emotivni ping-pong.

Rekao si da tekstovi nastaju spontano. Mnogi od njih su stoje samo na par stihova. Kako oni nastaju, zajedno sa muzikom ili jednostavno sediš i pišeš?

Ilija: Najbolji su oni koji izađu nesvesno, kada džemujemo. Na njima ponekad ne mora ni dodatno da se radi. Kada sve savršeno legne, svaki slog na melodiju. To je to. Ja ne umem da sednem i napišem tekst na neku temu, kao što na primer radimo sa muzikom – gomilamo rifove i onda ih sklapamo. Voleo bih da to uvek može da bude nešto skroz iskreno, da stavim srce na sto umesto da taktiziram oko toga šta ću gde da kažem.

Tekstovi se nekome mogu učiniti kao naivni, upravo zato što su tako iskreni. Rekao bih da je to i hrabro, ako se osvrnemo na ono o čemu smo pričali u odnosu na deljenje intime u našem okruženju. E sad, dosta tekstva govori i o teškim trenucima, ali vi kao da šaljete neku pozitivnu, utešnu energiju. Prožima se poruka da je sve OK, da će biti OK.

Trajče: Nije potrebno da se viđamo… Ili Stvari kad se promene, život biće isti ko pre. To je pobeda. Nema tu “Volim te”. Nego I kad nisi tu ti si pored mene. To je Dr. Duni (smeh).

Ilija: Ja volim kad se sa malo reči kaže puno. Ljudi danas nemaju ni strpljenja da čitaju tekst od 15 strofa. To nije “ekonomično”.

ti-05

Zato ste vi bend za 21. vek.

Ilija: To je nekako slučajno ispalo. Valjda sam ja takav, a i trenutak je takav. Nekad me pitaju za neku pesmu – šta se desilo u tom odnosu? Ja dajem samo naznaku nekog svog osećaja, a ti se onda uveži sa time. Volim kada publika sama upisuje značenje.

Pominješ i vreme. Rekao bih da je to druga velika tema u vašoj muzici, pored ljubavi. Ili su te dve stvari nerazdvojive. Kako vreme utiče na ljubav?

Ilija: Već neko vreme razmišljam o tome, o pitanju vremena. Poslednje što sam pročitao je teorija da je sve nastalo iz jedne tačke nije tačna, jer su pronađene neke pojave u kosmosu koje ukazuju na to da je nešto postojalo i pre toga. Tako da teorija kaže da ne postoji univerzum već multi-verzum, a naš je samo jedan od njih. A tu se pojavljuje drugi problem, jer onda vreme ne postoji.

Prestani da citiraš sebe.

Ilija: (smeh) Ali sve se to nekako uklapa, vreme je samo merilo kada se neke stvari dešavaju u prostoru. A kako utiče na ljubav… Na žalost, ili na sreću, našim životima postoji kraj. Nismo u multi-verzumu u kome možemo da živimo večno. Mada postoji i ta teorija o večitom vraćanju, štoje velika uteha. Da zapravo nema kraja…

Trajče: To je dobra ideja za novu pesmu – Ovo nije kraj.

Ilija: Trudimo se da iskoristimo vreme koje imamo, inače Trajče i ja ne bi radili svaki dan. Ležali bi na nekoj poljani nedelju dana. A možda bi to i trebalo da uradimo (smeh). Ako pogledamo stih Vreme ne postoji, samo ti i ja – imaš taj “globalni” aspekt, ali se uvek trudim da to svedem na jako ličan i konkretan nivo. Uvek stvari gledam kroz lično iskustvo, nebitno mi je šta je bilo i šta će biti, postojimo samo ti i ja, u ovom trenutku. Bilo da smo to Trajče i ja, moja devojka i ja, ti i ja ili nas trojica sada ovde.

Utisak je da ste uspešno prevazišli “sindrom drugog albuma”. Postoje niti između njih – po broju pesama, trajanju, oba imaju po jednu pesma na makedonskom i jednu pesmu na samom kraju koje smiruju stvar – Bez razloga i Nešto se ne vraća. Jeste želeli da zadržite taj format?

Ilija: Kada smo slagali redosled pesama za novi album, bilo je kao da pravimo plejlistu za žurku. Hteli smo da prva “grune”, druga da spusti… I tako smo ih ređali, mada nisam siguran koliko ljudi u današnje vreme slušaju albume u kontinuitetu. Ali ko bude slušao osetiće to. Nismo hteli da trpamo previše pesama, mislim da je trajanje albuma od oko pola sata idealno.

A obrada grupe Padot na Vizantija, kako je do toga došlo?

Ilija: To je zapravo bilo naručeno. Javila nam se ekipa naših drugara iz Makedonije koji su u muzičkom svetu i vole grupu Padot na Vizantija. Skupili su desetak pesama koje bi obradili novi makednoski bendovi. A naša prednost je što nas tamo smatraju za makedonski, a ovde za sprski bend.

Vi ste kao bend sa dvojnim državljanstvom.

Ilija: Bukvalno. Ja inače ne volim da radim obrade, čak ni da ih slušam. Oni su nam poslali pesmu, koja je inače najveći hit tog benda, i po toj pesmi ljudi znaju za njih. Malo sam nevoljno ušao u to, ali kad smo zasvirali osetili smo se kao da je naša pesma. Vremenom smo rešili i da je uvrstimo na album.

Miks oba albuma radio je Justin Pizzoferrato iz Bostona. Kako je došlo do te saradnje, i da li vam je bitno da miks radi neko ko je skroz po strani?

Ilija: Prvo smo hteli da mi i to da radimo, ali nismo mogli dovoljno zanatski dobro da obavimo taj posao. Ima ljudi koji samo to rade svaki dan, godinama. Tu je najvažnija stvar kako spakuješ instrumente u prostor. Do ove saradnje je došlo preko Carla Saffa koji je radio mastering za albume Petrola. On je iz Čikaga i do njega smo došli preko Nikše iz Zagreba, on nam je predložio da probamo. Sada već dosta ljudi iz bivše Jugoslavije radi sa njim. Kada smo radili na prvom albumu, pitao sam ga da li zna nekog ko bi mogao da nam smiksa tih 20 kanala koje smo imali. On je poslao naše stvari Justinu, njemu se svidelo i tražio nam je da mu pošaljemo pesme po kanalima. On je inače tonski snimatelj, radio je sa baš poznatim bendovima – Pixies, Sonic Youth, Dinosaur Jr…

Da li misliš da i te reference bitno utiču na to kako vaš album na kraju zvuči? Jer je miks vašeg albuma rađen u Americi, gde se zapravo ova vrsta muzike i razvijala, već decenijama.

Ilija: Da. Mada Justin njih samo snima, pretpostavljam da tamo ima ljudi koji se miksom bave još bolje, ali su skuplji. Mi smo bukvalno za malo para dobili puno muzike. Kad je stigao prvi miks prošle godine, meni se to uopšte nije svidelo. Ali smo bili strpljivi, navikavali smo se i evo godinu dana kasnije mislimo da nam je to najbolji potez ikada, jer to stvarno zvuči jako dobro sa te tehničke strane. On je miksovao to u duhu američke, konzervativne škole. Malo sam se smirio kada sam shvatio da je postavka našeg miksa identična kao kod bendova kao što su Yo La Tengo. Ne poredimo se sa njima, ali osnovna baza, kako je zvuk organizovan, je ista. Ljudi ovde ne rade tako. Mi imamo neku svoju školu zvuka, Nikša to zove jugo-rock.

Da li misliš da će vam to pomoći da muzika iskomunicira sa ljudima koji su daleko izvan ovih naših prostora? Tekstovi su na lokalnom jeziku, ali imam utisak da muzika i zvuk imaju potencijal da dopru mnogo dalje od toga.

Ilija: Ja se nadam da je tako. Još nismo svirali van bivše Jugoslavije, ali su nas gledali ljudi iz inostranstva i uvek su odlične reakcije. Nije toliko bitno što ljudi ne poznaju tekst, ali trude se da prepoznaju emociju. Naši bendovi generalno bolje prolaze kad ih ljudi vide uživo. Ali kada su u pitanju ploče i produkcija, inostrani bendovi su ipak u prednosti u odnosu na nas.

Trajče, kakav je tvoj drugi bend Čistilište?

Trajče: To je skroz drugačiji bend od grupe Ti. Tu sviram pravi bubanj, plus bas i gitara. Tu divljam. Tu izlazi sva negativna energija, neki dark noise-punk.

Prija ti sada taj balans između dva benda?

Trajče: Prija mi. Ovo što radim sa Ilijom je neka verzija krautrocka pomešanog sa Beatlesima, a ovamo udaram po bubnju i bukvalno hoću da ga slomim. Imao sam situaciju u bendu White Noise In A White Room da sam bukvalno hteo da uzmem brusilicu i da krenem da sečem bubanj. Da je bio moj, to bih mu i uradio. A drugar mi je rekao da je dobro što nisam to uradio. To je kontrola. A kontrola je mnogo bitna.

Ilija: Kontrola i samokontrola.

A u ljubavi? Da li je bitna samokontrola?

Trajče: Ljubav je mnogo zajebana. To je nešto što mnogo boli. I to me opasno nervira. Zato pokušavam da bežim od toga, na svaki mogući način. To mi daje neku dodatnu energiju da budem još jači, da mogu da rušim. Bukvalno. I to dobijam u Čistilištu.

Ali ima i u tome neke ljubavi. Sigurno ti nije do toga da pobegneš od ljubavi i ostaneš bez nje? I vi pevate o tome, kako može da bude jako zajebano sve to, ali to je to, tu smo gde smo.

Trajče: Neću ja da pobegnem od ljubavi.

Ilija: Jeste, teško je, ali ljubav može da bude i najlepša stvar, sa svim usponima i padovima. Treba istrajati u svemu, u bendu, u ljubavi, u bilo kom odnosu. Ljubav je osnovno gorivo koje nas obojicu pokreće.

ti-12

Za kraj još jedno intimno pitanje, kako drugačije… Kakav je vaš život u dvoje, u grupi Ti?

Trajče: Ja imam neverovatno mnogo strpljenja. To je ono što me vodi sve vreme, ništa ne može da me iznervira. Ako Ilija tri sata radi nešto sa samo jednom pedalom, meni je to i dalje zanimljivo. Prija mi.

Ilija: Imamo probe svaki dan, a kada krene turneja bukvalno smo 24 sata zajedno. Nekako smo kompatibilni, nadopunjujemo se. Zajedno smo jedno bolje biće. To je jako bitno za bend, to nas je i održalo. On ima jako puno strpljenja za sve te moje eksperimente, izlete. Nekad ne bude ništa od toga, ali mi on to nikada ne prebacuje, čak i ako smo izgubili dva dana pokušavajući nešto. Ja, sa druge strane, ipak isporučujem neke rezultate, tako da Trajčetovo poverenje nikada nije izigrano. To je ključ našeg odnosa. Potpuno smo različiti kao ličnosti, ali se baš zato dobro uklapamo. Kao neki magnet sa različitim polovima. Potičemo iz iste kulture i imamo sličan odnos prema životu, u suštini smo dobri, koliko god to glupo zvučalo. Zeznut je život u dvoje, ali zato ima i velikih nagrada.

 

Pratite ih na njihovoj Facebook strani.

Lajkuj:

Ostavite komentar:

Slični članci: