Interpol u Beogradu

Interpol su odsvirali svoj prvi koncert u Srbiji 13. avgusta u “rovu” ispod Vojnog muzeja na Kalemegdanu. Koncert je počeo malo pre pola deset, a završio oko jedanaest časova. U publici je bilo 2397 ljudi (plus/minus 500). Velika većina prisutnih (nažalost?) imala je preko 30 godina. A još veća i preko 40. Bilo je ljudi iz svih krajeva Balkana i za razliku od isključenja kod Vrčina niko od njih nije stradao. Tuborg je služio pivo, a Interpol su prodavali tri različita tipa “jubilarnih” majica, od kojih sam sebi priuštio jednu.

Na ovoj turneji Interpol sviraju (ceo) album Turn On The Bright Light povodom 15 godina od njegovog objavljivanja. Ovaj sjajni album svakako nije i njihov najbolji. Najbolji je “IV” ili “Interpol”, sa koga su svirali samo Lights u uvodnom delu koncerta (odmah za njim sledi Antics, pa Turn On…) Ovaj, za neke, veseo povod, s druge strane svakako svedoči o tmurnim danima muzičke industrije i svih njihovih stubića. Jer sviranje “čuvenih” i “kultnih” albuma “u celini”, ako se ne varam, jeste nešto što je započeo festival All Tomorrow’s Parties u želji da, pre svega, mlađim naraštajima, skrene pažnju na kultne i zaboravljene albume, ali i da njihovim, obično jedva-kraj-s-krajem, autorima pruži priliku da zarade neki dinar pod stare dane. Trend se potom proširio i na bendove koji su i danas aktivni i bez problema mogu da sviraju “normalne” koncerte. A onda je, naravno, i “teška industrija” došla sa svojim jubilejima i komemoracijama, i sa “super deluxe 10th 20th 30th 40th edition” izdanja albuma prešla na koncertnu eksploataciju istih materijala. I sad, praktično, možemo da govorimo o zasebnom delu biznisa baziranom na izvođenju kompletnih albuma.

Možda se stvari i nisu razvijale baš ovako, ali za potrebe ovog teksta, ovo je više nego verovatna istorija. Mnogo je bitniji onaj tmur koji sam pomenuo. Jer Interpol sviraju petnaestogodišnjicu svog debija, iako je jubilarni “deluxe edition” re-issue objavljen za desetogodišnjicu istog. Dakle, prisustvujemo “produženom” povodu. Čak se ni Carlos D nije vratio u bend, pa da bend, barem, time opravda riunijon sa starim pesmama. Bespovodnost izvođenja Turn On… kroz iglene uši može se opravdati njegovim premijernim sviranjem na “novim teritorijama”.

Mi, ja, Srbi i Balkanci, nismo se bunili. Jer, a delovalo je na momente tako – sinoć su u rovu mahom bili ljudi čija je ljubav počela i ostala na tom albumu.

Prošlost, kao što znate, može biti solidan povod za vulkanske aktivnosti na vašem srcu. Ali biti emotivan na koncertu Interpol je glupo, možda čak i vulgarno. Jer nema boljeg benda da na njihovom nastupu budete kul, koliko je to god teorijski moguće. Interpol drže svoje emocije na distanci, svoju publiku na distanci. Jedino Milli Vanilli i Kraftwerk to rade bolje od njih. Oni se ne znoje, jedva i da se pomeraju na sceni. Ja prvi ne tražim ništa drugo od njih. I kada na kraju bubnjar Sam Fogarino svojim ajfonom napravi selfi sa publikom žao mi je što nemam pištolj da mu pucam u kolena što seljači i sebe i bend. Možda bih za oružjem posegao i na samom početku kada je Paul Banks dobronamerno promrmljao “huala” publici. Šta će mu to? Šta će mu kontakt sa publikom? Šta će im bisevi? Ovo je bend koji kao kocka leda treba da upadne u publiku i pre nego što se sasvim istopi, da joj samo okrene leđa i ode sa scene. Ko time ne bi bio zadovoljan, taj je za neke druge rovove…

Ipak, IPAK!, moram da priznam da je teško okretati glavu oko sebe i prepoznavati ljude od kojih vas dele Turn On The Bright Lights, Antics ili Our Love To Admire godine, i ne osetiti, po ko zna koji put, da ono što je odnela reka, možda, možžžžžžžda, samo jednog dana može da se nađe negde na dnu mora. I nikada nigde više. Ali sve to je u meni. Ne na sceni. Neprobojno zaštićeno kul izrazom lica, crvenim kul autfitom i blago klimajućim kul pokretima glave.

Thanks Bucharest!!!! Excited for first show ever in Belgrade tonight! Photo credit: Mark Powell

A post shared by Interpol (@interpol) on Aug 13, 2017 at 11:07pm PDT

Interpol su, baš kao i prethodni put kada sam ih gledao, manje-više bend-pod-konac. Nema improvizacije, nema usviravanja, grešaka, čak i ako Kessler iskorači ka publici da na kraju neke pesme (kao u Take You On A Cruise) nešto isolira, to je više kemp, nego odraz njegovih stvarno zažarenih emocija ili muzičarske iluminacije. Na početku i na kraju koncerta imamo pesme i hitiće iz kasnijeg dela karijere, a njegovom utrobom dominira kompletno i hronološki izvedeni Turn On The Bright Lights.

Eventualni posetioci neupoznati sa opusom benda i pomenutim debijem, verovatno ni po čemu ne bi primetili da je izvođenje albuma počelo, trajalo i završilo. Kako na sceni, tako i u publici, koja je kontinuirano i uglavnom istom merom pozdravljala stare znance kako su ovi dolazili sa scene.

Interpol ni po čemu nisu upriličili povratak u prošlost. Banks je samo u jednom trenutku podelio sa publikom da je album izašao pre 15 godina i da im je neverovatno da su stigli čak do Srbije da ga sviraju.

Ako sad sebi skačem u usta, zbog toga što sam malo pre rekao da Interpol ni ne treba da se “otvaraju” publici, a sad im (kao) zameram što je bilo kakav komentar sa njihove strane povodom sviranja ovog albuma izostao, onda to činim da još jednom podcrtam besmislenost ovog i sličnih jubileja.

Paul Banks je bog i 60% Interpol. Njegov glas, kad zazeleni, kao u ariemovskoj The New, nema boljeg trenutka u kosmosu u kome bih se radije zadesio nego baš tu, baš tada. Banksov strogodisciplinovani patos oruđe je koje Interpol nastup neprekidno drži na granici melodrame i ne dozvoljava da stvar proključa. Banks hladi i zagreva. Ostali, neki u nedovoljno tamnim odelima, prate.

Od stvari koje su mi zapale za uho i oko izdvojio bih to da sam tek sada (hebiga!) po prvi put primetio da Say Hello To the Angels apsolutnototalno zvuči kao neka stvar The Smiths iz prvog dela njihove karijere. Sve sa stihom “But each night, I bury my love around you…”. Druga stvar odnosi se na budalu koja je osmislila “osvetljenje” tokom Stella Was A Diver And She Was Always Down. Set nekoliko vertikalnih lampi postavljenih iza platna koje stoji iza benda isprva je ukusno dočaravao “paljenje svetala”, ali tokom ove stvari šareni reflektori su poludeli od okretanja, a na sve to se nadovezao iritantni strob koji je neprekidno blicao ka publici. Osim ako autor nije pobegao iz ludare i potom pokušao da nam dočara Stellino psihofizičko stanje nema opravdanja za ovu GrandSašaPopovićŠou provalu oblaka.

Za bend koji ima superposebno mesto u mom životu, za skoro besprekoran nastup i iste takve tehničke uslove, ovo je bio jedan ni po čemu poseban nastup Interpola. Otišao sam zadovoljan, ali ga ni po čemu neću pamtiti.

Interpol Live in Belgrade: Turn On The Bright Lights! . . . . #Interpol #interpolband #interpolnyc #indie #rock #belgrade #tour #kalemegdan #strangefear #totbl #totblxv

A post shared by Strangefear (@strangefear) on Aug 13, 2017 at 12:43pm PDT