Da li imate preko 18 godina?

Grace Jones

…I AM NOT PERFECT, BUT I AM PERFECT FOR YOU

7
0

Borba za žensku autonomiju traje već dugi niz decenija i prošla je kroz različite stadijume, transformacije, ali i krize. Od radikalnih akcija britanskih safrežetkinja, preko umetnosti i aktivizma drugog talasa feminizma do savremenih i globalnih protesta grupe Femen, zahtevi su uvek bili jasno postavljeni – pitanje jednakosti, abortusa, oslobađanja ženskog tela, seksualnosti – pre svega, u cilju prevazilaženja represivnog partrijarhalnog društvenog modela.

I go feminine, I go masculine. I am both, actually. I think the male side is a bit stronger in me, and I have to tone it down sometimes. I’m not like a normal woman, that’s for sure. Grace Jones

Frontovi borbe zaista su različiti, a posebno je intrigantno posmatrati ih u svetlu popularne kulture i umetnosti. Primera žena koje su svojim životnim stilom, izgledom i ponašanjem odudarale od nametnutih moralnih kodeksa zaista ima dosta. Međutim, čini se da su najubojite životne i umetničke prakse upravo onih persona čija agenda nije imala direktne veze sa feminizmom, već je pre bila bazirana na pulsirajućoj potrebi za ravnopravošću i slobodom. Slučaj koji saobraća na relaciji čuvene maksime da lično jeste političko jeste ni manje, ni više – Grace Jones.

Pomen njenog imena izaziva čitav splet asocijacija – disko, Warhol, Studio 54, psihoaktivne supstance, androgenost, haute couture. Čuvena rečenica Divine decadence, darling flambojantne Sally Bowls iz filma Cabaret savršeno zaokružuje muzičko i životno žitije ove najpoznatije i najvatrenije Jamajčanke.

No, zadržimo se za trenutak na pojmu dive tako neodvojivom od Jonesove. U italijanskom jeziku ova reč označava proslavljenu pevačicu, ženu nesvakidašnjeg talenta u domenu opere, pozorišta, filma i popularne muzike. Takođe, značenje reči diva odnosi se na žene koje su temperamentne i kojima je teško ugoditi. U šou biznisu kovanica diva attitude sugeriše nečiju uobrazilju i nezgodan karakter. Svemu navedenom u prilog ide i činjenica da je fascinacija divama jedan od konsituitvnih elementa kempa, što će slikovito biti objašnjeno u ostatku teksta.

Turbulentnu karijeru započinje sedamdesetih kao model u tada već kultnoj njujorškoj modnoj agenciji Wilhelmina Models. Ubrzo se seli u Pariz i postaje next best thing – revije svetski poznatih dizajnera, i naslovnice časopisa nižu se jedna za drugom. Stan deli sa Jerry Hall i Jessicom Lang, a sa Armaniem i Lagerfeldom provodi se u kultnom pariskom gej klubu. Septembra 1977. godine, na poslednjim trzajima disko groznice, obavljuje prvi album Portfolio sa koga se izdvajaju frentična gej himna I Need a Man i obrada čuvene šansone Edith Piaf La Vie en Rose.

Sličan zvuk donose albumi Fame i Muse, koji dosta dobro prolaze na američkom tržištu uprkos rastećem antagonizmu spram disko muzike. 1980. nastaje kultna ploča Warm Leatherette zahvaljujući kojoj Jones postaje jedna od centralnih figura new wave-a, dok naredni Living my Life i Nightclubbing obiluju klasicima poput Nipple to The Bottle i Slave to The Rhythm. Više nego autentičan izgled i promišljena prezentacija savršeno su se poklopili sa razvojem medija video klipa. Tako dolazi do realizacije VHS izdanja A one man show, koji režira Jean Paul Goude, glavni krivac za fantastične omote pomenutih ploča i njen tadašnji partner. U pitanju je melanž fotografije, koncertnih snimaka i kratkih video sekvenci koji destiliše simultanu senzacionalnu i intimnu saradnju para. Do kraja osme decenije Grace Jones uporno ostavlja bez daha svetsku javnost vlastitom beskompromisnošću ne samo u svetu mode i muzike, već i filma, što je već tada čini jednom od ikoničnih pop fenomena dvadesetog veka.

Čini se da je status posrnule divljakuše ili urbane Amazonke dodatno utvrdila tumačeći uloge poput ratnice Zulu (Conan The Destroyer), surealne vampirice striptizete Queen Katrina (Vamp), tajne agentice May Day u Bond serijalu (View to a Kill) ili nedostižne modne dive Strangé (Boomerang, 1992). Zapravo, Jonesova je svaki od pomenutih karaktera prilagodila viziji vlastite izvrnute ženstvenosti na taj način gradeći lik nesutrašive i nemilosrdne domine.

Dramatična šminka, obrijana glava, ukrojena muška odela, futuristički krojevi i fetišistički korseti ili fantazmagorični šeširi, potvrđivali su do krajnosti ekstravagantnost i neponovljivost Jonesove. Neverovatna moć transformacije bazirana na avangardnim obrascima posedovala je i dalje poseduje, iako u daleko manjoj meri, izraženu subverzivnost. Bič, česta rekvizita kojom se koristila u nekim od nastupa, bio je pre odgovor na dominatni patrijarhalni model, nego predmet kojim se sprovodi agresija. Međutim, uprkos velikoj popularnosti ta tanka granica između njene privatne i javne persone omeđena konstantnim poigravanjem sa rodom, polom i seksualnošću uvek je činila da Grace Jones bude percipirana kao začudni pop fenomen.

Upravo iz tih razloga Jonesova se često susretala sa ignorancijom od strane establišmenta. U periodu između 1987. do 1990. godine, retko je bila prisutna na javnoj sceni, osim u tabloidima koji su bili fokusirani isključivo na njen privatni život. Borba sa bankrotom, suđenje povodom optužbe za posedovanje kokaina, emotivni problemi, pokušaj povratka na muzičku scenu bili su uslovljeni, kako je kasnije objasnila, turbulentnošću osamdesetih kada je izgubila dosta prijatelja koje je pokosio AIDS. Među njima je bio njen prijatelj i saradnik, američki umetnik Keith Haring.

Tokom narednih dvadeset godina, iskakala je tu i tamo, sa po kojom turnejom baziranom na tekovinama stare slave, u nekolicini TV emisija i filmova. To je svakako nije sprečilo da napravi spektakularni come back. Albumom Hurricane iz 2008. godine razbija muzičke liste. Neke od pesama postaju nezaobilazni klupski hitovi, dok svaki sledeći koncert predstavlja pomalo uigrano, ali iznova osvežajavajuće putovanje u galaksiju Jones.

Uprkos svim poteškoćama i izvesnoj dozi neprihvatanja, Grace Jones ostaje sama sebi dovoljna i dosledna svojoj oslobođenoj prirodi sasvim svesna vlastite egzotičnosti. Objedinjeni u biografiji I’ll never write my memoirs, koje je objavljena pre svega mesec dana, njeni utisci, sećanja i stavovi predstavljaju veoma važna dokumenta u kontekstu istorije popularne muzike i umetnosti druge polovine dvadesetog veka. Pride, reč je o kritičkom sagledavanju pojedinih epizoda njenog života od emotivno-poslovnog odnosa sa Jean Paul Goudom, preko poimanja vlastite seksualnosti i roda, problematizovanja rasizma u modnoj industriji i mizoginije u muzičkoj industriji, do pitanja originalnosti u okvirima popularne muzike.  U poetskom zanosu možemo Grace Jones posmatrati i kao vremensku kapsulu koja istovremeno čuva nasleđe minulih vremena, ali ih i transcendira.

I come from the underground. I am never comfortable in the middle of the stream, flowing in the same direction as everyone else. I think people assume that’s where I want to be, famous for being famous, because as part of what I do there is a high level of showing off. But my instinct is always to resist the pull of the obvious. It’s not easy.

Izvesno je reći da su razmere njene fabuloznosti i enigmatičnosti zaista neograničene. Čak ni ključne reči poput – disko, Dolph Lundgren i Divine – koje direktno asociraju na neprikosnoveni status Grace Jones kao jedne od najvećih gej ikona (o modi da i ne govorimo) ne mogu je uokviriti. Možda zato što ona ni ne pripada ljudskoj rasi, već je vanzemaljka koja se isto ponaša, izgleda i peva već pedeset godina. Uprkos pojavi novih pop fenomena poput Lady Gage, Beyonce ili Rihanne, čini se da čak ni nove generacije Mama Grace ne može ostaviti ravnodušnim jer kontinuirana inovativnost i gotovo animalna energija čine da čak i u svojim šezdesetim praktično potpuno naga neprestano vrti hula hop čitavih deset minuta. Sklonost da mitologizujemo, voršipujemo i celivamo njen lik može se činiti patetičnim, ali alternativa jednostavno ne postoji.

grace

Lajkuj:

Ostavite komentar:

Slični članci: