Da li imate preko 18 godina?
DaNe

INmusic #14 TOP 10 koncerata

Pre par dana završeno je 14. izdanje zagrebačkog INmusic festivala. Konačno, utisci su se slegli, pa ćete u narednim redovima moći da čitate šta je to obeležilo ovu jarunsku manifestaciju.

Autor:

Krećemo od najvažnijeg, a to je line-up. INmusic #14 program sastavljen je za 30+, pa i 40+ ekipu, što je bilo primetno tokom sva tri dana. Ovo mi je peti INmusic zaredom, i mogu reći sa najmanje tinejdžera ili klinaca u ranim dvadesetim. Najveća imena na posteru svoj zenit dostigla su pre između 15-30 leta, dok je onima koji su sada u naponu sviračke snage, a koji su nastupali na Hidden stejdžu uglavnom dat nezahvalan termin koji se preklapao sa zvučnijim izvođačima. Ali, dobro, razumljivo je od strane organizatora zbog čega se odlučio za festivalske sigurice.

Zatim, mislim da je ovo festival sa najmanje pratećih programa u poslednjih pet godina. Balkan Goes North bina preimenovana je u Balkan by Night i premeštena preko puta Mejn stejdža, sa samo jednim bendom po večeri koji je nastupao oko 1 posle ponoći. Nema više ni stand-up nastupa, niti pozorišnih predstava, pa niti one prepoznatljive karnevalske atmosfere. Kao glavna vankoncertna aktivnost i dalje je karaoke bina, a sada, ako se ne varam, napravljena je još jedna takva “bina”. Tesla Tower, ma koliko bio impozantan, nudi već prepoznatljivu zabavu, dok oazu za ljubitelje elektronike i dalje predstavlja Šuma Striborova.

Vidim da većini pivo nije prijalo. Meni je bilo zadovoljavajuće, kao i prošle godine. Paše na onoj zagrebačkoj žegi samo tako, mada košta 26 kuna. Skupo! Kada smo već kod žege, izgleda je prokletstvo “bar jednom mora pasti kiša biblijskih razmera” razbijeno, te su festivalci uživali na suncu sva tri dana.

Nakon ovih servisnih informacija, da se konačno posvetimo onome zbog čega se i dolazi na festival, bar kad sam ja u pitanju, a to su koncerti.

*Napomena #1: Veoma mi je krivo, ali mislim da sam zakačio svega par nastupa regionalnih izvođača. I to, onako, u prolazu. Zbog toga na predstojećoj listi nećete naići ni na jedno ime sa ovih prostora. Znam. Moja sramota.

*Napomena #2: Zbog natrpane satnice, preklapanja, pa da budem iskren, i visokog broja alkoholnih jedinica, potpuno sam zaboravio na nastup irskog pank sastava Fontaines D.C. Da je kojim slučajem bilo drukčije, te da nisam zakasnio na njihov spektakl na najmanjoj festivalskoj bini, oni bi zauzeli prvo mesto na ličnoj listi omiljenih koncerata sa INmusica. O tome svedoče brojne kolege i festivalci namernici koji su imali tu sreću da ih čuju uživo. Valjda će mi se u najskorije vreme ukazati prilika za popravni.

  1. Gato Preto

Ova trupa donela je najplesniji nastup na čitavom festivalu. Duo koga čine producent Lee Bass i vokalistkinja Gata ubitačnom razigranom kombinacijom elektronike, afričkih i latino ritmova doneli su još veću vrelinu ionako pretoplom Jarunu. Kuriozitet je da je tokom ovog nastupa, možda nekih petnaestak minuta, naišao oblak i orosio festivalski prostor, čisto da se tradicija ispoštuje, makar i na četvrt sata. Celokupan show dodatno su začinile dve tamnopute plesačice koje su zajedno sa pevačicom unisonim plesom doprinele atraktivnosti i živopisnoj atmosferi nastupa. U suštini, jedan od onih karnevalskih nastupa koje su neizostavni deo letnjih festivala.

  1. Kurt Vile & the Violators

Premijerni koncert kojim sam otvorio ovogodišnju INmusic avanturu. Kako sam propustio Kurta Vajla i njegove The Violators na Arsenalu u Kragujevcu, nova šansa ukazala mi se u Zagrebu. Dugokosi gitarski virtuoz, sa još trojicom muzičara na sceni, napravio je pravu uvertiru za sve što nas je kasnije očekivalo. Priredili su idealan set za onakav močvarni ambijent sa terminom još uvek pod dnevnim svetlom i jarkim suncem. Publika se okupila u sasvim pristojnom broju, sa oduševljenjem je pratila dešavanja na najvećoj festivalskoj bini gde je Kurt pružao na uvid čime sve raspolaže u širokom gitarskom asortimanu i nizao numere sa poslednja četiri studijska izdanja. Najveće ovacije usledile su za vreme back to back izvođenja “Wakin on a Pretty Day” i “Pretty Pimpin” koje je i moju malenkost ubacilo u festivalski mode. Kurt Vajl za dobrodošlicu? Može!

  1. Foals

Hedlajneri prvog dana bili su gosti iz Oksforda, sastav Foals. Ukoliko se ne varam, dva puta sam ih već gledao uživo, poslednji put na Szigetu pre četiri godine. Od tada su još više uvećali svoju bazu obožavalaca, krstarili po evropskim festivalima, a ove godine su objavili novi album “Everything Not Saved Will Be Lost – Part 1”, a do kraja godine planiraju i drugi deo ovog izdanja. Zanimalo me je kako nove pesme zvuče uživo i mogu reći da deluju bolje nego na samoj ploči. Imaju taj stadionski potencijal, materijal za festivalske hime. Rešeni da opravdaju titulu zvezda večeri, Foals su se potrudili da svirkom, energijom i interakcijom sa fanovima daju najbolje od onoga što mogu. Kada se crta podvuče, bio je ovo  klasičan festivalski nastup na kakve nas je oksfordska postava već navikla.

  1. Garbage

Ako je na Foalsima preovlađivala mlađa publika, “matorci” su okupirali prostor ispred najveće festivalske bina kada je na scenu stupio kvartet Garbage. Širli ne mari za godine. I dalje je žestoka, neustrašiva, agresivna. Već u drugoj pesmi stuštila se u publiku (ovo silaženje glavnih zvezda među obožavatelje je obeležilo gotovo sve festivalske nastupe na Mejnu), što je izazvalo delirijum kod “običnog naroda”. U poslednje vreme, uplovila je u aktivističke vode, pa nas je počastila sa par govorancija o tome. Kada je svirka u pitanju, sasvim solidno je to izgledalo. U postavi nije bilo Bača Viga, međutim ostali članovi benda delovali su sasvim korektno. Najveći hitovi benda iz sredine poslednje decenije prošlog veka stare posve pristojno, pa ih je okupljena masa pevala iz petnih žila. Garbage se nalaze u dobroj formi, njihov nastup zaslužuje pozitivne kritike, a meni ostaje da se radujem činjenici da još jedni heroji iz devedesetih nisu razočarali uživo.

  1. Black Honey / Lysistrata

Ovde bih izdvojio dva benda, jer sam polovično prisustvovao njihovim nastupima. Ovo su, maltene, jedini koncerti na Hidden stejdžu koje sam uspeo da uhvatim i jedini aktuelni gitarski bendovi na listi. Prvo, Black Honey je kvartet koga predvodi harizmatična blondina Izi (Izzy) a sviraju kvalitetni indie rok sa primesama panka i psihodeličnog roka. Pesme su im pevljive, dinamične, melodične i lako prijemčive. Visoko oktanski nastup pružio nam je francuski noise trio Lysistrata i pošteno ispretumbao unutrašnje organe okupljenih pod Hidden šatrom. Sva trojica mladića obavljaju vokalne dužnosti, dok su gitarista i basista, postavljeni na metar jedan od drugog, besno drndali svoje instrumente. Podsećaju na ono što radi Džon Dvajer u svojim bendovima, ali i na svoje vršnjake sa ovdašnje scene. Buke, bunta i besa im ne nedostaje, svirka je napeta od početka do kraja, deluju posvećeno i vidi se da uživaju na sceni. Jedno od otkrića INmusica.

  1. Thievery Corporation

Vraćamo se na “gerijatriju” što bi rekao kolega Siniša sa jednog hrvatskog portala. Thievery Corporation su pružili očekivano eklektičan set nafilovan raznoraznim žanrovima od istoka do zapada, od acid džeza i elektronike, preko bliskoistočne i rege muzike, do bosanove i hip-hop ritmova. “Đinajlu” je bio dugokosi basista – nema pedlja na World stejdžu gde se on nije denuo, a čitav koncert začinjen je plejadom muških i ženskih pevača koji su se smenjivali tokom svake izvedene numere. Jedan od momenata koji je obeležio nastup jeste uključivanje sitara u ionako obiman instrumentarij mnogočlane postave. Realno, ne spadam među ljute fanove, ali ovo jeste stvarno dobro izgledalo. Još jedan od onih razigranijih i živopisnijih festivalskih nastupa.

  1. Johnny Marr

Nekadašnji gitarista nikada prežaljenih The Smiths, odnosno nakon toga još nekoliko solidnih bendova, te najzad solo izvođač, Džoni Mar izveo je pravu pokaznu vežbu odlično popunjenom auditoriju. Čovek je koautor brojnih evergreen pesama mančesterskog sastava s početka osamdesetih, te ih sa punim pravom izvodi na sopstvenim nastupima. Ovi svevremenski hitovi, ruku na srce, izmamljuju najglasnije uzvike oduševljenja, ali onih par singlova sa poslednje solo ploče, takođe, zvuče primamljivo. Dobili smo i dve numere iz Electronic opusa (benda koji je Mar oformio sa Bernardom Samnerom iz New Ordera), ali i iznenađujuće sjajnu obradu “I Feel You” koju u originalu izvodi Depeche Mode. Preporuka za one koji ga do sada nisu slušali da posete Belgarde Beer Fest, kada će Mar nastupati prvog dana.

View this post on Instagram

EUROPEAN ME

A post shared by Johnny Marr (@johnnymarrgram) on

  1. The Hives

Švedski garažni rokeri The Hives su, takođe, bili jedan od razloga mog dolaska na ovogodišnji INmusic. Sredinom prošle decenije, otkrila mi ih je devojka kod koje sam išao na privatne časove iz statistike, i od tada sam imao veliku želju da ih čujem uživo. Propustio sam ih na Exitu, ali, evo, doakao sam im. Ni oni me nisu razočarali. Naprotiv! Svirka je bila žestoka, kidačka, pa sam se našao u šutki u prvim redovima, a pored mene je bio mali Sibin iz Šajzera. Oko njihovog nastupa čućete razne verzije, da li je kompletna katastrofa ili strašno prženje. Naime, frontmen Pelle Almqvist je proveo mnogo vremena u interakciji sa publikom, čuli smo veoma originalno predstavljanje članova benda gde je aktivno bila uključena i okupljena masa, a svojom pričom, The Hives su “pojeli” jedno četiri pesme. Lično, meni nije bilo dosadno nijednog momenta (mada bih zaista voleo da su odsvirali još neku stvar), jer je i to pričanje sastavni deo njihovog šou programa. Kada se to prihvati, odmah stvari postaje jasnije. S druge strane, ajde Hajvsi, kad će novi album?

  1. The Cure

Nijedan dan festivala nije otišao u sold-out, čini mi se da je najmanje publike u poslednjih pet godina prisustvovalo celokupnom festivalu (lični utisak), ali, opet, prema ličnom utisku, mislim da je koncert kultnog sastava The Cure bio najposećeniji otkako dolazim na INmusic. Najiščekivaniji nastup i, bez sumnje, najveće ime čitavog ovogodišnjeg festivala. Odmah na startu, ekskluziva i “Plainsong” koju nisu do sada svirali na turneji, pa prvi hajlajt “Pictures of You” za ushićenje svih onih u srednjim životnim godinama koji nisu uspeli da ih uhvate pre onoliko godina, odnosno one mlađe koji se nisu ni rodili dok je Robert Smit stvarao najveće hitove benda. Legendarni frontmen, osim po fizičkom izgledu, nije izgubio mnogo na svom dečačkom šarmu niti glasu, koji još uvek deluje u sjajnoj formi. Setlistu je bila prošarana mnoštvom hitova iz raznih perioda benda (doduše, nijedna sa sjajnog “Pornography”) nudeći nam istoriju na dlanu, ali i nekim “ne na prvu loptu” pesama. Desio se i peh sa zvukom usled tehničkih problema, ali su to članovi benda rešili kao pravi profesionalci. Kada vam bis čine “Lullaby”, “Friday I’m in Love”, “Close to Me” ili “Boys Don’t Cry”, odnosno koncert od preko dva sata i odsviranih 28 pesama, na bilo kakve probleme sa procesorom ubrzo zaboravite. Mada, ako može bez toga u četvrtak u Novom Sadu, bilo bi ok.

  1. Suede

Titulu najboljeg, najintezivnijeg, najenergičnijeg i najstrastvenijeg scenskog nastupa ovogodišnjeg INmusica pripada Bretu Andersonu i grupi Suede. Pioniri britpopa demonstrirali su klasu dokazavši da su još uvek daleko od penzije. U Zagreb su došli na krilima odličnog prošlogodišnjeg izdanja “The Blue Hour”, ali gro setliste činile su pesme sa prva dva albuma, koji su ih, uostalom, i vinuli među zvezde. Nego, Bret Anderson. Poput onog basiste iz TC, nema gde ga nije bilo na pozornici, a bogami prešao je duboko preko zaštitne ograde pevajući zajedno sa najvernijim fanovima koji nisu krili oduševljenje što je idol rame uz rame sa njima. Svaki stih kao da ponovo proživljava, daje se maksimalno, peva na kolenima, đuska kao na plesnom podijumu, elegantna košulja mokra fazon Samuel T. Herring iz Future Islandsa. Frontmen sa velikim F! Ređale su se stvari iz celokupne karijere benda, srednjeg ili bržeg tempa, a posebno inspirativne zvučale su delikatne akustične balade “The Wild Ones” i “She’s in Fashion”. Na tom koncertu bio sam u društvu sa Žikicom iz benda Sputñik, gde smo se najpre prećutno, a zatim i verbalno složili kako je ovo najsjajniji momenat dotadašnjeg dela, a kako se kasnije ispostavilo, i čitavog festivala!

*Fotografije: Julien Duval & Filip Bušić

 

Lajkuj:

Tagovi:

Ostavite komentar:

Slični članci: