Groundbreaking elektro, Partibrejkersi, Džastin Biber i fantastična Džoana Njusom

Ovom prilikom vam predstavljamo dva grounbreaking elektro albuma Arca i Oneohtrix Point Never, nove Partibrejkerse, novog Džastin Bibera, suprise EP Foo Fightersa, Kelelu i sjajan četvrti album Džoane Njusom. Uživajte!

Joanna Newsom: Divers (Drag City)

Pet godina je prošlo od disperzivnog trostrukog “Have One On Me”, poslednjeg albuma Džoane Njusom, a skoro deset od njenog sjajnog debija “The Milk-Eyed Mender”, i čekanje se isplatilo. Dobili smo jedan od najzanimljivijih albuma 2015. godine, svet za sebe. Trebalo mi je vremena da prebrodim tu očiglednu paralelu sa Kejt Buš, ali kada sam konačno osetio čari “Divers”-a slušao sam album danima. Ukoliko ne možete da svarite njen vokal ili ovu komplikovanu orkestraciju koja na jednom mestu uključuje i prašku filharmoniju preporučujem vam da preskočite album, ali ako mu date šanse zaronićete(!) u naizgled fantazmagoričan, a zapravo samo malo izmešten svet u kom Džoana nalazi sve one spone sa ovim nama poznatim i čini da ga cenimo više nego inače. Koliko god njen narativ na momente bio komplikovan, poruke tih priča su više nego jasne. Jedna od njih, a koja se ponavlja na više mesta i zatvara album je: “Love is not a symptom of time. Time is just a symptom of love.”

Justin Bieber: Purpose (Def Jam)

Džastina su Diplo i Skrillex vrbovali početkom godine za svoj zajednički “Jack U” album i udruženim snagama snimili sjajnu Where Are U Now. Ne znam da li je to bila i prilika kojom su se Skrillex i Biber prvi put upoznali, ali na sreću njihova saradnja nije stala tu i Skrillex je dobrim delom zaslužan što je ovo Džastinov najzreliji album do sada, a pored produkcije prisutan je i kao ko-autor na jednoj od pesama. Ne samo da je ovo najbolji Džastinov skup pesama do sada, nego je zadivljujuće koliko je ukusno produciran. Kao da je unapred određena paleta zvukova koja će biti korišćena, a onda je sama muzika došla na red. Od balada koje ne padaju nikad dovoljno da naruše granice pristojnosti, do poletnih zavodljivih elektro pop numera koje ne koketiraju sa banalnostima EDM bengera.

Inače, tek skoro sam saznao da je album izašao istog dana kad i poslednji album One Direction-a i da je tu postojalo neko nategnuto rivalstvo, ali ni slično onom kao kada je 2007. 50 Cent pozvao Kanjea na megdan i neslavno završio. Naravno Biber je prodao skoro deset puta više albuma, baš zato što je izašao iz kalupa u kom se Directioneri još uvek nalaze. Sve ovo ne znači da album ne pati od opših mesta. Trevis Skot je tu jer je kul. Život je vredan življenja, a postavlja se i pitanje kakav svet ostavljamo našoj deci. Mali korak za pop muziku, ali veliki za Bibera. Moj favorit je neodoljiva “What Do You Mean”.

Arca: Mutant (Mute)

Alejandro Ghersi je kao Arca postao saradnik na Yeezusu i momak sa naslovne strane “Fader“-a, kao i koproducent poslednjeg albuma Bjork. Oni koji tvrde da ovaj album ima strukturu nasuprot niza sekvenci verovatno umišljaju stvari. To što ove minijature nemaju pop strukturu ne znači da nisu melodične ili da nemaju gruv. Moji favoriti uglavnom sadrže venzemaljske elemente – “Umbilical” sa svojom Mbuti mantrom, “Sinner” i “Faggot” sa zvončićima i dečačkim horom u finalu. Ali ako uključite u bilo kom trenutku neke od ovih dvadeset traka verovatnoća je da ćete čuti nešto što niste čuli nikada ranije – i poželeti da to čujete ponovo, ne bi li ste se uverili da ste prvi put bili u pravu.

Foo Fighters: Saint Cecilia EP (RCA)

Posvećen žrtvama pariških napada ovaj surprise EP je namenjen kao poklon fanovima. Za mene bi se moglo reći da sam veći poštovalac Dejv Grola, nego li fan benda. Kako bilo Fightersi su vremenom zasluženo postali jedan od najvećih rok bendova na planeti, a ovde imate priliku da ih ćujete u izdanju u kakvom skoro niste. Savršeno usvirani i fokusirani ovde su isprašili četiri punokrvnih pank rok pesama sa zavidnim pop potencijalom, izuzmemo li neubedljivu baladu “Iron Rooster”.

Kelela: Halluciogen EP (Warp)

Kelela koja je pažnju javnosti stekla uspešnim tejpom “Cut 4 Me” je nedavno izbacila ovaj EP gde su joj za miksom pomogli renomirani producenti poput Bootsa i pre svega Arca. Ovo je razlog zašto album pleni senzualnom easy listening atmosferom, te mu se sa te strane nema šta zameriti. Pesma koja zatvara album je prva pesma koju je Kelela napisala, a što se tiče ostalih “Rewind” je najkonzistentnija, dok su ostale praktično irelevantne, osim ako je za vas relevantno to kako Kelela oprašta sebi što je u vezi sa mlađim muškarcem u “All The Way Down” ili kada glumi kučku (što očigledno nije) u jednoj od simptomatičnijih pesama na albumu gde kaže: “You’re my (bitch) tonight, but tomorrow you won’t admit it”.

 Oneohtrix Point Never: Garden of Delete (Warp)

Zamišljen kao konceptualan album o izmišljenom hipergrandž(?) bendu Kaoss Edge, čiji sajt je napravio sam Daniel Lopatin, “Garden Of Delete” je kompleksna emotivna refleksija na ljudsku patnju. Tinejdžerska romansa “Sticky Drama” se ovde niotkuda pretvara u take no prisoner metal žurku, a slatka dečija “Animals” vešto isprepletenim narativom poredi ljubavnu vezu sa utamničenim životinjama iz zoo vrta. Muzika je ovde razigranija, eklektičnija, čak virtuoznija nego na odličnom “Replica”, što bi se moglo pripisati Danielovoj nezaustavljivoj soničnoj mašti. I pored toga što možda misli da je zemlja mračno apokaliptično mesto, on je i dalje pronicljiv zabavan lik koji isuviše uživa u svojim musique concrete kolažima da bi provodio vreme zureći u daleke galaksije.

Partibrejkers: Sirotinjsko carstvo (Odličan hrčak)

Novi album Partibrejkersa nam ne donosi ništa novo u odnosu na prethodni “Sloboda ili ništa”, osim jednog odličnog kanonskog rokenrol albuma. Zanimljivo je što su ovom prilikom album snimali uz podršku ritam gitariste Roberta Telčera (Boye!, Veliki Prezir) što dosta doprinosi zvuku i podseća na ono o čemu je Kit Ričards pričao kada je objašnjavao njegovo dopunjavanje sa Roni Vudom nazvavši taj postupak preplitanja gitara “The ancient art of guitar weaving”. To je upravo ono što ovde Anton i Telčer ovde rade, a preko njihovog veziva i čvrstog ritma pada Cane kao propovednik koji u smutnim vremenima ohrabruje svoje pratioce univerzalnim, zdravorazumskim porukama i konstantama, aksiomima na planeti koja se sve brže okreće oko svoje ose.