GUSENICE, LEPTIRI I BEJBI DŽEJN ČIKONE

Predstavljamo novi album Kendrika Lamara, koji će sasvim sigurno ući u konkurenciju za najbolji rep album godine, fantastičan album Heems-a, Madonin poslednji flop, ali i manje značajna ostvarenja poput drugog albuma Purity Ring i debija Wil Batlera iz Arcade Fire-a.

Kendrick Lamar: To Pimp A Betterfly [Top Dawg Ent/Aftermath Ent]

Mučio sam se dugo sa novim Kendrikom i trebalo je dosta vremena da mi uđe u uši. Shvatio sam da je u pitanju eksperimentalni džez fanki kolaž, ali ni jedna traka se nije izdvojila dok nisam seo da vidim o čemu se tu stvarno radi i malo je reći da sam bio zatečen. Ispostavilo se ne samo da je ovo zajeban konceptualan album, već bi lako mogao da se pokaže kao važan kulturni artefakt za crnu ameriku. Narativ albuma koji veže sve pesme u celinu i stavlja ih u korelaciju, je sam po sebi kompleksan i slojevit – od priče o teretu slave i iskušenjima kroz koja prolazi, gde Kendrik pominje Lusi (Lucy, iliti Lucifer), do sopstvenih sumnji i protivrečnosti sa kojima je morao da se izbori, gde u „These Walls“ zidovi postaju metafora za usmine, oralni seks kao utočište od druge vrste zidova (onih u glavi), koji su Kendrika dosta dugo mučili i odnose se na njegovu borbu sa depresijom. Pored ovoga tu je angažovani narativ koji se bavi iskustvom crne amerike, gde Lamar Afro-amerikance poredi sa gusenicama koje pod stegom belaca nemaju prilike da se razviju u leptire koje čaure u sebi. Ne samo da trake sa albuma zajedno čine jednu značenjsku celinu, već su često postavljene kao kontrapunktovi jedna drugoj. „u“ je tako čist kontrast prvom singlu albuma „i“. Na sličan način se i pesma „Momma“, u kojoj se Kendrik kao kosmopolita vraća iz Afrike da podeli svoja znanja i iskustva sa braćom u rodnom Komptonu, ispostavlja kao kontrast narednoj stvari „Hood Politics“ koja je posvećena reminiscencijama na Kendrikovo odrastanje u hood-u. Na ovoj traci Lamar ide toliko daleko da demokrate i republikance poredi sa crnačkim bandama Crips i Bloods, pa ih naziva „DemoCrips and ReBloodlicans“.

Pored svega pomenutog Kendrik kroz dobar deo traka recituje delove svoje pesme posvećene 2Pac-u koju na kraju i celu pročita na traci „Mortal Man“ koja zatvara album. Pored ove recitacije montira i svoj intervju sa Tupak Šakurom koji ovaj zaključuje aluzijom na pobunu Net Tarnera iz 1831. predviđajući sličnu skoriju pobunu potlačene Amerike u kojoj će gladni pojesti bogate. Kendrik Tupaku govori svoju parabolu o gusenici i leptiru, na kraju ga poziva da odreaguje, ali ipak ostaje sam. Deep shit. Tek kada kako treba skontate ovaj kompleksni narativ moći ćete iskreno da uživate u sjajnoj muzici koje ovde ima u izobilju. Album godine za sad, a verujem da ćemo mu se vraćati i u godinama ispred nas.

Heems: EAT, PRAY, THUG [Greedhead Music]

Posle raspada odličnih Das Racist, Himanšu Suri se odvažio da se oproba u solo vodama kao MC. Pod imenom Heems je nedavno izbacio svoj debi album koji je jedno od najboljih izdanja koja sam imao prilike da čujem ove godine. Suri se dobrim delom albuma bavi protivrečnostima života jednog Indijca u crno-beloj Americi, podele naročito izražene u svetu hip hopa u koji je i sam ušao pre neke tri godine. Pored ovog preovlađujućeg narativa koji uključuje i Heems-ove sklonosti kao političkog aktiviste koji se bori protiv ksenofobije i islamofobije, koju je isuviše puta osetio i na sopstvenoj koži, on ovde piše i neke sjajne ljubavne pop pesme poput „Damn, Girl“, „Pop Song (Games)“ i „Home“ za koju je sjajnu matru uradio Blood Orange. Ipak, dobrim delom Suri ovde ostaje taoc stigmatizacije koja buja u Americi od napada na svetski trgovinski centar, a uključuje sve ljude koji zaliče na pripadnike demonizovanih nacija sa bliskog istoka. U tom smislu albumom preovlađuje mračno raspoloženje, koje prate fantastične matrice i Surijev sjajan disperzivan flow koji varira od pesme do pesme, da bi se na „Patriotic Act“ pretvorio u čistu ispovednu naraciju.

Madonna: Rebel Heart [Interscope Records]

Stekao sam utisak da nekako svi priželjkujemo da Madona propadne. Iako je njen poslednji album „MDNA“ više nego pristojan, čini mi se da je većina nas doživljava kao ženu čije je vreme davno prošlo, a koja patetično pokušava da parira savremenim pop zvezdama poput Niki Minaž, Lejdi Gage, Rijane ili Bijonse što je samoubistvo u pokušaju. U tom smislu, ako ste jedni od tih koji su likovali nad karijerom nesrećne Luiz Čikone, ovo je vaš trenutak, jer je Madona izbacila jedan od svojih ubedljivo najgorih albuma. Pored odličnog prvog singla „Living For Love“, zatim simpatičnog kantrija „Devil Pray“ i nekog odličnog dance reaggea-a u „Unapologetic Bitch“, ostatak albuma dele neke generičke ljubavne pesme, zatim pretenciozni pokušaji da se Madona pokaže kao relevantna zla kučka za 21. vek, koja se ne libi da vrbuje Niki Minaž, Majk Tajsona i Nas-a, ne bi li u odsustvu svog pozajmila malo tuđeg kredibiliteta. Sličan pristup je prisutan i u pesmi „Illuminati“ gde name drop-uje Jay Z-ija, Bijonse, Gagu, Niki i Lil Vejna zamišljajući valjda neki iluminati žur na koji kako stvari stoje neće biti ni pozvana. Pored ovoga Madona se ne libi da se u više navrata bez dobrog razloga baci u reminescenciju zlatnih momenata svoje karijere i tu pokazuje svoju pravu nemoć, odnosno jednu veliku zvezdu potpuno izgubljenu u svetu savremene pop muzike. Ne bih dodatno da je zakopavam, ali će biti dovoljno da kažem da jedna od najvećih pop ikona 20. veka na svom poslednjem albumu ima i lajnu: „Yeesus loves my pussy best/Don’t it taste like holy water?“. Sećate se, to je ista ona žena koja je napisala možda najlepšu odu oralnom seksu „Where Life Begins“. Toliko o tome.

Purity Ring: Another Eternity [4AD]

Preslušavao sam ovaj album nekoliko dana i bio zamađijan što sjajnom muzikom i aranžmanima Korina Ridika, što sanjivim sopranom Megan Džejms. Stekao sam utisak da je ovo prelep elektro/dream pop kakav dugo nisam čuo. Jako prijatan i prijemčiv album pun nežnih ljubavnih lamentacija, što me je po senzibilitetu podsetilo na The Pains of Being Pure At Heart, ali kada sam prečešljao tekstove shvatio sam da su lirički dometi ovog kanadskog dvojca ipak ograničeni. Dobar deo tekstova deluje neubedljivo, pretenciozno, nedorečeno, donekle i nedostojno muzike koja je mahom odlična i čak inventivna za okvire žanra, budući da je Korin ovo snimao i pod uticajem novih tendencija u hip hopu, pa neke pesme počinju bitovima dostojnim velikih rep zvezda. Ipak, ovde se nalazi nekoliko pravih bisera poput „Heartsight“, „Stranger Than Earth“ i moje omiljene pesme koja zatvara album „Stilness In Woe“. Upravo ova pesma pokazuje pune potencijale dua, šteta što to nije slučaj sa celim albumom.

Will Butler: Policy [Merge]

Rođeni brat frontmena Arcade Fire-a, Win Butlera, iskoristio je pauzu u promociji poslednjeg albuma benda da u dnevnoj sobi Džimi Hendriksa, sada delu Electric Lady studija, snimi „američki“ album, kako ga je sam prozvao, zasnovan na rokenrol tradiciji koju su nam u amanet ostavili izvođači poput Modern Lovers-a, Dylana, Smokey Robinson-a, Džona Lenona, te Breeders-a i Violent Femmes-a. E sad, ovo nije ništa skandalozno, da se razumemo, ali znate kako često ispadaju ti pokušaji braće, sestara, sinova, kćeri velikih zvezda… Uglavnom katastrofalno, uzmite Noru Džons za primer. Kapiram da je osećaj u stomaku Win Batlera kad je čuo album svog brata sličan onom koji bi Lenon imao da je poživeo da čuje albume svojih potomaka.