Ariel Pink, v3

“Nema ničega što bi se moglo uporediti sa noćnim letom iznad Los Anđelesa. To je jedna vrsta svetlosnog, geometrijskog, usijanog beskraja koji se proteže koliko i granica pogleda, pucajući pred očima kroz procepe između oblaka. Samo pakao Hijeronima Boša može parirati ovom dijaboličnom efektu”  – Žan Bodrijar, Amerika

Da li je moguće živeti u savremenom svetu, a bar jednom ne poželeti život u Los Anđelesu? Asocijacije na ovaj grad mogu biti brojne, dijametralno suprotne i lične, ali Los Anđeles je na ovaj ili onaj način prestonica savremenog, ako smem postmodernog, sveta. Mogli bi se sporiti, ali čini se da je hegemonija popularne kulture nametnula Los Anđeles kao viziju ostvarenja uspeha savremenog čoveka; bar onaj Los Anđeles sa televizije, Los Anđeles koji kreiraju Holivud i Dizni, koji se gle čuda, takođe nalaze u ovom u gradu. Mali test sveprisutnosti Los Anđelesa u našim životima može biti koncipiran kroz dva pitanja: Prvo pitanje je da li znate svoj Poštanski adresni kod – PAK (Propisan novim zakonom o poštanskim uslugama)? Drugo pitanje je da li znate poštanski adresni kod predgrađa Los Anđelesa – Beverli Hilsa? Ako ste znali odgovor na drugo pitanje verovatno ste gledali (obožavali) seriju Beverli Hils, 90210 i identifikovali se sa problemima Brende i Brendona, Keli i Dilana, Andree i Stiva, Done i Dejvida i ostalih manje ili više interesantnih likova iz srednje škole Beverli Hils koji su dolazili i odlazili kroz bezbroj sezona koje nam je porodica Speling upriličila.

U istu ovu srednju školu, u isto vreme kada i junaci legendarnog TV serijala, išao je i Ariel Pink, junak ovog teksta i koncerta u klubu Drugstore 7. juna. Za razliku od junaka serije čija je budućnost bila pokatkad neizvesna, ali zapravo uveliko popločana zvezdanom prašinom Holivuda, dijamantskim odsjajima tipično kalifornijske beline zuba, velikim očekivanjima i još većim perspektivama kakve donose diplome Harvarda i Jejla, Ariel Pink je bio nekakva vrsta otpadnika, dosledno i u okviru svima poznate slike koju industrija zabave šalje o ovom gradu i američkom društvu uopšte. Rođen 1978 godine, Ariel Pink je krenuo u Beverly Hills High School u jeku puberteta i jeku opsednutosti heavy metal muzikom, za šta kaže, školska ekipa nije imala puno razumevanja pa je godine srednje škole proveo usamljen i mučen od strane dežurnog siledžije. Pre desetak dana, Bret Iston Elis (Bret Easton Ellis), još jedan proslavljeni stanovnik Los Anđelesa, potkastovao je razgovor sa Ariel Pinkom u kome pored ostalih tema u značajnom delu razgovaraju o srednjoškolskim traumama koje jedno okruženje poput Beverli Hillsa može stvoriti.

No, ko je ovaj muzičar/umetnik koji dolazi u Beograd za vikend. Na neki način postoje tri Ariel Pinka: Ariel Pink underground autor do Animal Kolektiva (Animal Collective); Ariel Pink između Animal Kolektiva i albuma “Before Today”, ne uvek shvaćeni umetnik u usponu,  i treći, aktuelni Ariel Pink, od albuma “Before Today” do danas tj. Ariel Pink zvezda. Kako to već pravilo nalaže, prvi Ariel Pink stvarao je iza kulisa muzičke industrije, radio u prodavnici ploča, izdavao andergorund albume i sarađivao sa Stivi R. Murom (Stevie R. Moore) pra ocem i kraljem popa iz spavaće sobe koji je i neka vrsta duhovnog vođe i žanrovske potpore našeg junaka.

Pošto ga 2004. godine otkrivaju Animal Kolektiv, Ariel Pink počinje da osvaja underground muzičko carstvo, paralelno sa ekspanzijom interneta, albumima “The Doldrums”, “Scared Famous” i reizdanjima “House Arrest” i “Worn Copy”. U fazi br. 2 Ariel Pinku se pridružuje i bend besprekornih muzičara i tako nastaje bend “Ariel Pink’s Haunted Graffiti” koji u drugoj polovini prve dekade 2000-ih krči stazu ka uspehu. Ko je imao sreću da ih gleda i sluša zajedno (jer je ova turneja bez pratećeg benda “Haunted Graffiti”) mogao je da prisustvuje svojevrsnom performansu u kome perfektno usvirani bend pruža podršku frontmenu koji deluje uplašeno od publike i posramoćen od svojih pesama. Konačno, 2010. godine Ariel Pink v3 potpisuje za label 4AD koji ga izbacuje u prvi plan sa do tog trenutka najkomercijalnijim albumom “Before Today”. Uz pomoć pesme – hit singla “Round and Round” naš junak sa Beverli Hilsa doživljava slavu kakvu do tada nije osetio. U okviru ove faze sledi jedan mali nervni slom na festivalu “Coachella” koji prati par kontroverznih izjava, događaji toliko dosledni situaciji (i ne preterano vredni pomena) kada mr. Nobody postane odjednom mr. Someone da se može posumnjati da je Ariel Pink za sebe inscenirao ove prilike. Kako god bilo, uz manje turbulencije njegova karijera je sada solidna, izdao je u međuvremenu još dva albuma, tutorovao dve ženske lo-fi pop atrakcije – Puro Instinct i Soko, slikao se za kampanju (Yves) Saint Laurent-a, posvađao se sa Madonom (Madonna) na čijem je albumu trebao da učestvuje i ušao u tviter rat sa Grajms (Grimes) koja ga je optužila za mizoginiju protiv koje je on ustao pokazajući zavidno rezonovanje teorije identiteta u okviru trećeg talasa feminizma i istovremeno okarakterisao Grajms kao prosečnu i suštinski nezanimljivu akterku savremene muzičke scene (o čemu takođe priča u razgovoru sa Bret Iston Elisom).

Ariel Pink je interesantan umetnik po mnogo čemu. Mediji koji se bave popularnom muzikom u eri DIY produkcije nazivaju ga lo-fi princem. Dosledan žanru u okviru koga stvara sa svakim albumom demonstrira neiscrpno poznavanje popularne muzike kroz brojne muzičke i tekstualne reference. Psihodelične sedamdesete i počeci elektronske muzike osamdesetih koji su prožimali meta žanrove poput gotik roka su najočiglednije inspiracija Ariel Pinka, ali istovremeno, na “Before Today” objavio je cover pesme “Bright Lit Blue Skies” benda The Rockin’ Ramrods iz 1966, a za pesmu “Beverly Kills (Freaks with Golden Heirs)”, sa albuma “Scared Famous” iz 2007, preuzima naslov EP-a od detroitskog karnevalesknog Hip-Hop benda Insane Clown Posse, koji je jedan poseban fenomen američke kulture, naročito pogodan za fandom analizu, no o tome nekom drugom prilikom.

Pored muzike koju stvara, Ariel Pink svojim radom i podrškom utiče i na druge umetnike; najbolji je drug Džon Mausa (John Maus) sa kojim je i sarađivao – pojavljuje se kao producent na Mausovom albumu “Songs”, osam godina je bio u vezi sa sugrađankom i umetnicom Ženevom Đakuzi (Geneva Jacuzzi) kojoj je posle raskida i posvetio neke od pesama sa poslednja dva albuma, a takođe je i velika inspiracija i prijatelj Kristofer Ovensa (Christopher Owens), frontmena sada već nepostojećeg benda “Girls”, odgovornog za neke od najlepših balada 21. veka. Sa Kristofer Ovensom i Met Fišbekom (Matt Fishback) je u međuvremenu imao i (super)bend “Holly Shit”, bend kratkog veka ali sa donekle kultnim statusom.

Ipak, možda ono najzanimljivije kod Ariel Pinka je smeštanje ovakvog umetnika u širi plan, mogućnost da se kroz njega razume svet koji on predstavlja, a to je jedna Amerika van fokusa, Los Anđeles iz drugog plana, Beverli Hils sa karijesom, masne izblajhane plave kose sa velikim izrastkom, svet koji je smrtan i nije fit, koji se ne hrani zdravo, ne oblači po poslednjoj modi i koji puši javno; svet ljudi od krvi i mesa, sa svim svojim manama i bizarnostima koji žive i stvaraju. Ariel Pink se može posmatrati kao jedno iznevereno očekivanje dominantne industrije zabave, statistička greška koja kaže da je život u Los Anđelesu uglavnom dosadan i koji nas podseća da to što znamo poštanski kod Beverli Hilsa ne znači da znamo baš sve.