Da li imate preko 18 godina?

INmusic #12: Festivalska magija u susret letu

Još jedan INmusic je završen, utisci su se slegli, pa je red da se nešto i pribeleži o ovom sjajnom događaju.

Ukoliko se zadesite u Zagrebu, a oko vas prolazi na desetine hiljada nasmejanih lica sa zabavnim kostimima i raznobojnim zastavama, prepunih pozitivne energije i party raspoloženja, znajte da je trodnevna fešta pod nazivom INmusic tik iza ugla. Ono što je odmah uočljivo jeste da je festival posetilo nikad više stranaca, prevashodno mlađih generacija, što je umnogome doprinelo stvaranju opuštenijeg i onog karakterističnog karnevalskog ambijenta koji krasi mnoge veće evropske festivale. I sunce je konačno dobilo bitku nad kišnim i olujnim vremenom koje je neizostavni pratilac svakog INmusica (zanemarićemo jednočasnovni pljusak poslednjeg dana) tako da su festivalci bez kabanica, blata i dubokih čizmi dočekali zvaničan početak leta.

Pa, da vidimo, šta je to što je obeležilo dvanaseto izdanje INmusic festivala.

foto: Filip Bušić

HEADLINERI

Headlineri, zvezde večeri, glavne koncertne atrakcije, kako god želite, pobuđuju najveću pažnju publike, koja u iščekivanju omiljenog benda zna i satima ranije da čeka u prvom redu, kako bi bila što bliže svojim muzičkim herojima. S druge strane, u mnogim slučajevima, ta ista publika neretko ode sa izneverenim očekivanjima, jer izvođači, od kojih očekuju mnogo, često ne dele isti entuzijazam, škrtare na energiji, pružaju mlaku svirku, i na kraju se pokupe i zapale na sledeću stanicu turneje. Sve napisano u prethodnoj rečenici nikako nije slučaj sa headlinerima ovogodišnjeg INmusica.

Arcade Fire, Kings of Leon i Kasabian su opravdali dodeljene uloge i svojim nastupima oduševili  posetioce koji su se skupili u najvećem broju u istoriji festivala.

No, polako, idemo redom.

Prvog dana, mnogočlani kanadski sastav Arcade Fire, priredio je žurku za pamćenje. U dosadašnjoj karijeri objavili su četiri izrazito uspešna albuma, a peti, “Everything Now” koji je na putu, nesumnjivo će pobrati slične hvalospeve. Sve u vezi sa ovim bendom asocira na radost, toplinu, sreću, igru, bilo da je u pitaju njihova odeća, izgled scene ili zarazne melodije njihovih pesama. U širokom polju ispred glavne bine nije bilo osobe koja nije zaneseno plesala, mrdala kukovima ili barem cupkala u mestu, dok su Win Butler i družina ispaljivali dobro poznate dragulje iz svog prethodnog kataloga. Brojnost na sceni, bilo ih je devetoro uključujući prateće muzičare, u potpunosti opravdava svrhu, jer taj impresivni instrumentarij čini da pesme dobiju jednu novu, dublju dimenziju i zaista zvuče pakleno dobro. Nove pesme su naišle na salve oduševljenja, naročito “Creature Comfort”, dok su stari hitovi “No Cars Go” ili “Ready to Start” propraćene horskom pevanjem. Jedan od highlightsa je izvođenje pesme “The Suburbs” posvećenu besmrtnom Bouviju, koji je, ukoliko ih je gledao sa nebesa, sigurno podigao oba palca gore u njihovom pravcu zadovoljan izvarednom svirkom benda iz Montreala.

af

Arcade Fire/ foto: Julien Duval

Sada dolazimo do priče o rekordima. Nešvilski Kings of Leon uspeli su da privuku do sada neviđen broj ljudi na jednom koncertu pokraj Jaruna, a još nedelju dana ranije organizatori su objavili kako su ulaznice za drugi festivalski dan rasprodate. OK, line-up su činili i drugi glasoviti izvođači, poput benda alt-J, ali, uz svo poštovanje britanskoj indi pop senzaciji, zna se ko je pravi mamac za publiku. Posle je preneta vest da je i čitav festival rasprodat, što se dešava prvi put ikada, ali posmatrajući brojnost festivalaca prvog i trećeg dana u odnosu na drugi, izvesno je da su američki rokeri imali presudni uticaj na takav tok događaja. Braći Followill i mojoj malenkosti ovo je treći randevu, te kao, jel’ te, već iskusni posetilac njihovih nastupa mogu zaključiti da su pružili standardno kvalitetnu i besprekornu svirku. Trenutno promovišu aktuelnu ploču “WALLS” koja mi, moram priznati, nije preterano legla, pa su izveli najveći broj pesama sa iste. Međutim, potpuno je drugi osećaj kad uživo slušate “Over” ili “Reverend” sa svim kompleksnim i bogatim zvučnim rešenjima, tako da sam bio pozitivno iznenađen i svakako zaslužuju veliki plus. Neću trošiti reči kakav je delirijum izbio na “Sex on Fire” i “Use Somebody”, gde idiosinkretični vokal Caleba totalno dolazi do izražaja, a najbolji momenat na koncertu, kao uostalom, na svakom do sada, jeste “Knocked Up”, moje omiljene, koja predstavlja mešavinu raspojasanog južnjačkog roka sa početka njihove karijere i novog, komercijalnog talasa kojim su kasnije zaplovili. Sve u svemu, veliki je uspeh ovog festivala što su doveli ovakav stadionski bend i moja je želja da nastave u tom smeru.

kol

Kings of Leon/ foto: Samir Cerić Kovačević

Na krilima nedavno objavljenog šestog studijskog izdanja “For Crying Out Loud”, lesterska banda Kasabian doletela je pravo na Mejn stejdž INmusica. Setlistu su činili uglavnom pesme sa dva poslednja albuma, tako da smo slušali moderniju verziju roka koja uključuje više elektronike, ritmičnosti i pop deonica, nego, recimo, onu muziku sa početka njihove karijere. Od novih pesama publika je posebno frenetično reagovala na “Bumblebeee” i “Eez-Eh”, odsvirane na samom početku, odnosno “Stevie” i “Comeback Kid” izvedene pri kraju koncerta. Glavni vokal Tom Meighan imao je ulogu i glavnog animatora publike, što je prilično uspešno odradio, a “drugi frontmen”, gitarista Sergio Pizzorno iskusno je pratio kolegu iz grupe, te i sam u par navrata preuzeo kormilo ove rok parade. Kao i na Szigetu, pre dve godine, na sceni su imali pomoć trubača koji je ponovo zablistao prilikom izvođenja numera kao što su “Underdog” i “Re-Wired”. Na bisu su odsvirali tri pesme, a završna “Fire”, možda i najveći hit benda, dočekana je glasnim uzdasima odobravanja i zajedničkim pevanjem. Svi prisutni su mogli posvedočiti da se Kasabian nalaze u odličnoj formi pred niz letnjih, festivalskih nastupa, tako da, ukoliko ste u mogućnosti da ih negde sretnete, gledajte da ih ne zaobiđete.

kasabian

Kasabian /foto: Filip Bašić

IZ DRUGOG PLANA

Kada su u pitanju imena koja su na posteru ispisana slovima srednje veličine, svojim nastupima posebno su se istakli bendovi alt-J, Flogging Molly i Slaves.

Ukoliko su organizatori smišljali koga bi to mogli da dovedu kako bi povećali broj stranih posetilaca, onda je bend alt-J bio pun pogodak. Nastupu su prisustvovali većinom stranci i to mlađa populacija koji su mogli da uživaju u audio-video performansu sastava iz Lidsa. Za razliku od Szigeta, sada ih je trojica na sceni i imaju sveži album “Relaxer” koga će ove godine promovisati po Evropi. Pored umilnih i laganih melodija i pevljivih refrena poznatih numera, okosnicu njihovog nastupa čine i vešto napravljene 3D animacije i raznorazni svetlosni efekti, koji su postali neodvojivi deo pesama na koncertima. Publika je suptilno plesala u ritmu melodija sa prva dva, veoma uspešna studijska izdanja, poput “Every Other Freckle”, “Nara” ili “Fitzpleasure”, ali i na “3WW” i “In Cold Blood” sa najrecentnijeg izdanja. Dalo se primetiti da su posetioci uživali i da nemaju zamerke kada je u pitanju ovaj nastup.

OTP World stage je druga po veličini bina na INmusicu, a tamo su je u paramparčad rasturili momci iz Kenta koji nastupaju pod firmom Slaves.  Ovde je reč o dvojcu koga čine Isaac Holman (bubnjar i glavni vokal) i Laurie Vincent (gitarista) i koji sviraju visokooktanski, furiozni hardkor pank. Dok ljutito sikće strofe i refrene pesama obojenih besom i negodovanjem, Holman kažnjava svoj minimalistički set bubnjeva da imate utisak da će svakog časa prepući na pola. Vincent ludački drnda distorziranu gitaru kojom rešeta sve pred sobom. Vrlo dobar mladi i talentovani bend od koga se mnogo očekuje u budućnosti.

30degrees C @inmusic_festival ZAGREB… we outcheaaaa 10pm – WORLD STAGE 🌎

A post shared by SLAVES (@slaves) on

Miljenici zagrebačke publike Flogging Molly održali su, verovatno, najveseliji nastup na čitavom festivalu. Keltski pankeri iz Kalifornije razgalili su masu svima dopadljivim melodijama za široke narodne mase, što se kaže, a sudeći po broju irskih zastava imali su mnogobrojnu podršku. Primetio sam i nekolicinu devojaka koji zaneseno igraju famozni irski ples, dok je muški deo uglavnom organizovao ne tako žestoke šutke. Nisam neki obožavalac benda, međutim, energično sam skakao uz “Drunken Lullabies”, “Tobacco Island”, “Rebels of the Sacred Heart” i ostale dok su Dave King i ekipa pržili kao da su upola mlađi. Verujem da je ovakav tip muzike dobrodošao na velikom broju festivala, pa ni INmusic nije izuzetak.

molly

Flogging Molly/ foto: Samir Cerić Kovačević

OMILJENI KONCERT

Muzičar zbog koga sam uopšte zapucao za Zagreb (hehe, Zagreb, zapucati) je Michael Kiwanuka, londonski kantautor čiji album “Love & Hate” slušam, bezmalo, čitavu godinu i koji se na ličnoj listi najboljih prošlogodišnjih izdanja nalazi u Top 5! Sofisticirani soul, delikatni vokal talentovanog izvođača i interesantni zvučni pasaži pratećeg benda koji su se kretali od elegantnog džeza do psihodeličnog roka i britanskog folka bukvalno su terale žmarce kroz telo, a video sam najmanje tri osobe kako im se suze nespretno kotrljaju niz lice, dok su na tim istim licima blistali osmesi. Svakom su se u glavama vrzmale razne asocijacije dok su sa bine dopirali zvuci pesama poput “Place I Belong” ili “Falling”. Što se mene tiče, ja sam već od uvodne “Cold Little Heart” koja je trajala beskonačno dugo i mogla je još toliko, ne bi ni najmanje smetalo. Od strane veoma pristojnog broja publike najbolje je prihvaćena “Home Again” sa istoimenog, debitantskog ostvarenja, a “Black Man in the White World” je čak raspesala dobar deo fanova. Kiwanuka je imao tu nesreću da mu se završnica koncerta preklapa sa početkom nastupa benda Arcade Fire, pa je izgubio određeni kontigent posetilaca, ali to ga nije omelo da sopstveni nastup privede kraju. Suma sumarum, prelepo koncertno iskustvo koje ću dugo pamtiti, kao i  moj zagrebački domaćin Josip, koji ni slučajno ne preferira ovu vrstu muzike, ali do kraja festivala mi se zahvaljivao što sam mu otkrio ovog tridesetogodišnjeg muzičara.

m

Michael Kiwanuka/ foto: Filip Bušić

REGIONALNE ZVEZDE

Zbog različitih razloga koji uključuju preklapanje satnica, kašnjenje, umor, lenjost, na kraju krajeva, nisam prisustvovao velikom broju koncerata regionalnih izvođača, što mi je popriličan minus. Naročito na INmusicu gde imaju bolji tretman i satnicu, za razliku od, recimo, Exita. Pogledao sam samo nekoliko koncerata onih prekaljenih bendova, poput Rundeka, Repetitora, a otkinuo sam i mali deo Zostera.

Darko Rundek obilazi regiju u skopu slavljeničke turneje gde kojom obeležava dvadesetogodišnjicu fantastičnog albuma “Apokalipso” pa, sa tim u vezi, ima i specifičan koncertni performans. Pored standardnog trija, Rundek, Isabel i Dušan Vranić, sada su na bini još šestoro muzičara koji dodatno oplemenjuju raskošne aranžmane dobro nam poznatih pesama. Pored muzike, dosta pažnje posvećeno je scenskom nastupu, pa smo videli razne kostime i koreografije koje samo upotpunjuju ovaj teatarsko-cirkuski spektakl. Vodili su nas Rundek i kohorta ka svim meridijanima i vremenskim zonama, komandovali su našim emocijama i dovodili nas kako do smeha, tako i do suza. Prvi put sam video Rundeka u tom izdanju, tako da sam ostao zatečen, ali svakako da je šou pokupio sve moje simpatije. I ne samo moje, već i ekipe koja je bila sa mnom, kao i ostale publike koje su u razgovoru isticale kako im je ovo jedan od omiljenih Rundekovih nastupa.

Repetitori su pre dve godine održali koncert na World stejdžu o kome se i danas priča, a nešto slično uspeli su da ponove drugog  dana ovogodišnjeg izdanja festivala. Sada bogatiji za još jedan album, nekoliko evropskih turneja i bezbroj svirki članovi beogradskog benda priredili su okupljenima najžešći i najmoćniji nastup na INmusicu. Rušilačka mašinerija predvođena ubitačnom ritam sekcijom gde ne možete da verujete kako jedna devojka krhke građe poput Milene tako opako i snažno raspaljuje po bubnjevima, dok Ana-Marija senzualnim pokretima umešno prebira po basu, “cepa vazduh na vodonik i kiseonik”, da se poslužiim sintagmom nesrećnog komentatora. A šta tek reći za Borisa Vlastelicu, koji kako trepnete, menja poziciju čas sa ogromnog zvučnika, čas među fanovima u prvim redovima. Siguran sam da tinejdžeri gledaju ovog momka kao istinsku rok zvezdu i da je nemali broj njih prvi put uzeo gitaru u ruke želeći da rade isto što i on. A kad sam ja u pitanju, dovoljno je reći da ni nakon pet dana od završetka festivala ne prestajem da pevam “Ako te ikada vidim sa nekim/Ko nimalo ne liči na mene…”.

Repetitor/ foto: Julien Duval

U svom trećem pohodu na festival pored gradskog jezera Jaruna, nakon mnoštva odgledanih koncerata, đuskanja u Šumi Striborovoj, pevanja na karaoke stejdžu, čiliranja na stenama pored Teslinog tornja, uživanja u teatarskim predstavama, upoznavanja pregršt mladih i zanimljivih ljudi zaključak je samo jedan – ovo je bio najbolji INmusic ikada. Jedva čekam naredno, trinaesto izdanje koje već sada ima težak zadatak da nadmaši ovo, jer je lestvica podignuta na izuzetno visok nivo.

Za sam kraj, osećam neodoljivu potrebu da se zahvalim drugarima iz Hrvatske, Josipu, Dominiku, Mateju, Ani, Heleni, Mirku i Gogi, Sari i Sanji bez čijeg prisustva bi ovaj festival bio sam još jedan u nizu običnih muzičkih događaja, pa im zakazujem novo druženje, ako ne pre, onda sredinom juna naredne godine u Zagrebu.

Lajkuj:

Ostavite komentar:

Slični članci: