Da li imate preko 18 godina?

God Save The Rave

Kasni izlasci, drugi ugao

0
1

Dobra stara vremena kada se muzika slušala na gramofonu i kasetama, koncerti i žurke pratili bez češkanja tačskrina na smartfonu, vikendom išlo u korzo ili se ranije odlazilo u klabing sada su daleko iza nas, a način na koji radimo neke stvari više nikada neće biti kao pre. Iz prošlosti možemo da učimo, a sadašnjost je nešto što treba da prihvatimo. A ukoliko nam se nešto tu ne sviđa ili primećujemo da neka „spontana“ promena nije dobra – možemo ili da probamo da intervenišemo ili da se prilagodimo. Kada se razmatraju mogući odgovori na pitanje nove društvene fenomenologije – „Zašto ljudi u Beogradu sve kasnije dolaze u klub?“, postoji spektar faktora koje je neophodno uzeti u obzir: pre svega koji „ljudi“, koji klub i koji uopšte klabing?

Kategorija „ljudi“ nije stabilna društvena kategorija, ali je možemo  posmatrati kao promenljivi  skup društvenih pripadnosti; u slučaju klabinga – ljudi koji u različitim trenucima pripadaju različitim masovnim, popularnim ili supkulturnim formacijama i često se vrlo fluidno kreću između njih (J. Fiske). Iako su klabing kao kultura i dance muzika zapravo rođeni na samim obodima društva, a većina muzičkih scena koje su započele današnje žanrove – disco, garage, house itd. – bile usko povezane sa siromašnim i marginalizovanim grupama uključujući pre svega gejeve, lezbejke, trans osobe, drag queens, rasne i etničke manjine, danas su ovi koreni praktično potisnuti u zaborav, a jedan od razloga je potpuna mejnstrimizacija i omasovljavanje elektronske muzičke scene.

Beograd danas ima na stotine ugostiteljskih objekata, sa ponudom muzike od opskurnih narodnjaka do opskurnog tehna. Ukoliko prođete novobeogradskom obalom Save od Brankovog ka Železničkom mostu, u tom nizu masovnih, mejnstrim klubova i splavova situacija je uglavnom takva da bez rezervacije posle 22h ne možete ni da provirite unutra, a ukoliko se ne pojavite na vreme gubite svoje mesto. Slično je i sa mnogim noćnim klubovima širom grada – puno je već oko ponoći, žurka traje cele noći, do jutra, uz nekoliko talasa gostiju koji se smenjuju. U šablonu noćnog izlaska vlada specifična ’disciplina’, dok se navike publike uglavnom oblikuju kulturom konzumerizma koju diktiraju ovi klubovi.

Paralelno, na andergraund elektronskoj sceni (tj. zbiru nekoliko muzičkih mikro scena koje se povremeno spajaju i prepliću) koja spada u domen supkulture i nastavlja da okuplja ljude sa društvenih margina, javlja se tendencija „odlaganja“ klabinga,  uprkos činjenici da se u proteklih par godina uspostavila zavidna dinamika gostovanja kvalitetnih stranih izvođača, a lokalna muzička scena iznedrila je više nego uspešne i perspektivne producente i DJeve. Publika tempira svoj dolazak u klub u vreme kada pretpostavlja da će se okupiti kritična masa koja garantuje (siguran) provod. Nemoguće je baviti se pomeranjem ove vremenske granice bez egzistencijalne i ekonomske perspektive. Kupovna moć gostiju i njihova mobilnost su jedni od glavnih uzroka ove pojave i mnogi ne mogu svakog vikenda da priušte i ulaznicu za žurku, piće, rekreativne droge, prevoz do kluba i kuće. Klabing kultura je vezana prvenstveno za mlade, vrlo često studente i nezaposlene, tj publiku od oko 18 do 40(+) godina. Ako uzmemo u obzir podatke o ekstremno visokoj stopi siromaštva kao i nezaposlenosti (mladih) u Srbiji, ostajemo u rebusu – kako se ovi noćni izlasci u Beogradu zapravo finansiraju? Oni iz obezbeđenih porodica kao i zaposleni sa pristojnim i višim primanjima mogu bezbrižno omogućiti ulaz na žurke, taksije i piće za celu noć, dok se ostatak studentarije, nezaposlenih i zaposlenih sa niskim primanjima krpi i snalazi. Neki rade honorarno i/ili na crno, džeparac se troši na izlazak radije nego na knjigu, pribegava se merama štednje poput kupovine jeftinijeg alkohola u prodavnici i „zagrevanje“ kod kuće pre dolaska u klub gde se troši minimum para. Ako saberemo sve pomenute faktore i dodamo i činjenicu da postoji život i van kluba i možda ne žele svi da budu na jednom mestu celu noć, rezultat je zapravo fastforward do onoga po šta klaberi zapravo i dolaze u 2 sata ujutru – katarza sačinjena od igranja, mešavine repetativnih bitova, dejstva alkohola i supstanci, osećaja zajedništva i pripadnosti, energetskog pražnjenja i orgazmičnog uživanja izvan društvene kontrole (svojevrsni bartovski jouissance).

Kao još jedan od potencijalnih uzroka kasnog punjenja pojedinih klubova u Beogradu možemo prepoznati i to da klupski potencijal i kapacitet grada nekad prevazilaze mogućnosti i kapacitet korisnika tih usluga. Iz sličnih ili istih razloga, model prolongiranog i gotovo beskonačnog klabinga i ponekad pretenciozna „berlinska“ reputacija beogradskog noćnog života suočene su sa nemogućnošću sopstvenog ostvarivanja. Takođe, ne dolaze svi da bi slušali muziku, već da bi mogli da nastave da piju i partijaju.

Ako mislimo da je kasni izlazak nešto tipično samo za beogradsku elektronsku scenu – grdno se varamo, jer u mnogim klubovima širom Evrope i sveta vladaju slični kulturni obrasci. Nakon nastupa na beogradskom Resonate festivalu ranije ove godine, španski DJ i producent John Talabot je, odgovarajući na pitanje zašto ljudi u Barseloni kasno izlaze, istakao – „Mi smo sa Mediterana – ručamo kasno, večeramo kasno, počinjemo da pijemo kasno, idemo u klub kasno… To je deo naše kulture koji je nemoguće promeniti. U Barseloni, čak i da staviš najvažnijeg DJa u ponoć, ljudi će opet doći kasnije“. 

Ukoliko klubovi i promoteri trpe štetu jer gosti dolaze previše kasno – na njima je da pronalaze mehanizme pomoću kojih bi bar jedan deo publike privukli da u klub ipak dođe ranije i ostane tu celu noć, uprkos tankom novčaniku i specifičnim kulturnim navikama. Ili da jednostavno prilagode radno vreme , sadržaj i satnicu programa (što neki klubovi i rade). Postoje razna rešenja, a jedno je ponudio i čitalac teksta o prokrastinaciji klabing zadovoljstva: „Ova situacija se da vrlo rako srediti tako što će gazde ovdašnjih klubova početi da plaćaju (fiksno) domaće DJ-eve i muzičare pa onda ovi neće morati da čekaju publiku do 3 ujutru (čijih će 200-300 dinara ostavljenih na ulazu ili 7% od onoga što su ostavili na šanku otići njima). Ako te gazda kluba plati fiksno ko svugde u svetu (Ah taj Berlin) tebe onda ne interesuje da li je klub pun ili nije, jer u ostalom to i nije tvoja briga niti tvoj posao, već posao samog kluba. Ovde su DJ-evi ujedno i menadžeri i promoteri i dizajneri i krivi su ako žurka nije uspela. A kako da uspe kada su cene pića na nivou evropskih klubova pa, kao što je i navedeno u tekstu, dobar deo publike pije kod kuće dok ne dostigne blaženo stanje koje može da održava (uz jedno kupljeno pivo) narednih 2-3 sata u klubu.“

Kada je reč o klabing troškovima i performerima kao kolateralnoj šteti kasnog izlaska, javlja se još jedan problem (koji zaslužuje poseban tekst) –  izostanak podrške lokalnim izvođačima poznatiji kao „aj’ me stavi na spisak“. U krugovima gde se akteri noćnog života međusobno poznaju često se dešava da liste gostiju za žurku broje XY imena čak i kada su cene karte simbolične, pa na kraju lokalni DJevi, koji često rade za (mali) procenat od pića i karata, izvuku finansijski najtanji kraj. Dolazimo do toga da sami izvođači trpe najveće posledice ne samo jer je njihov rad nedovoljno plaćen, još važnije – njihov rad prolazi praktično neprimećen ukoliko puštaju muziku pred praznim klubom. Realnost je najčešće takva da niko do njih samih neće naterati pojedine klubove da unaprede praksu plaćanja lokalnih DJeva i promocije žurki. Isto tako, neće ni baš svi klubovi obnoviti stari inventar, srediti ventilaciju, ozvučenje, toalete (itd) osim ukoliko se gosti ne požale ili jednostavno prestanu da tamo izlaze. Ono što ne treba da zaboravimo jeste da poredak u noćnom životu grada zajedno kroje svi njegovi akteri – od gradskih vlasti, ugostitelja, promotera, organizatora događaja, izvođača, pa sve do same publike.

Sonično-hemijski spoj zvani klabing je kroz sopstvenu evoluciju u proteklih nekoliko decenija potpuno promenio kulturni i ekonomski poredak i evidentno nastavlja da menja svet u kojem živimo. Klabing je nastao iz želje (možda bolje reći žudnje) da se ljudi spoje, prepuste muzici i partijaju kao jedan entitet, ali danas on mnogo više podrazumeva konzumerizam nego principe nekadašnje rejverske PLUR ideologije (peace, love, unity, and respect). Ipak, u tom zajedništvu na densfloru su svi na neki način jednaki – kada plešeš prestaje da bude važno da li je neko bankar, hipster, belac, crnac, gej, strejt ili jednorog. Žurka za sve – zvuči kao neki utopijski san u koji tonemo i nikako da se iz njega probudimo. Elektronska plesna muzika kao celina nastaviće da se menja vremenom, ali MI, kao zajednica, imamo moć da neke njene delove sačuvamo „svetim“. Ili da učinimo da nam bude bolje.

Živ je rejv, umro nije. Nego – gde je after?

rave1

Lajkuj:

Komentari:

  1. odlicno. nego koliko kosta upad u Dragstor i kada pada mrak u Barseloni?

Ostavite komentar:

Slični članci: