HOCUS POCUS, Róisín is here!

Isto tako spontano kao što je na toj zabavi u nekom prljavom podrumu sredinom ’90-ih prišla Marku Brydonu, pitala ga kako mu se dopada njen uzani džemper i otvorila se njemu i potpuno novim uzbuđenjima razigravajući svoju muzikalnost i nekontrolisanu kreaciju, Róisín Murphy se svih ovih dvadeset godina nepretenciozno otvara i pred nama. Ogoljenom iskrenošću i nesebično emotivno, intimno, ona neprestano baca pred nas fino brušene dijamante nove, promišljene, savremene muzike, oslobođene pritiska aktuelnog i zato – apsolutno bezvremene.

Dvadeset godina kasnije, još uvek ostajemo zanešeni njenom iskrenom emocijom, njenom prisustnošću i nepogrešivim ukusom, osećajima koje i ona sama svakim tonom ispituje i svakim stihom iznova definiše. “Hairless Toys”, njen treći solo album nakon osam godina od prethodnog, smešta ovaj specifičan izraz u jedan bezbedan svet nežnosti, onaj koji je gradila u svim fazama svog bogatog stvaralaštva. Róisín nije prilagodljiva, zainteresovana postavlja uvek neka univerzalna pitanja, peva o ljubavi i posvećenosti, uvek, ali na ta pitanja odgovaraju svi što dodaje još jednu dimenziju njenom autorstvu – ona jeste pop, u svom najčistijem značenju, a ovaj “pop” nikako nije “ružna reč”.

Moloko je bio jedan kompletan život, ljubavna priča sa početkom i krajem, stvaralačka romansa koju su Mark i Róisín delili sa svetom. Zajedno, publika i oni, rasli su i zaljubljivali se jedni u druge. Četiri albuma, ta četri dejta na koje su nas izveli, svaki je donosio novosti, postavljao nove standarde, redefinisao žanrove i stvarao novi “pop”, a poslednji “Statues” i ta legendarna turneja, precizno i glasno završava ovu (danas sa sigurnošću znamo) istinitu, pomalo bolnu i iskrenu priču – Moloko ostaje zapamćen u citiranim stihovima o njihovoj ljubavi kojima se često utešimo i večnim hitovima koji još uvek provociraju istom jačinom, na plesnom podijumu, radiju ili u samoći.

Slomljenog srca, nesigurna, ali hrabra, Róisín nastavlja svoje putovanje kroz muziku i industriju u kojoj se slučajno našla, zaljubljena. Tražeći sebe, misleći da nikako neće moći sama. 2005. godine konačno odgovara na taj poziv na ples Matthewa Herberta čiji će apsolutni muzički genij i inovativnost, otvoriti novi horizont njenom tada fragilnom izrazu. Róisín pakuje svoje kofere pune nekontrolisanih emocija i uz Herbertov precizni, vrlo striktan princip slobodnog stvaranja, stiže na svoju stabilnu platformu sa koje će sve do danas istraživati svoj autentičan zvuk. Taj vokal, poezija i specifičnost jezika, ostaju jednako oštri i neposredni, ali “Ruby Blue” predstavlja jednu novu, samostalnu Róisín besprekorne pojavnosti i očigledno nezaustavljive energičnosti, kompletne autorke koju inspišu svi aspekti prezentacije njene muzike i koja se ne plaši eksperimenta.

Samo dve godine kasnije, tako osvežena i jaka, Murphy je “Overpowered” svojim umećem, usmerava svu svoju novootkrivenu snagu u produkciju albuma koji će čak ispuniti i pop očekivanja tadašnje izdavačke kuće. Ona se iz intimnog i pomalo izolovanog zvuka, stabilno predstavlja nizom svežih (i vizuelno uzbudljivih), pravih pop hitova u njenom duhu bliskim plesnim žanrovima, sa tačnom merom balade i usamljeničke melanholije koju je tada živela.

Uprkos vrlo primetnoj R’n’R predanosti i eruptivnoj snazi u svim njenim živim nastupima, ovaj album odvešće je do verovatno najkompletnije i svakako, performativno najzahtevnije turneje u njenoj dosadašnjoj karijeri. Ovaj niz nastupa, sa svim ličnim usponima i padovima koje je publika mogla da oseti upravo prateći njen osnovni princip, beskompromisnu neposrednost i iskrenost, postaviće Róisín Murphy kao jednog od najaktivnijih i najoriginalnijih pop izvođača danas.

Niz sjajnih i žanrovski različitih kolaboracija, drugačije okolnosti i kratka tišina, ćerka i sin, zrelost, još više otvaraju njena interesovanja i iniciraju razvoj ovog talenta u malo mirnijem, ličnijem i reklo bi se, posvećenijem smeru.

“Mi Senti”, EP izašao prošle godine se sada kada smo bogatiji za doživljaj novog albuma, ispostavlja kao jedna izuzetno uspešna, bez greške izvedena stilska vežba u kojoj Róisín uspeva da svo svoje iskustvo, uticaje i originalnost primeni u žanru i jeziku koji je, čini se, u tom trenutku najviše inspiriše.

No, iako obrade pažljivo biranih italijanskih standarda koje sa takvom lakoćom prenosi u aktuelni trenutak odaju utisak već definisane izvođačke strukture, njena jedina autorska numera na izdanju “In Sintesi” implicira drugačiji, umetnički sigurniji stil kome se ona predaje cela.

Na tom putu, kao da smo samo to čekali da čujemo, prati je Eddie Stevens – producent izvrsnog sluha i inovacije, nekadašnji klavijaturista Moloko, muzički urednik njenih koncerata i saradnik na mnogim prošlim izdanjima sa kojim se Róisín nikada nije rastala i koji će uvek biti jasna, neophodna refleksija njenih muzičkih aspiracija. Ovaj siguran, međusobno ispirišući i muzički provokativan, kako i sama kaže “bratski” odnos rezultira produkcijom čak 35 pesama za samo pet dana u Eddievom studiju početkom 2014. godine, a od kojih će osam biti konačni tracklist tek objavljenog, stilski najeklektičnijeg i svakako autorski najkompletnijeg albuma Róisín Murphy “Hairless Toys”.

Tri pesme sa albuma, “Gone Fishing”, “Exploitation” i “Exile”, ugledale su svetlo interneta pre izlaska albuma, pa svi mi posvećeni poštovaoci njenog lika i dela zbog te uvertire nismo mogli da dočekamo ovu nedelju, hraneći se svakodnevno talasima pažljivo produciranih sadržaja kojima nas je Miss Róisín Murphy zapljuskivala. Shvatili smo na početku, ona je sigurna, svoja i u punoj kontroli.

Nepretenciozna i direktna kakva jeste, očigledno pripadajući generaciji artista koja nije izgubila poverenje u industriju i podršku koja joj može biti pružena, svesna i odgovorna za sve kanale percepcije njenog akutelnog stvaralaštva i muzike koja govori posebnim jezikom, Miss Murphy mirno i samouvereno prima apsolutne hvale kritike širom sveta koja čak ni ne dovodi u pitanje kvalitet njenog rada, već eto tek registruje stepen jačine njenog nezajažljivog kreativnog libida. Ovakav (a možda i očekivani) ishod, redak je i zaista definiše prisutost ove autorke, odnosno poverenje koje ona svakako zaslužuje.

Na prvo slušanje albuma, reagujemo pomalo iznenađeni, ako ništa zato što nam 50 minuta nije dovoljno. No, kako to uvek bude, album nastavlja da se preslušava u krug i polako se otkrivaju lejeri filigranske produkcije koja putuje iz stila u stil, hrabro stežući sve specifičnosti njenog zavodljivog vokala koji Eddie Stevens očigledno najbolje razume i najglasnije čuje, kao da jedini zna gramatiku njenog jezika.

Za osam pesama, sa rejva stižemo u bluz bar, iz zagrljaja uspavanog deteta do glamura starog Hollywooda, sa sladoledom u Studiju 54 slećemo na travnjak okruženi hipicima… i na još mnoga maštom vođena, intimna mesta i situacije koje čine jedan poseban svet u kome živi ovaj novi karakter koji je Róisín razvila i tamo smestila – nežna, osetljiva žena prošlosti, sveprisutna Lilit sadašnjosti.

Stvaranje ovakvog izolovanog, posebnog, metafizičkog okruženja kome beskompromisno pripadamo je tema kojom se bavi ceo album, podcrtavajući kreativnost i iskrenost kao glavne strategije kojima možemo doći do slobode i ostvarenosti u svim svojim nadanjima, očekivanjima, nežnostima, bolu, posvećenosti, sreći… i zapravo, životu.

“Gone Fishing”, kao prvi i vodeći singl sa abuma direktno je inspirisan filmom “Paris Is Burning” i slobodama, nepripadanju mejnstrimu i umetnosti koja oslobađa, a kojom se otvara priča o “Hairless Toys”. Roisin uspeva da vouguje glasom, da bez direktne (ili bar neprimetne) upotrebe muzičkih stilova koji definišu subkulture koje je provocraju i njima specifične borbe, prenese ideju o oslobađanju i odlukama o stvaranju sveta kome ćemo pripasti.

Jednako direktno i originalno, “Evil Eyes” je plesno možda najpotentnija traka na albumu koja na magičan način premešta sva znanja i iskustvo još iz ranih faza njenog muzičkog iskustva na koje će nas posetiti, dok nas “House of Glass” prebacuje u savremeni trenutak jer je ovo sad neki novi, samo njoj svojstven, prefinjen i nežan, stakleni house zvuk. Ovo je još jedan novi postavljeni standard “dens boginje” kako je mnogi već godinama zovu, a koji treba da usmeri (u poslednje vreme malo zbunjujuće) kretnje u kojima se kreće produkcija plesne muzike.

No, prvi utisak je još uvek najjači, pa priču o “glumici i ljubavnoj aferi” u filmu za pesmu “Exploitation” osećamo najdublje i dok slušamo album. Ovaj film, za sada jedini zvanični video sa albuma, pokazuje pun sjaj njenog aktuelnog trenutka i kreativnu moć kojom vlada. Inspirisana Faye Danaway i “Filmom za Parco” Kazumija Kurigamija kasnih 70-ih, Murphy koja je uvek bila posvećena vizuelnom aspektu koji upotpunjuje njenu muziku, preuzima punu kontrolu, režira i vizuelno postavlja koncept koji je dalje zastupljen na čitavom izdanju. Njen zaista nepogrešiv ukus, spontano stvara atmosferu u koju smešta ovu priču koju prati zavodljiv i pomalo sablasan gruv ovog, zanosnog i meditativnog, ljubavnog i bolnog, pa i klupskog (sada već) hita.

Ostajući dosledna svom nežnom, melanholičnom duhu, album upotpunjuju gruv balade novog vremena – “Exile”, zatim naslovna numera “Hairless Toys (Gotta Hurt), “Unputdownable” koja diše atmosferom starih muzičkih festivala i možda je najveće žanrovsko iznenadjenje na izdanju, pa čak i u “Uninvited Guest”, ona opet sveža surfuje žanrovima i stilovima, otkriva ono svoje najdublje i dosledno zadržavši prepoznatljive elemente svoje dosadašnje produkcije

Naslov albuma desio se spontano, kao stih koji je Eddie pogrešno čuo i tada nije imao značenje, ono mu se otkrivalo postepeno kako se kreativni proces približavao kraju i to je upravo najbolji način na koji “Hairless Toys” treba slušati i konačno ga razumeti – otvoreno, slobodno, lično i vrlo subjektivno.

O Róisín Murphy sada već govorimo sa istim poštovanjem kao i o Kate Bush, Bjork, Patti Smith ili Billie Holiday. Svaka od ovih neverovatnih žena, njihov duh i nasleđe koje su (svaka u svom kosmosu) ostavile i ostavljaju muzičkoj istoriji koja nas formira, zahtevaju bar svaka po jednu zasebnu zvezdu koja nosi njihovo ime da bi čovečanstvo dosledno pokazalo njihovu pravu veličinu i sjaj, pa ako se postavlja pitanje značaja Miss Roisin Murphy, njeno ime je evo 2015-te zlatom uklesano na toj listi.

O Róisín može da se piše i neprestano piše, ali za sada se zaustavimo u vremenu i uđimo u stakleni, dragoceni svet koji je za nas napravila i gde smo bezbedni sa njom. Dame i gospodo, “Hairless Toys” (✮✮✮✮✮) je pred vama: deezer.com/album/10239300