Da li imate preko 18 godina?

Bog na nebu – Sinan na Tašu

Sinan Sakić se posle devet godina vratio i potvrdio da je i dalje velika zvezda, sada veća nego ikada. On je punokrvna beogradska i srpska pop kulturna ikona.

Koncerti Sinana Sakića na Tašu predstavljaju jednu od specifičnih beogradskih tradicija. Nikada im nije trebala posebna reklama, svodila se uvek na mali broj postera izlepljenih po gradu, i po neki bilbord ili pano, a uprkos tome uvek su bili prepuni. Ali specifičnost nije u tome već u nečemu drugom: iako su se tradicionalno održavali početkom svakog leta i bili dobro posećeni uvek su ostajali „ispod radara“.

Beograd svoje tradicije stavlja na pijedestal ukoliko ulaze u okvire opštešrihvaćenog i mejnstrimovskog, uz jednostrano i usko shvatanje pojma pop kulture: Festovi, Beogradska proleća, novi valovi, gosti iz inostranstva. Oni drugi, koji stoje s „mračne“ strane, bivaju izostavljeni iako i oni pune taj Tašmajdan, hram gradske pop kulture. Iako i njihove nastupe održavaju tradicionalno, iako i njima dolaze Beograđani u velikom broju. Jednu od tih „onostranih“ tradicija predstavljaju tašmajdanski koncerti Sinana Sakića. On je punokrvna beogradska i srpska pop kulturna ikona, s karijerom dugom 35 godina, premda to priznanje dobija tek sada. Bojažljivo i sa perifernih pozicija, ali ipak stiže. Ova tradicija zamrla je 2008. kada je Taš zatvoren zbog renoviranja, ali sada se posle devet godina obnavlja i, čini se prema reakcijama publike, da nije zaboravljena. Sinan je nastupio 3. juna pred punim stadionom Tašmajdan i evo kako je bilo.

Prvo što je bilo očigledno je da mu se struktura publike ozbiljno promenila. Roma, koji su mu oduvek bili tvrdo jezgoro fan baze bilo je veoma malo, ali zato je bilo mnogo gradske ekipe koju bismo mogli da podvedemo pod alternativna (da ne kažem hipsteraj, taj termin već je odavno izgubio značenje ovde).

Nekada heroj marginalaca sada je postao idol onima koji sa supkulturom margine vole samo da koketiraju.

Izgleda da je Sinan stigao do one tačke kada dobiješ priznanje široke publike, ali ti leđa okrenu dugogodišnji najverniji fanovi. Koncert mu je otvorio reper Đus, i ovo je nešto što bi pre 20 godina bilo nezamislivo, čak i kad uzmemo u obzir koliko sam Đus voli narodnjake. Jedna drugarica je imala komentar “Ovo je džentrifikacija Sinana”. Krajnje tačna konstatacija. Međutim, džentrifikovan ili ne, na Tašmajdan sa 12.000 ljudi je apsolutni rekord, i Sinanov i tašmajdanskog stadiona kao objekta.

Međutim kada je koncert počeo i Sinan se pojavio na bini više nije bilo važno ni da li mu je tu stara publika, ni ko mu je nova publika, ni ko mu je otvorio nastup. Počelo je tročasovno putovanje kroz njegovu diskografiju staru 40 godina koje je ličilo na kolektivni trans. Sve vreme publika, u kojoj je bio presek celog Beograda i još mnogo onih koji su došli iz drugih delova Srbije, pevala je s njim. Palile su se baklje, batice su se kešale na tribinama goli do pojasa, ribe su se pele tipovima na ramena. Sve kako dolikuje pravom folk spektaklu. Muzika, koja je neka bila čak i za narodnjački andergraund izašao iz šinjela Južnog vetra, sada mu dođe kao neki World music. U finišu koncerta na bini mu se pridružuje još jedna legenda, Muharem Serbezovski, a zatim Sinan u finalu ispaljuje svoje najveće hitove i posle jednog bisa završava koncert. Kao da tri puna sata nisu bila dovoljna, činilo se da bi publika mogla da ga sluša celu noć.

Sinan Sakić se posle devet godina vratio na Tašmajdan i potvrdio da je i dalje velika zvezda, sada veća nego ikada. Priznanje establišmenta i onih koji su uvek bili  “s druge strane” supkulture je zasluženo. Jer, pravo na Tašmajdan nemaju samo predstavnici jednog muzičkog pravca, već svako ko može da ga napuni do poslednjeg mesta, pogotovo ako u publici ima toliko mešovit sastav kakav je Sinan imao 3. juna. Hvala legendo, pamtićemo veče dok smo živi!

Lajkuj:

Ostavite komentar:

Slični članci: