Australijski rokenrol, Južnjački trep i konceptualzam

Ovom prilikom vam predstavljamo odličan debi album talentovane australijske rokerke Kortni Barnet, najbolji album Sufjan Stivensa do sada, dugo anticipirani tejp kontroverznog Young Thug-a, poslednji album Lupe Fiasco-a i novi album Waxahatchee.

Courtney Barnett: Sometimes I Sit and Think, and Sometimes I Just Sit [Mom + Pop]

Najveći napredak za Kortni na njenom debi albumu u odnosu na tri EP-ja koja su mu prethodila je sama muzika. Formalno, njene pesme su ispovedne, jedino što one njen materijalan svet i kontradiktorna osećanja opisuju intenzivno, a ne sanjivo. Pesma “Dead Fox” nije izuzetak u smislu Kortninog bavljenja socio-političkim komentarima, u jednoj sličnoj (“Depreston”) Kortni odlazi u šoping koji prekida fotka preminulog Viijetnamca, vlasnika radnje. Kortni bismo mogli da okarakterišemo kao folk grandž Jens Lekman-a ili kao lezbejsku boho verziju Džon Prajna sa druge strane planete (Australija). Ali isto tako možemo da se manemo ovih poređenja i da kažemo da je ona jedna nova autentična rokenrol pojava i da se nadamo da će takva i ostati. Najbolji rokenrol album 2015. do sada uz „No Cities To Love“.

Sufjan Stevens: Carrie & Lowell [Asthmatic Kitty]

Stivensa poznajem samo kao autora sjajnog albuma „Illinois“ iz 2005. godine. To nije naročito čudno budući da je to njegov najuspešniji i najcenjeniji album, ipak, pored toga nisam ga doživljavao kao izvođača čiju bi karijeru trebalo ažurno pratiti i u tom smislu me je njegov novi album prilično iznenadio. „Carrie & Lowell“ je album koji me najviše podseća na radove autističnih i mistifikovanih kantautora poput Nik Drejka ili Eliot Smita. U tom smislu ovo je album koji svojim kvalitetom prevazilazi domete oba prethodno pomenuta autora, koliki god da je kult oko njih stvoren. Slična fama prati i Džef Baklija do današnjih dana i ne mislim da mnogo grešim ako kažem da su za nju zaslužnije nesrećne okolnosti njihovih preranih smrti, nego njihov stvaralački integritet i kvalitet. Tako novi album Sufjana Stivensa kao da dolazi do nas nekim vremeplovom i budi uspomenu na ove autore, iako ih ni na koji način ne podražava, osim što im sliči po senzibilitetu.

„Carrie & Lowell“ je utoliko konceptualan album koliko se tematski drži priče o Sufjanovom odrastanju uz svoju majku i očuha. Bez pretencioznosti koje obično prate ovakve albume, ovo je intimna ispovest o Sufjanovoj patnji za svojom otuđenom majkom koja je preminula 2012. godine, dok je svoju porodicu napustila mnogo ranije pokušavajući da se izbori sa svojim mentalnim problemima kao neko kome je dijagnostikovan bipolarni poremećaj i šizofrenija. Ozbiljan zalogaj za svakoga ko želi da se posveti ovom albumu, te otključa značenjski plan silnih referenci, što biblijskih, što mitoloških, te nekih sasvim opskurnih koje svedoče o Sufjanovom obrazovanju i poznavanju što religije, što istorije umetnosti, ali i bez ovih ključeva, čak i bez nekog posebnog posvećivanja fascinantnom narativu albuma, biće vam jasno da slušate retko dirljivo i potresno ostvarenje koje dubinom svojih emocija može da se meri jedino sa poslednjim sjajnim albumom Vampire Weekend-a.

Lupe Fiasco: Tetsuo & Youth [Atlantic Records]

Ljut na izdavačku kuću (za koju mu je ovo konačno poslednji album), ljut na rasističku Ameriku, Lupe diže ruku, baca svoju rukavicu i pravi odličan eklektičan album na kom violinski interludiji, nazvani po godišnjim dobima, dele duge pasaže asocijativne protestne poezije koja secira zatvorsku i geto sociologiju koja je strašnija nego što bismo očekivali, budući da nam se čini da su nam sve te priče odavno poznate. Dve najjače trake započinju zimsko poglavlje albuma: “Choppers”, o kupovini file minjona markicama za hranu i o Obaminom zdravstvenom programu, i “Delivery” o tome koliko je cimanje naručiti lošu picu u kraju gde su ubistva svakodnevica. “Prisoner 1 & 2″ je takođe prilično hevi traka, a poslednji intermeco se zove „Spring“, samo što on nije pravi intermeco. To je kraj albuma, za kojim ništa ne sledi.

Young Thug: Barter 6 [300 Entertainment/Atlantic]

Barter je prvo najavljen kao prvi studijski album Young Thug-a pod imenom „Carter 6“ (aluzija na serijal Lil Vejnovih studijskih albuma Tha Carter), da bi se na kraju se ispostavilo da je ovo samo još jedan marketinški potez pri kom Birdman kompromitujući Weezy-ja pravi hajp za svog novog pulena. Ovo ne znači da ovaj tejp nije vredan slušanja, naprotiv. Iako nije na nivou nekih prethodnih Thug-ovih radova (naročito mog omiljenog Black Portland), ovo je jedan odličan tejp. Potencijalan problem koji sam video je što je Young Thug-u, paradoksalno, Vejn jedan od najvećih uzora i to se oseti i u njegovom repovanju. Ipak, Thug ovde menja toliko različitih stilova. Od pevanja, do tvrdog repovanja, do nekih sporijih i samodovoljnih ad-lib momenata karakterističnih za Vejna kao kralja igre rečima, do toga da u nekim lajnama daje omaž svom velikom uzoru (Got 100 mil flat like my motherfucking idol/I might eat it, I might lick it, but I swear I’ll never bite ’em).

Prvi singl „Check“ je najveći benger na tejpu, dok drugi singl „Constantly Hating“ možda nije najbolji predstavnik onoga što ćete naći na tejpu, ali je zarazna pesma koja podseća na te dragocene pop momente kojima je Thug sklon. Kako bilo, ovo je autentičan, inventivan tejp značajan za progres trepa. Ne toliko na zvučnom planu koliko zbog načina na koji Thug repuje, menjajući stilove, praveći odlične hook-ove i paradirajući svojim raskošnim talentom. Svoj studijski debi „Hy!£UN35“ (čitaj Hi! Tunes) Thug je najavio za kraj avgusta i ja mu držim fige da će se tu pokazati kao jedan od najznačajnih novih pojava na sceni.

Waxahatchee: Ivy Tripp [Merge / Wichita]

Veliki sam fan benda od prošlog albuma („Cerulean Salt“) koji je izašao pre dve godine, i koliko god bio nekonvencionalan u svom indi/folk izrazu, ipak je nosio taj neki sentiment Sijetla. Čak sam i istripovao da je devojka iz države Vašington, kad ono… Alabama?! Na ovom albumu se oseća mnogo jači uticaj nekih britanskih gitara, te osamdesetih, više nego devedesetih. Poigravanje sa zidom zvuka, muzika je mnogo pitkija, aranžmani su ovde u rukama benda, dok je na prošlom izdanju bend bio tu samo kao povremena neophodnost. Dok na oba albuma preovladava ljubavna tematika, na prvom je Kejti pisala uprkos doživljenom bolu i nosila je bunt kao odraz povređene sujete, dok su ovde sva ta osećanja mnogo rafinisanija, te se poraz prihvata bez ikakve mistifikacije. Tako su i obračuni mnogo konkretniji, mada im ne fali cinizma i duha. Oseća se samouverenost u pisanju, čak i neki prkos koji ranije nije bio prisutan i to je bitno za bilo koga ko se na ovaj ili onaj način bavi rokenrolom, ali ovde to na momente postaje samodovoljno.

Kejti je sama izjavila kako je „Cerulean Salt“ asocira na nešto u čvrstom stanju, dok je „Ivy Tripp“ (izraz koji je sam osmislila, a koji se odnosi na život od danas do sutra) asocira na nešto vazdušno i to je nešto što korespondira i sa mojim utiskom o ova dva albuma. Dok je na prvom imala potrebu da se dokaže, a opet zadrži svoj indie integritet, ovde se postavlja kao afirmisan muzičar i negde se prosto oseti da se ne trudi dovoljno. Ovde ima sjajnih pesama, ali je album značajniji kao korak napred za Kejti u ulozi nekoga ko istražuje beskrajnu paletu zvuka, nego sam po sebi. Korak napred, dva koraka nazad.