Da li imate preko 18 godina?

Born To Lose, Lived To Win

Lemmy je 26. decembra, dva dana nakon svog sedamdesetog rođendana, saznao da ima rak. Preminuo je u svom domu u Los Angelesu , negde oko jedan ujutru jutros po centralnoevropskom vremenu.

5
0

Chazz: Who’d win in a wrestling match, Lemmy or God?
Chris Moore: Lemmy.
[Rex imitates a game show buzzer]
Chris Moore: … God?
Rex: Wrong, dickhead, trick question. Lemmy *IS* God.

(Airheads, 1994)

Više je glupo počinjati tekstove sa uvodom kako sam odrastao devedesetih u Srbiji, i kako je to bilo jedno veselo i ludo mesto, ali, muka me naterala pa moram ponovo. Elem, biti tinejdžer u Srbiji devedesetih imalo je jednu srodnu stvar sa ostatkom sveta – u tim godinama, mlad čovek prvi put otkriva neke stvari koje će ga zanimati godinama. Budu to film, sport, ovo ili ono, ali velika većina tada prvi put ozbiljnije počne da poima i muziku, i da počne ozbiljno da je sluša. Ja sam još kao desetogodišnjak vrteo Gunse, nosio ponosno Metallica „Damaged Justice“ majicu koju mi je otac doneo iz Amerike – sa trinaest godina, u zabiti jednog crnogorskog sela, jedan tip mi pušta Dead Kennedyse i ja, kao u pesmi Pekinške Patke, kažem „gotova je stvar, biću panker ja“.

Vraćam se u Beograd, štekujem sve što ima veze sa metalom (jer, pravila lepog ponašanja tada nisu nalagala da možeš da budeš i „ovaj“ i „onaj“), brijem bradu brkove da ličim na Pankrte, buntovno nosim „Too drunk to fuck“ na crnom tekstilu. Upisujem tad negde i ubrzo srednju školu, i tamo srećem ljude sličnih i srodnih orjentacija…u svakom slučaju, potrefi se tu jedan momak koji je isto voleo punk rock, krenemo mi nešto da pričamo, malo Clash (da, cigani vole Clash!), malo Exploited, malo GBH, tek ovaj spominje Motorhead.

Motorhead? More, jeb’o te Motorhead, to bre oni metalci. Fuj, bljak, itd.

Čovek me pogleda, slegnu ramenima, reče nešto u stilu „bože, koji si ti seljak“ i nastavi dalje. Bio sam iskreno zbunjen. Zar to može? Zar to sme? Čekajte bre, ljudi, pa to je kršenje svih osnovnih konvencija maloletnih beogradskih entuzijasta za žanrovsku muziku. Kako to sad, panker pa sluša Motorhead…?

To je otprilike prvi i poslednji put da sam se ogrešio o ovaj bend. Jer, vrlo brzo sam i sam saznao jednu veliku istinu. Ne volim da se razmećem velikim izjavama, da tvrdim nešto dok lupam pesnicom o sto, ali ispod ovoga mirne duše mogu da se potpišem. Ako volite gitarsku muziku…

Ne, stani, ne valja. Dakle :

Ako volite muziku, i ne volite ili barem ne poštujete Motorhead, vi ne volite muziku.

motorhead

Motorhead na Exit festivalu/foto: Exit

I to je kraj svega. Reći da ste ljubitelj dobrog zvuka, a da vas ne raduje Lemmyev glas, koji zvuči kao loše smućkan koktel BIC-ovih žileta za jednokratnu upotrebu i domaće rakije sumnjivog kvaliteta, kao ni grmljavina koja izlazi iz njegovih bas pojačala odmilja znanih kao „Killer“ i „Murder One“, siguran je znak da sa vama nešto ne valja.

Voleti muziku ali ne i Motorhead, to je kao da volite košarku i onda kažete „mada, onaj Jordan nije bio neki igrač“. Ili kao da volite fudbal ali mislite da AC Milan iz ’94. nije najbolja ekipa u skorijoj istoriji. Ma, jasno vam je.

Ali više od samog Motorheada – koji je, da ponovim, izuzetan bend – postojao je i jedan kult Lemmya. Lemmy je bio svačija nada u odlično danas i još bolje sutra. Stena od čoveka, Lemmy (kršteno ime Ian Kilmister – što reče neko jednom, kako je moguće da bend prosto nije nazvao „Kill Mister?“) je tokom cele svoje rokenrolerske karijere – koja je trajala dobrih pedeset godina – svaki dan živeo taj poznati rokerski kliše, „sex and drugs and rock’n’roll“. Ako je nešto legendarnije od hitova kakvi su „Ace of Spades“ ili „Bomber“, onda su to beskrajne sage o ekscescima autentične legende kakav je ovaj čovek.  Da li se tu radilo o neumerenosti u piću, ili o njegovim afinitetima prema raznim drogama – čovek je, na kraju krajeva, svoj sastav nazvao po sleng terminu za uživaoca speeda – ili pak o broju „recki“ („jednom je neki britanski časopis objavio da sam spavao sa dve hiljade žena. To je laž, spavao sam sa hiljadu.“), te anegdote bila su redovna tema na raznim žurkama i okupljanjima istomišljenika. Ako je rok muzika religija, Lemmy je sigurno bio njen prvi i najsvetiji prorok. U jednoj knjizi o teoriji šaha, čitao sam kako bi svi velemajstori prekidali šta god su radili i okretali se ka televizoru kada bi na red došla analiza legendarnog sovjetskog šahiste Miše Talja. Tako nekako i ja zamišljam kako bi izgledala kafana u kojoj za istim stolovima sede Tom Araya, James Hetfield, Dave Mustaine, Joey Ramone, Jello Biafra, Dave Grohl, Josh Homme, Eddie van Halen i ostali. Svi bi sedeli i ćaskali i pili, a onda, kad uđe Lemmy, sva pažnja bi se jasno usmerila na njega.

Poslednjih desetak godina, Motorhead i njihov šef nisu prikazivali ikakve znake usporavanja. Iako je dobri momak Ian već navršio šezdeset leta, nastupi, a i albumi, bili su beskompromisno glasni i brzi.

U tih sat i po vremena žive svirke, iznova se uvek afirmisala ona stara narodna da „bez starca nema udarca“. A kome u regularnom toku koncerta to nije bilo jasno, postalo bi mu kada počne bis, i kada Lemmy sastruže onaj intro iz „Overkill“. Kada ja budem imao šezdeset i kusur, ne očekujem da ću moći pravolinijski da se ispišam, a nemam baš neku istoriju preteranog konzumiranja opijata za sobom. Gledajući tog čoveka kako godinama uporno prkosi propovedanjima nekakvih dijetetičara, bioenergetičara, makrobiotičara i ostalih new age zlotvora, svi smo se osećali pravednim u svojim izborima, koliko god pogrešni oni bili. Jer, uvek smo mogli reći – a vidi Lemmy šta sve radi pa eno ga svira za sve pare, kakvi svira, ide na turneje!

motörhead-european-tour

Svoj poslednji nastup Motorhead je imao pre 18 dana u Max Schmelling Halle u Berlinu, kao deo svoje turneje na kojoj su slavili četrdesetogodišnjicu postojanja. Prema navodima štampe, Lemmy je 26. decembra, dva dana nakon svog sedamdesetog rođendana, saznao da ima rak. Preminuo je u svom domu u Los Angelesu , negde oko jedan ujutru jutros po centralnoevropskom vremenu.

Zvanična Motorhead Facebook stranica objavila je kratak tekst o smrti svog frontmena, na kraju kojeg piše i ovo :„We will say more in the coming days, but for now, please … play Motörhead loud, play Hawkwind loud, play Lemmy’s music LOUD. Have a drink or few. Share stories. Celebrate the LIFE this lovely, wonderful man celebrated so vibrantly himself.HE WOULD WANT EXACTLY THAT.“

Pre nego što sam počeo da pišem ovaj tekst, stavio sam iglu na „No Sleep Till Hammersmith“, i par puta ustajao da iznova promenim stranu. Upravo krećem u treće uzastopno preslušavanje.

Ja sam njihovo uputstvo ozbiljno shvatio.

Nadam se da ćete i vi.

ESSENTIAL LEMMY :

HAWKWIND – THE SILVER MACHINE

Pre nego što je osnovao Motorhead, Lemmy je svirao sa ovim space-prog-rock bendom, koji je bio poznat po svojim sci-fi motivima i saradnjom sa piscom epske fantastike Michaelom Moorcockom. Silver Machine bio je najveći Hawkwindow hit – i prvi put da je širi auditorijum mogao da uživa u Lemmyevom glasu.

MOTORHEAD – BOMBER

Osim što se bavio muzikom, Lemmy je bio i istoričar entuzijasta. Ova pesma, koja je vrlo redovno izvođena na njihovim nastupima, inspirisana je knjigom Lena Deightona istog imena, koja govori o bombarderskoj misiji RAF-a u rurskoj oblasti za vreme drugog svetskog rata. Takođe, zahvaljujući ovoj pesmi, kopija Heinkelovog He-111 bombardera bila je redovan rekvizit u scenskom nastupu Motorheada.

MOTORHEAD – OVERKILL

Furioznih par minuta koji su uglavnom označavali da se koncertu bliži kraj, Overkill ima gotovo suludi intro gde prvo bubanj, pa bas, pa gitara obznane svoje prisustvo i na kraju se ujedine u kohezivnu buku. Ovaj snimak koji vidite na clipu je iz 2005. Šta sam vam ono rekao o starcima i udarcima?

MOTORHEAD – 1916

Potresna balada o stradanju vojnika u prvom svetskom ratu, ispevana iz prvog lica, dokaz je da Lemmy nije samo bio puki pržač. Meni, lično, omiljena pesma iz celog opusa ovog benda.

HEADGIRL – PLEASE DON’T TOUCH

Kada spojite Motorhead i Girlschool, dobijete…Headgirl. Ova dva benda su zajedno objavili St. Valentine’s Day Massacre EP, a udarna pesma bila je ova obrada starog engleskog benda Johnny Kid and the Pirates iz 1959. Lemmy je, na kraju krajeva, uvek govorio da oni sviraju ne metal, ne ovo, ne ono već „rock’n’roll“. I mislim da je to ovde možda i najočiglednije.

RAMONES FEAT. LEMMY – R.A.M.O.N.E.S.

Numera koja je originalno objavljena na albumu 1916, koju su sami Ramonesi kasnije preuzeli i počeli da sviraju na svojim nastupima. Da citiram Joeya Ramonea, „kao da vam je Lennon posvetio pesmu“. Na ovom clipu, njujorška četvorka i Lemmy zajedno uživo na oproštajnom koncertu Ramonesa  iz 1996.

MOTORHEAD – ACE OF SPADES

Ako moram da vam napišem nešto više o ovoj pesmi, bojim se da ste zalutali na ovaj tekst.

You know I’m born to lose, and gambling is for fools
But that’s the way I like it, baby
I don’t wanna live forever

Lajkuj:

Ostavite komentar:

Slični članci: