Da li imate preko 18 godina?

Drajf – dijaspora kao naša poslednja šansa

Kako nam marginalna folk scena, koju sluša milionska armija ljudi, može pomoći da spokojno dočekamo situaciju u kojoj svi tihujemo ispod krošnje jedne šljive.

Sutra u 7:58 izjutra na lapovskoj adresi Vojvode Radomira Putnika 36, ispred poslovnice preduzeća Mićko Lapovac, veselo će zabrundati Neoplanov D26 dizel motor. Grogirani kumulus ugljenmonoksida iz auspuha biće signal da se desetine propilenskih krmača i po koji Luj Vuiton make-up koferčić utovare duboko u utrobu ove germanske drumske aždaje koja operiše na trasi Lapovo-Svilajnac-Mec-Rems-Pariz. Nedugo zatim, kao po komandi, dizel će halapljivo početi da sagoreva cela horda Skanija, Volvoa i Mercedesa na redovnim linijama između Gelzenkirhena, Linca, Novog Pazara, Verone, Norčepinga i drugih aglomeracija. Ultra-lagani samsonajti od kevlara nestrpljivo će se naguravati u prepune pretince letova za Cirih i Ajndhoven, a desetine hiljada naših četvorotočkaša stenjaće nestrpljivo u leru po Horgošima i Bajakovima, prikrivajući mnogobrojne akcizne proizvode umešno ušuškane po štekovima karoserija.

Bez obzira da li se razdaljina meri nautičkim miljama, putarinama, vinjetama ili aerodromskim taksama, svi ti koridori postali su krvni sudovi i limfotoci jednog novog geo-emo-političkog organizma. Ovim kanalima ljudi, roba i poneka ideja kao leukociti cirkulišu opušteno, oslobođeno i što je najvažnije redovno taman onoliko koliko smo nekad putovali od Beograda do Sutomora. Ako su ove magistrale markirale telesni okvir, bez obzira da li je vaskularna ili skeletna metafora, tu negde mora postojati i neka posebna vrsta centralnog nervnog sistema. Mora postojati neki poseban i makar malčice drugačiji način na koji se promišljaju stvari, kako se pati, voli, štedi i investira. U kojoj meri izmenjeni reljef, vlažnost vazduha i ruža vetrova utiču na to ko smo i šta smo?

U našem javnom prostoru promišljanje gorke teme emigracije može da se završi uglavnom na dva načina. Kad nas osokoli kompleks više vrednosti sa gađenjem gledamo na sitne zanatlije, fabričke radnike, trudbenike iz uslužnog sektora i drugi evropski proletarijat čiji muzički, arhitektonski i gotovo svaki drugi lajfstajl izbor ne odobravamo. One ambicioznije od nas češće izjeda niže-kompleksaški čemer koji čini da u nama raste reka suza prolivena za najboljima koji su nas ostavili. Obe ove reakcije sasvim su ljudske i nema svrhe preterano ih ocrnjivati ali bilo bi ipak lepo da makar ponekad nešto trezvenije porazmislimo o tome. Ne zato što je racionalnost neki ultimativni ideal već zato što i sami možemo da nađemo utehu i osnaženje u pričama i pesmama onih koji ovim putevima cirkulišu.

Upravo na tim parkinzima, gejtovima, benzinskim pumpama, Šparovima i Aldijima počinje naša priča o muzičkom toku koji, uprkos ignorisanju od strane stručne javnosti i izdavačke industrije, postojano sebi dubi put kojim će se razvijati. Zašto je važno da ga razumemo? Kao prvo da bi umirili svoju malograđansku potrebu da sve razumemo i objasnimo a drugo, i mnogo važnije, da steknemo uvid u to šta se dešava sa našim kulturnim nasleđem u svetu koji se vrtoglavo menja i globalizuje.

Pre no što zamastimo ruke nategnutim poređenjima, neobičnim imenima i egzotičnim idejama bilo bi korisno da ugrubo objasnimo o čemu pričamo. Pokušaćemo da opišemo i razumemo muzički ukus srpske dijaspore nultog, prvog pa čak i drugog kolena. Gastarbajteri su i Dua Lipa i Čarls Simić i Konstantin Grčić, ali mi ćemo se ovde fokusirati na običnog, što bi danas mladi intelektualci rekli prekarnog radnika na (privremenom) radu u zapadnoevropskom inostranstvu i njegovu interpretaciju srpskog narodnog melosa kao i na značaj koji ta muzika ima u oblikovanju nacionalnih i drugih identiteta. Ova savremena redakcija srpskog folka dobila je spletom okolnosti ime Drajf.

Kada je u pitanju ovaj emigrantski teroar, misli se pre svega na evropsku emigraciju i to iz zemalja gde građani Srbije čine ozbiljan procenat stanovništva (Nemačka, Austrija, Francuska, Danska, Švedska,…).

Drajfu je teško prići, ni sami izvođači i uživaoci nemaju baš jasnu predstavu kako bi omeđili i klasifikovali ono što čini jedan pravi drajf u odnosu na druge vrste narodne muzike. Vrhunac spoznaje i najveća konciznost običnog čoveka u ovom poduhvatu je komentar na YouTube-u koji slavodobitno kaže To je taj drajf! Ajde zato da ideološki izšenlučimo kao da smo na nekom veselju u petnaestom becirku. Neka zvižde definicije kao meci tetejca.

Drajf je brzina.
Boban Voz

Boban Voz, svadba kod porodice Erić

Opšte je poznato da ima nešto u nauci o imenima, tako da ne bi bilo zgoreg da krenemo iz tog onomastičkog ugla. Reč drajf nastala je od šmekerski transkribovane reči drive, koja u ovom slučaju opisuje visokooktansku vožnju brzog ritma i neobuzdanog muziciranja. Drajf je prosto rečeno tjunirana verzija srpskog folka. Svi ti komentari u kojima se krikne sa deset znakova uzvika da je baš to taj drajf napisani su u emotivnim stanjima koja su nabaždarena energičnom svirkom na orguljama, harmonici, violini ili gitari. Lako se u tim trenutcima ruka opusti pa se, Boga mi, kucaju i po pet-šest spojenih samoglasnika. Koliko je brzina jedan od važnijih činilaca vidimo u ovom klipu gde Milan Dimić i Aca Čergar u šestom stepenu prenosa na 4-5 hiljada obrtaja glođu nekog raritetnog Kemiša tako da se dimi na sve strane. Za kompletiranje ove auto-moto analogije bilo bi greh ne pomenuti da su raniji “spotovi” drajf numera uglavnom bili ilustrovani slikama preskupih automobila nemačkih proizvođača. Malo da se uspostavi neki kredibilitet uploadera ali, Boga mi, i da se grafički izturira cela stvar.

U tom osećaju moći dok se gazi pedala gasa, nema sumnje, ima skorojevićke potrebe da se pokaže šta se steklo od dirinčenja po Fünfhaus-u, ali teško da je to “greh” na koji smo imuni i mi ostali božiji rabovi. Zlatne felne i spojleri od ugljeničnih vlakana igraju istu onu ulogu koju šmira visoka moda u savremenim hip hop spotovima.

Drajf je tradicija

Ipak pre no što smo stigli do autotjuna i Super Mario efekata, koji su toliko popularni u drajfu, prvo smo morali da celivamo svete relikvije praroditelja. Drajf je u suštini savremena interpretacija klasičnog ibarsko-beogardsko-obrenovačkog folk portfelja 80ih godina. On stoji na plećatim ramenima Šabana Šaulića, Vide Pavlović, Ace Šišića, Perice Jovanovića Gule, Bobana Voza i drugih manje poznatih kafanskih i šatorskih pregalaca. Ono što ga od tog zvuka čini drugačijim je pre svega osavremenjavanje muzičkog voznog parka kao i aranžerska evolucija. Umesto pohabanih mehova Guerrinija i Dalapea, izgrebanih čeških violina vibracije sada proizvode stotine mikročipova najsavremenijih sintisajzera i drugih elektrificiranih instrumenata. I dok tenziju bez dileme drže prpošni ritmovi i neobuzdana mladalačka snaga, ontološko utemeljenje nalazi se uvek u neumrlim standardima 70ih i 80ih. Evo recimo kako izgleda kad Dejan Kostić Mocart utera Cunetovu Biseniju u svoj čip tjuning servis. Genetski materijal je tu ali je aranžman pojačan sa par stotina konjskih snaga. Aranžersko osavremenjavanje nesumnjivo je rezultat te promene životnog teroara. Tako možemo i da napravimo razliku između francuske apelacije koja usled gline sa Monmartra blago naginje ka šansoni i, recimo, punokrvnog austrijskog dunavskog štrausizma.

Drajf je, druže, ciganija
Milan Sasin

Milan Sašin

Koga mi zezamo ovde, najčešće se pod drajfom podrazumeva savremena ciganska muzika srbijanske redakcije. Neumesno je raditi sekvenciranje genetskog materijala izvođača, a čak i kada bi se pozabavili time otkrili bismo da dobar deo muzičara i još bolji deo slušalaca ne pripada ponosnom plemenu iz Pendžaba. Ciganisanje u “našem” slučaju ne znači (samo) etničku pripadnost svirača već osećaj slobode da se nasleđe interpretira u skladu sa onime kako shvatamo kretanja u društvu i muzici. Dakle, Cigani smo svi mi koji stojimo u stavu mirno pred Cunetovom, Carevčevom i Krnjevčevom karijerom ali u isto vreme mećemo po neki ojro u Mocartov meh dok vaskrsava Biseniju. Ciganisanje je i kada na ignorisanje muzičke industrije i pristojnije javnosti odgovoriš stvaranjem svoje samoodržive scene koja ne smeta nikome i ne moli nikoga za milostinju.

Ovakvo razbarušeno gledanje na stvari, logično, nije baš lako prodati strašnim haremskim čuvarima naše tradicionalne muzike. Iz tog razloga često se za ciganisanjem kao porugom posegne u onom najštrokavijem smislu rasno-klasnе kritikе. Negoduju svi, od etabliranih umetnika do anonimnih youtube apostola, što nam ciganija svojom mutacijom kvari nebeski DNK koji počiva u baznim parovima “stare dobre” narodne muzike. Negoduju i sikću, potpuno nesposobni da sami daju neku viziju razvoja onoga što smo od predaka dobili. Naravno ovaj izliv žuči u mozak isti je onaj koji se luči kada su nam pravi ili lažni Cigani krivi za sve naše podbačaje u životu. Ali nema razloga za nekom posebnom vrstom patosa ili malodušnosti, Drajf pobednički maše velikanima iz svojih klipova niske rezolucije.

Drajf je virtuoznost radi virtuoznosti.

Pošto nam se razradio automat idemo sa jednim zanimljivim poređem koje na slikovitiji način može objasniti paralelnost drajfa sa glavnim tokom narodne muzike. Tu negde u međuratnom periodu u rubnim delovima Pariza svoj muzički baget sa 7 kora pekao je Rajnhard Đango, Ciganin neodređenog etničkog porekla, pogorelac koji je iz paklenog požara jedva pretekao u svet živih – jednom rečju simbol drugosti. Pećući taj svoj zagoreli hlebac na pariskoj Ibarskoj magistrali, Đango je pribegao virtuoznosti kao jednom od najubitačnijih marketinških kanala. Iako danas ne uživa besmrtnu slavu Koltrejna, Monka ili Dejvisa, uspeo je da tim hitrim žilavim prstima izdubi sebi jednu dostojanstvenu nišicu.

Sličnim putem krenula je i većina drajf umetnika prigrlivši virtuoznost tamo gde je zafalilo akademije i institucija. Pogledajmo primer najvećeg sina Marinkove bare i globalnog BeGe fankera Mikija Čortana. Ovaj Dijego Armando živog nastupa svojim osebujnim govorom tela polarizuje javnost bez obzira da li nastupa u Rumuniji, Beču, Berlinu, Uljmi ili Resniku. Opšte je poznato da kao narod ne praštamo uspeh pa tako određeni deo naše javnosti negoduje zbog njegovog nekonvencionalnog jednorukog sviranja te “zloupotrebe” pič bendera. U istom paketu akademski neprihvatljivog ponašanja su i česti običaji sviranja na podu, sviranje zubima, grind-core brzinski dueli i druge vrste “sirotinjske” zabave. Dobra stvar je što su svakom društvu potrebni i filozofi i klovnovi.

Potencijalno tamnija strane ove improvizatorske medalje je samodovoljna virtuoznost koja vuče u gonzo mikrokosmos. Baš kao i u istoimenoj podvrsti filmske umetnosti za odrasle, u kojoj je fabula potčinjena… khm khm… stilskim ukrasima i virtuoznim egzibicijama, vrlo lako može doći do zamora gledaoca tj. slušaoca u moru repetitivnih ukrasa. Naše belačke malograđanske ušne školjke neretko su nespremne za ove višesatne audio orgije i tu definitivno treba tražiti razlog zašto se drajf teško pakuje u atraktivnu Žika Šarenica amabalažu.

Drajf je patetika.
Miki Cortan

Miki Čortan

U drajfu je sve uvek odpanjeno do daske. I kad se brza i kad se mre sve se radi kao u bolivudskom filmu. Žile su nabrekle, oči zatvorene, ruke stegnute u pesnicu baš kao na flamenko nastupu El Turonera u sunčanom Kadizu. Drajf postoji za sve nas koji dublje ili pliće u sebi imamo skrivenu tu andaluzijsko-indijsku potrebu da se napajamo tuđom dezintegracijom. Operacije na otvorenom srcu koje vrše Milan Sašin, Ljilja Crna, Miki Čortan ili Ivan Francuz neće nikad biti prihvaćene kao vrhunska dela umetnosti u petit bourgoisie društvu koje je naučilo da ceni isključivo gospodski suzdržani govor tela. Karasevdah može ali samo ako je u ediciji Himze Polovine i Nade Mamule. Nadam se, ipak, da ćemo barem tu i tamo naći snage da ugušimo belački strah od emocija i dozvolimo sebi slatkoću drajfa.

Ispraznio mi se tetejac, pravo je vreme da napravimo neki malograđanski zaključak. U Termopilima kakvi su svadba pod šatorom, punoletstvo u Radovanju i druge svetkovine koje se ne sazivaju bez posete manje od 500 duša, ne izlazite pred pešadiju bez patetike, brzine i virtuoznosti. Od toga vam na kraju krajeva osim reputacije zavisi i bakšiš. Paradoksalno većina drajf muzičara nije ovo naučila u restoranu Jezero, već na Štefansplacu gde su kao mališani i započinjali svoje karijere svirajući miks Turskog marša i srpskih folk motiva.

Danas, međutim, važnost “časne pogibije” na trodnevnoj svadbi nije samo umiliti se hiljadama ušnih školjki koji te smoreno slušaju između čorbe i pečenja. Mnogostruko veća armija slušalaca gledaćete u odloženom prenosu na Jućubu. To kako su ovi drajferi kreativno upotrebili YouTube ogrejalo bi svako business development srce. Metodični i sistematični kako ih je njemački obrazovni sistem naučio odabrali su da ga koriste kao besplatnu platformu za distribuciju i marketing. Ako već lipšuća diskografija nije bila kadra da uvede svadbarsku muziku u 21. vek neka u tome pripomogne firma čija je misija disraptovanje. Već više od 10 godina svaki drajf video ima brižljivo potkresan tag cloud (koji bi trebalo da poboljša stvar u dostupnosti videa na YouTube-u).

Za razliku od moderne IDJVideos strategije koja svaki vaš organski view nađubri sa još duplo toliko pregleda sa neke farme u Šenženu, hiljade drajf home videa poseduje impresivne cifre organskih zenica. Paradoksalno zvuči da stotine miliona pregleda imaju klipovi koje na svojim plećima nose imena kao što su Mastiljavko, Gorila, Milan Strašni, Prokica ili Barbike, umetnici za koje je čuo malo ko od onih koji drmaju srpskim šerovima.

Što nas dovodi do onog pretencioznog apela da ćemo razumevanjem ovog fenomena imati neku vajdicu. Čini mi se da iz svega ovoga možemo da izvučemo dva kontradiktorna zaključka. Mučno mi je ovo da priznam… ali prvi zaključak je da najbolji među nama imaju jak trend migracije ka zelenim pašnjacima srednje Evrope. Nisam od onih koji ritualno proriču da uskoro neće imati ko da ti kvalitetno izštema zid ili bezbedno porodi ženu, ali čini se da ćeš u bliskoj budućnosti za dobar bend koji zna i ciganiju i šumadiju morati da pozoveš pozivni +43. Svaki mladi violinista iz Piromana, harmonikaš iz Bele Palanke ili saksofonista iz Negotina sa mrvom preduzetničkog duha, viđen je kako pre ili kasnije radi prijavu boravka u Fremdenpolizei. Na kraju krajeva, iako možda nemaju prijavljen boravak u inostranstvu i naše najpoznatije estradne zvezde svoj milihbrod zarađuju gotovo isključivo u zemljama Šengena. Deluje da je Srbija izgubila finsijske i logističke poluge kojim bi sprečila ovo prelivanje radne snage.

Međutim umesto da počnemo sa ritualnim kršenjem ruku i privođenjem dežurnih krivaca iz redova turbo-folkera i starleta, pokušajmo u drugom zaključku da nađemo jednu tačku iz koje se sve vidi mnogo jasnije. Neki od ovih muzičara su pre skoro 50 godina započeli postepenu translaciju srpske estrade ka severoistoku. Translaciju koja se međutim nije završila sklerotičnom, jalovom vrstom KUD dijaspore koja se ofrlje trudi da ne zaboravi Užičko kolo, već punokrvnom novom tradicijom koja samo fizički boravi u Beču i Parizu ali koja je metafizički u isto vreme u Lazarevcu i Mislođinu.

Kao što Bajone veli sve nas je manje, i to na žalost nije pošalica. Sve je manje ljudi koji znaju da naprave opanak, slabo ko zna da reparira kuću od pleve i blata, a pretpostavljam da ni gusle više nije lako opraviti. Kako vreme odmiče, a u odsustvu nekih krupnijih geopolitičkih potresa, počećemo da oskudevamo i u daleko uobičajenijim profesijama kao što su anesteziologija ili kvalitetno zavarivanje.

Utoliko je primer Drajfa značajan, on nas loži i ubeđuje da uz minimum ideološkog konsenzusa možemo sačuvati kulturne navike i u područjima koja ne spadaju u naš prirodni habitat. Čini se kao da je narodna muzika ta centripetalna sila koja oko zamišljenog centra Srbije drži na okupu čak i ljude koji su “tamo daleko” u desetom becirku. Već 30 prokletih godina zajedno sa nama kruže oko onih istih pesama i emocija kao i mi.

I sad ako i prihvatimo depresivne trendove koji nam prete da ćemo uskoro zalivati ono jedno stablo dženarike pod čijim granama će životariti šačica naših đedova, da li je greh da se nadamo da možemo nekim nepisanim dogovorom kolonizоvati “ovo naše” odavde tamo gde voćnjaci bolje rađaju?

Verujem da sada kolutaju očne jabučice onih što preskaču po dve-tri stepenice odjednom. Da mi u Mask-Bezos eri hiperlupa i mars rovera palamudimo o ovako banalnim stvarima… ali… ali… nije li ova dilema ista ona koju će ti preduzetnički umovi promišljati dok budu brejnstormovali o tome kako je najbolje osnovati ljudsku koloniju na Marsu.

Šta može biti gravitacija koja nas drži na okupu osim nešto malo humusa, ilovače i kalcijuma na kojima obitavamo? Da li muzika može biti takav narativ? Ili neki drugi mit, zakletva ili neki drugi vid ljudskog stvaralaštva? Ne sporim da je teorija na pipavim nogama ali trenutno je jedina koja deluje da radi.

Onima koji nisu oduševljeni što je baš Drajf i slična kaljava durska i molska pozamanterija ta kičmena moždina koja povezuje dijasporu i maticu u jedan organizam uteha može da bude da umesto narodne muzike vezivo možda može da bude bilo šta drugo pa teoretski možemo očekivati da deca naših postdoktoranata i hedž menadžera na vrućem asfaltu Krojcberga i Vilijamsburga naprave neki novi Darkwood dub, Repetitor ili šta znam… Bitipatibi.

Dok se to ne desi dozvolite sebi da vas opije slatkoća drajfa.

Bonus – Rečnik malo poznatih reči i izraza

Na samom kraju u ovom duplom dnu neka odstoji ovaj spisak pregalaca koji zapravo čine prvu liniju drajf fronta. Leksikon znamenitih drajfera nalik je u mnogome spisku istaknutih džez muzičara. Prilično individualistički sport. Bendova ima tu i tamo ali u suštini indiviualci na instrumentima su ono što se računa. Baš kao i raritetni džez nastupi u kojima se susreću velikani, tako i u drajfu možemo da pričamo o svadbi koja je ujedinila najveća imena. Pa da krenemo:

Harmonika

Ako klip u svom naslovu sadrži ime Aca Čergar bićete nagrađeni besprekornom svirkom verovatno najvećeg imena drajf harmonike. Aca je osvajač legendarne zlatne harmonike Sokobanje još u vreme dok je to bio mundijal za harmonikaše, što znači da ne mora nikome da se pravda. Njegova svirka je u isto vreme i tehnički besprekorna ali i emotivno turbočardžovana. Skoro da postoji konsenzus među YouTube inteligencijom da od ovoga trenutno ne može bolje.

Dejan Kostić Mocart bi uslovno rečeno mogao da bude vicešampion jedino zato što Aca ima malo aktivniju bazu obožavatelja. Mocart je tehnički takođe besprekoran, emotivno možda čak još i izdašniji. U autorskim kompozicijama ozbiljno koketira sa frankofonskim Monmartr elementima, pa ako se toplo osmehnete na Ameli Pulen šmek Dejan može biti vaš veliki prijatelj.

Pored ovih superteškaša svakako treba obratiti pažnju i na Milana Sašinog, Dejana Matića Kinga, Srđana Demirovića, šoumena Borka Radivojevića, Milan Dimića i mnoge druge diskretne heroje.

Violina

Boban Voz pored toga što je utabao stazu celom pokretu do skoro je predstavljao i najveću zvezdu u violinskom svetu. Boban je u mnogome nalik na svog zemljaka Acu Šišića predstavljao vanserijski talenat koji se rađa jednom u generaciji.

Pored Bobana, treba obratiti pažnju i na Dejana Kostića Piromanca (na žalost takođe pokojnog od nedavno), Dragana Gurbeta, Vladu malog Šileta (a to Šile valjda znači nešto), Milana Mastiljavka, Gorana Trsku i druge.

Orgulje / sintisajzer

Iako smo na prva dva mesta stavili instrumente koji najčešće dominiraju u orkestrima, orgulje su zapravo fundamentalni sastojak drajfa. Zvučna modulacija, ritam i harmonije digitalnih sintisajzera zapravo crtaju okvir koji drajf čini magičnim miksom starog i novog.

Pomenuli smo Mikija Čortana, a od nešto starije ekipe tu je Mića Nikolić, pasionirani ljubitelj MIDI zvukova, Gorila (verovatno najvredniji orguljaš), Zoran i Nenad FrancuziDalibor Pariz.

Gitara

Gitara nije baš u istoriji srpskog folka zauzela dominantno mesto, ali drajf je u tom smislu napravio izvesni pomak.

Apsolutni kralj i Đango Rajnhart drajfa je Dragan Šanjika, prvoborac koji je trzalicu trošio sa Vidom Pavlović i drugim velikanima. Pored njega jedno od najčešćih imena koji se nalaze u tag cloudu skoro svakog klipa je i gospodin Proka.

Saksofon

Njegova ekselencija Ljubiša Pavković kaže da saksofon nema šta da traži u srpskoj narodnoj muzici. Sa ogromnim poštovanjem moram da kažem da ne razumem baš logiku tog vrednosnog suda. Saks, što znamo iz primera velikog vlaškog mađioničara Žive Dinulovića, u folk donosi jak fank buke. Mladi lavovi Milan Strašni i Igor Zekutor sa uspehom demonstriraju koliko je to dobro.

Vokali

Na kraju tu su emsijevi koju su zaduženi da pritisnu ono poslednje dugme koje detonira hidrogensku bombu. Gogoljev šinjel krojili su, kao što rekosmo, Vida Pavlović, Šaban Šaulić, kasnije Daško, a danas zaogrnuti njime komanduju Boškić, Goran Kazanova, Ljilja Crna, Barbike i naša banatska sestra Mili de la Timišoara.

Lajkuj:

Komentari:

  1. balkanischesoundbwoi says:

    jednom kada eventualno dodje do drustvene transformacije, rad Ognjena Lopusine bi trebalo posebno nagraditi jer je branio jedno nasledje onda kad mu je bilo najteze.

    dubok naklon zaista

  2. Rade says:

    Bravo Ognjene! Ja bih samo dodao i Sašu Ilića (Struju) na spisak najvećih saksofonista recimo

  3. Ognjen Lopušina says:

    Баш си ме чачнуо у  <3

  4. Bege Fank says:

    ognjen šuri bika možda i naaaće ikad u dosadašnjoj karijeri a to nije lako odma da kažem posle onih ranijih klasik tekstova!!!

    i da dodamo ovde linkove za beef bobana voza i dragana gurbeta iz 2007. koji je NAJREP SUKOB na ovim prostorima ikad

    https://www.youtube.com/watch?v=ZHPAIkpxLXc
    https://www.youtube.com/watch?v=MKk8te5cObQ
    https://www.youtube.com/watch?v=ZJy38lOqlro
    https://www.youtube.com/watch?v=YnQZIUwPeSw

    PARENTAL ADVISORY: GRAPHIC LANGUAGE (Y)

  5. Dundoje says:

    Lopusina – kralj patroniziranja, po ko zna koji put svoje ime od policijsko-bezbednosnoga bukea i pedigrea arči na trešericu… koliko je sve ovo pogrešno, muka mi je…

  6. Ognjen Lopušina says:

    Краљ патронизирања :D

    Дундоје реци на шта би требало да арчим свој удбашки буке, да пробам да ти олакшам мучнину.

  7. Dundoje says:

    ma ni na šta, šta ćeš… ocigledno mora se pegla ovaj kemp, kultur-safari i jeftina provokacija, jer (valjda) to donosi klikove…
    u BA kontekstu je Lopušina to što je, ja samo tlapim sto to tako mora biti na medijskom trzistu kao takvom
    jadan Sloba, veciti opskurant i cinik, a jadan i ti s njim… mucnina koja ne prestaje… odoh da slusam Marka Lopusinu na teme Tapi, masonerija i mafija 90ih, da ublažim gorušicu

  8. Ognjen Lopušina says:

    Дундоје, нисам те иронично питао већ ме заиста занима шта би ти волео да прочиташ. Које су теме које би уместо овог кемпа требало да буду третиране?

    Мени се чини, мада можда јесам мало субјективан, да је промишљање тога како популарна култура може да утиче на разна суштинска филозофска питања дефинитивно није јефтина провокација. Јасно ми је да вероватно не волиш популарну народну музику и све њене деривате али мислим да је то твој губитак јер се одричеш једног лепог начина за комуникацију са људима.

    Уместо овог твојег блазираног прозивања и циничног спрдања са Марком Лопушином (са којим си могуће ти већи род него ја) и мојим пореклом волео би да видим мало више искрености. Па макар ми не било добро од тога.

    Свако добро друже!

  9. Dundoje says:

    Lopušino, ne mlati… napravio si esej na temu klasicne ciganije koja je samo jedan sloj narodnog veselja (svadbe recimo), a ne bitan segment pop kulture, a još manje nešto što utiče na “suštinska filozofska pitanja”.
    ako je iko neiskren ovde, onda si to ti… ubeđen sam da drajf, kao i većinu folk (pod)žanrova koje obrađuješ u svojim tekstovima, ne slušaš privatno.
    a, ako već moraš da se baviš folk muzikom, onda obradi temu stilskog zaokreta koji je estrada (Grand pre svega) napravila pre 10ak godina, kada se sa turbo zvuka prešlo na umereniji i umiveniji pop-folk, što je svakako preoblikovalo ukuse publike. politički i medijski kontekst, epoha žutih, the works.
    ali, sve to podrazumeva zdrav i ozbiljan tretman teme, što sigurno neće proći redakciju, jer zna se šta Sloba voli…

  10. Ognjen Lopušina says:

    Дундоје хвала на конструктивној сугестији у вези са Грандом. То је свакако једна од тема коју би било занимљиво обрадити а уверен сам да би и круг потенцијалних читалаца и шеровалаца био далеко већи (додуше тек онда би могао да ми спочиташ да за шаку лајкова патронизирам). Ја сам у тој причи свакако љубитељ старе школе пре но што је Сале упристојио грув.

    То што ти сматраш класичном циганијом и тананом нишом свадбарске музике има више прегледа на својим клиповима него цео Грандов каталог заједно тако да је у најмању руку некакав чинилац поп културе. Филозофски ”део” је више у томе како је та музика постала кохезиони фактор за наше људе на овим просторима. То је тема која мене занима од мог неуспешног покушаја гастарбајтерисања.

    Мени мало невероватно делује да ти мислиш да у овим годинама трошим гомилу свог времена којег немам да би писао о стварима које ме заправо не инетересују. И све то за стотињак лајкова. То би заиста било депримирајуће.

    Мени је драго да се макар овако мало попричамо, а жао ми је што ти се није свидео текст.

    Можда ће неки следећи.

    ПС. Ко је Слоба?

  11. Dundoje says:

    pa sumnjam, kao što rekoh, da bi ta tema bila značajno šerovana jer nije trashy i campy. narodnjak je za urbanu publiku kojoj se BA obraća prihatljiv samo sa ironijske distance, zar ne?

    za drajf i dijasporu, ok, mogu delimično uvažiti tvoj argument, ali je to i dalje daleko od težišta pop-folk kulture koja je aktuelna deceniju unazad. to težište zna se šta je i gde je, Pink, Grand, Vanila, Teatro, Gotik, Fri, Blej, River, itd. gde se tu čuje drajf, ili bilo šta što vuče na true etno? Saša Kovačević, Milica jedna druga, Rada, najveće zvezde mlađe generacije upravo gledaju da se distanciraju od seljane i klasik narodnjaka, a ti to uporno vraćaš… zašto? kakvo zadovoljstvo imaš od tog izmećarenja?

    estrada je u jednom trenutku odlučila da se emancipuje i taj proces je vidljiv i u samoj muz. produkciji i slušalačkim navikama. za to vreme tzv gradjanska i urbana javnost i dalje insistira na turbofolk monikeru i prezrivo-posprdnom odnosu koji uz to ide… tu očigledno nema ni realizma ni dobrih namera.

  12. Ognjen Lopušina says:

    Ja пишем о темама и појмовима који мене занимају. Добрим делом то се односи на народну музику и то ону коју ти категоришеш као сељана, циганија и класични народњаци (али и Гензбур).
    Пратим по мало и новију продукцију али то просто није у потпуности нешто што ме жестоко узбуђује. На крају крајева на БА је Владан Максимовић већ писао неклико добрих текстова који покривају ту новију продукцију.

    Уверавам те да код мене никаквог спрдања у писању. Просто нас не интересују исте ствари.
    Све најбоље.

  13. Dundoje says:

    “… сељана, циганија и класични народњаци…”

    kako urbani tip i intelektualac u svojim zrelim godinama može imati takve preferencije, a da to nije ironično? jedino ako ti je neko isprao mozak, recimo da si duže boravio u sredini sa takvim soundtrackom… meni se lično to dešavalo u džiberskom radnom okruženju, ali to je onda asimilacija, trebalo bi da se pročistiš nekako…

    pogledao sam, postoji tekst V. Maksimovića na temu pop-folka iz 2015-te (Nove heroine sprske zabavne muzike), ali je taj članak kao i godišnje liste više informativan nego analitički. u pravu si, mozda bi Vladan pre mogao da napiše dubinski tekst na tu temu.

  14. Ognjen Lopušina says:

    Свако слушање музике је нека врста асимилације. Мој отац слуша народну музику, добар део људи који су ми блиски такође слуша тако да јеси у праву кад кажеш да постоји моја потреба за асимилацијом. И ти имаш потребу за припадањем круговима у којима се слуша урбана музика (као у осталом и ја кад се похвалим да обожавам Гензбура).

    Мени је жао што имаш тако круте светоназоре када је у питању музика.
    Све најбоље!

  15. Bege Fank says:

    bravo dundoje za jasno definisanje linije razgraničenja – nemoguće je (nedozvoljeno?) pisati o Drugom osim ironično :l
    što ja kažem u “gistro” – “knjige pišu radnici a ne buržuji”.
    e sad prvo da vidimo da li su i na osnovu čega lopušina i drajf (autori, uživaoci drajfa) u odnosu drugosti osim tog ontološkog smisla u kom je ognjen lopušina ognjen lopušina, a drajf je drajf (sve je ono što je a nije neka druga stvar; kapiram u stvari da ima teoretičara koji će osporavati i mogućnost bilo kakvog neideološkog ontološkog razlikovanja). a dalje, ako se zaključi da su lopušina i drajf nekakve obrazovne, mesne, klasne drugosti – što ti je kapiram prvo na pameti po naglašavanju “urbanosti” i “intelektualnosti” – da proglasimo onda ironičnim svako pisanje o životnim izborima (izborima?) radničke klase (šta god to bilo) i/ili ljudi koji žive u stanovima/kućama sa nižom cenom po kvadratu od toliko-i-toliko i jedu to i to i troše na hranu toliko i toliko… :???(pozdrav za dizel gorivo/teoriju iz teretane/prezupč itd.)

  16. Bege Fank says:

    a možemo i da skratimo argumentaciju na – čim je neko pismen (+ ima vremena da piše i mogućnost da zapiše i objavi tekst) znači da ne sme da piše o radničkoj klasi (šta god to bilo)

  17. Dundoje says:

    Bege, sme da piše, ali o radničkim pravima ili još bolje o ukidanju rada, dakle o stavkama koje bi direktno uticale na materijalni status. sve drugo je patroniziranje (jao jadni, težak im je život, moraju uz nešto da se vesele) i kemp (fetišizacija njihovog trashy ukusa). gore sam dao primer pop-folk zvezda koje su se emancipovale od seljane. vraćati ih i podsećati na “bazu”… nama je to egzotično, a njima dođe uvredljivo. uopšte mislim da je povlađivanje gore od direktne uvrede.

    vidim da se Lopušina pozvao na familiju i blisko okruženje… guglao sam malo, vidim lik je sofisticiran, uglađen, art fotograf šta li… da mu je seljana neki usputni guilty pleasure pa i da razumem, ali čovek je godinama razvukao serijal o treš muzici… kao da je intoksiniran. nadam se da će u nekom trenutku doživeti detox.

  18. Bege Fank says:

    @dundoje
    da li postoji neko objašnjenje, neka detaljnija argumentacija da kultura radničke klase (ko god uopšte činio tu klasu) ili bilo koje druge klase ne utiče direktno na materijalni status te klase, odnosno status njenih pripadnika ili to uzimamo ovde kao samoočigledno, kao aksiom i sl?

  19. Ognjen Lopušina says:

    Дундоје са том бригом за просветљење прекаријата звучиш као да си настојник Даунтон Ебија. Један мој деда је рођен у Драгачевском селу за које никад ниси чуо, а други у црногорском кршу које би тешко лоцирао и да ти кажем како се зове. Ја не верујем да сам ја за ових генерацију ипо кадар да држим часове из марксизма онима који су наводно у неком нижем стратуму становништва.

    Опет си ме насмејао са арт фотографом. Да ли би се твој вредносни суд променио ако би ти рекао да сам надничар у софтверској аутсорсинг мануфактури од 9 до 5 (значи оно Бангалор стајл), да нисам никакав фотограф, да никад нисам имао изложбу, да ову списатељску синекуру имам преко везе и да си у крајњем случају морао да изгуглаш ко сам ја?

    Као знак мојих добрих намера у вези са овом дискусијом, јер заиста ценим што си се исцимао да мало поразговарамо, шаљем ти списак песама које сам једаред саставио једном свој пријатељу који је са подозроњем гледао на корпус фолк музике. Било би ми драго да му даш шансу (списку), надам се да ће ти се макар мало променити став о политоксикоманији. Нема драјфа наравно али ја сам и у тексту објаснио зашто драјф нема место у овим песмарицама.

    https://docs.google.com/document/d/1ZCjteW-loKMJEyu2Vgkl8gQBPx8H10L0P47tm0hLAVY/edit?usp=sharing

    Надам се да ће ти се свидети! Поздрав!

  20. Dundoje says:

    Bege, to je bio primer o čemu bi eventualno moglo da se piše, ali generalno ne bi trebalo uopšte… jel im dobro da šljakaju za 200e, jel obožavaju Vučića za posao u opštini. paštetu i kilo ulja… ako ne, što se ne pobune? jesu možda maloumni pa treba da ih sažaljevamo i još da podilaženje njhovim ukusima iz nekakve lažne solidarnosti?

    Lopušina, šefe, nisi ti rođen u tim selendrama nego tvoji u drugom kolenu, nisi ti bančio po seoskim krčmama i svadbama uz sevdalinku, drajf, trubače ili ojkaču… meni je više muka od tog pritiska da se svi poseljačimo, podivljamo i praćakamo u mutljagu…

    pogledao sam listu… daj, ko ovo sluša sem freak ljubitelja i penzosa… uđi u bilo koji frizerski salon, ovo sigurno ne svira… svira Saša Kovačević, Tropiko, Ministarke, Kaća Gajić, Milica Todorovic… zvezde koje nude sliku uspeha, glamura, luksuza… onaj Saletov spot na Pefkohoriju, gde frolikuje sa gomilom manekenki… to želi prosečan Srbin i takva muzika je glavni tok pop-kulture. mislim, ako već BA želi da tretira relevantne fenomene i muziku.

    najzad, ne bih da mnogo razvlačimo priču i da nekom bude neprijatno… moj motiv je to što sam i sam prošao kroz period asimilacije, ne samo kao slušalac nego i kao muzičar… valja se odupreti i pročistiti.

  21. Bege Fank says:

    što kažu mladi a i stari:
    what you resist – persists :ss

Ostavite komentar:

Slični članci: