Da li imate preko 18 godina?

Ana Ćurčin: Skice o (ne)pripadanju

Intervju sa kantautorkom Anom Ćurčin i priča o njenom novom albumu i premijera spota za pesmu Unknown

Sreli smo se sa Anom jedne večeri u nedavno otvorenom kafiću Zaokret i preselili u sporednu sobu ne bi li se sklonili od buke. Našli smo je u kovitlacu koji je prati od kada je pre nešto manje od mesec dana izdala svoj zvanični debi “Sketches of Belonging”. Pričali smo o njenom angažmanu u pozorištu, novom albumu i srpskoj amerikana sceni.

Šta si radila pre nego što smo se našli? Probe? Pripreme za nastup?

Zapravo dolazim sa dve probe. Jutros sam imala probu za predstavu “Crvena ljubav” po romanu Aleksandre Kolontaj koju radim sa Olgom Dimitrijević koja režira predstavu u Bitef teatru. Spremamo premijeru za 12. februar, a ja sam angažovana kao muzička saradnica i izvođačica. Aleksanra Kolontaj je bila ruska revolucionarka, feministkinja, diplomatkinja i u svom političkom radu se borila za socjalnu i ekonomsku emancipaciju žena, tako se kroz njen roman otvaraju razne teme: artikulacije teorije seksualnosti u novom društvu, razvoj brige o deci i modelima kolektivne brige o deci, o braku i reformi imovinskih zakona i oslobođenje žena iz izolacije u domaćinstvu. Posle toga, sam imala probu benda sa kojim se spremam za predstojeće nastupe i koncert 10. februara u Monsunu.

Kako je izgledala priprema pesama za predstavu? Da li si krenula od nekih tekstova za koje si pravila muziku ili si sama pisala pesme?

Vodimo se romanom na kojem je tekst zasnovan. Zajedno sa ekipom (igraju: Milica Stefanović, Jelena Ilić i Vlada Aleksić) i rediteljkom predstave smo tražili šta su te muzičke deonice i razmišljamo kako da postanu “organski” deo predstave, a ne da samo doprinose atmosferi.  Pesme su delom interpretacije revolucionarnih i folk pesama, a delom autorske stvari koje su nastale u procesu. Ono što je Olga u startu želela je da ima “live” izvedbu tokom predstave i da “akterka sa gitarom” bude sastavni deo predstave.

Kad smo već kod Rusije, ti si živela tamo, negde sam čak pročitao da si tamo izdala album.

Nisam izdala album. Jesam snimala neke stvari i imala neka demo izdanja, ne mogu da kažem da sam izdala album, to sam tek sad učinila, ali dugo sam živela u Rusiji, tamo sam završila sve škole i bavila se pozorištem, završila sam pozorišnu produkciju. Jedanaest godina sam živela tamo.

Kako je izgledao povratak u Srbiju?

Povratak mi je bio bitan u smislu refleksije na svoj dotadašnji život, ali je bio jednako nezgodan budući da sam se, kao i u Rusiji, pri povratku u Beograd osećala kao strankinja. Taj osećaj nepripadanja je u dobroj meri bio inspiracija za album. Danas, 6 godina kasnije, znači mi puno iskustvo života u Beogradu. Po “povratku” se dosta stvari promenilo u svim segmentima života, pa i profesionalno. Beograd jako volim iako užasno cenim svoje iskustvo “izmeštenosti” u odrastanju, ali kao i mnogi, razmišljam o ponovom odlasku.

Kako su izgledali prvi koraci pristupanja srpskoj Amerikana sceni?

Muzika je došla kasnije budući da sam prvo nekoliko godina radila u pozorištu kao organizatorka, kasnije producentkinja. Pre tri-četiri godine, kada su budžeti bili jako niski, kada se jako malo predstava radilo, ponovo sam počela da sviram i desio se taj neki prvi nastup u KC Gradu posle kog sam odlučila da se bavim muzikom. Na sreću to se desilo u pravo vreme, kada sam upoznala Dušana iz Stray Dogga koji je organizovao Americana festival, i tad sam shvatila da postoji neka scena. To me je nekako motivisalo da se ozbiljnije bavim muzikom i pokušam da to pretvorim u osnovnu stvar koju radim. Iako je počelo skromno sada je to jedna vibrantna regionalna scena od Lovely Quinces, Irene Žilić iz Hrvatske, ovde su tu Wooden Ambulance, Stray Dogg, On Tour, Dojo i skoro se pojavila Nađa iz Novog Sada.

 Koliko je trajala priprema albuma i koliko je vremena sniman?

Prvo se nametnula ideja o stvaranju benda koji bi mi bio blizak po izrazu. To je bio dug proces formiranja sastava sa kojim sam počela da sviram. Koncert u studiju 6 prošle godine je bio ta odrednica- da želim da nastavim da sviram sa bendom i da tako snimam. Goran Antović je vrlo bitan jer je kao klavijaturista na super način pristupio pesmama što je meni psihološki bilo bitno jer je sve išlo obrnuto- nisu pesme nastale iz benda nego je aranžman došao kasnije. Koncerti su nas pogurali da rešimo aranžmane, svi su učestvovali u oblikovanju pesama: u početku Goran Grubišić u rešenjima bubnja, pa je Blagoje Nedeljković nastavio u snimanjima albuma, Marko Cvetković na basu, Goran i ja. Goran je i producent albuma što je bilo užasno bitno- da neko ko je uključen u stvaranje pesama vodi i proces snimanja, a onda smo shvatili kako bi bilo super da neko sa strane miksa pa smo pozvali Marka Milatovića da nam se pridruži u tom delu miksa i tako donese neki svoj, novi ton.

Kad su nastajale pesme koje se nalaze na albumu?

“I Cant” je napisana u Rusiji 2002. godine, “Remain Calm” i “Cut Loose” 2007, a onda su se pojavile neke nove pesme koje su izgurale ove stare npr. “Keep Quiet”, “Anxiety” i “Communicate”. Bilo mi je važno da pomirim te pesme iz različitih vremenskih perioda da bi tako krenula ispočetka na svom prvom albumu. Imala sam želju da sve zaokružim, da sve te pesme budu tu.  Pored raskida, raznih ljubavnih odnosa, tema pripadanja, odnosno nepripadanja, unutrašnje potrage je bila zajednička za sve te pesme i onda sam odlučila da obeležim to traženje i tu emociju koja je zajednička.

Da li su sada kada sviraš sa bendom nastale neke pesme organski na probi?

Pesme nastaju na raznim mestima, pa i na probi. Nismo napisali na probi pesmu od nule ali upravo spremamo neke nove stvari za predstojeće koncerte. Ima tu nekih novih pesama koje su nastale jesenas i koje bih želela da uključimo u repertoar.  Jedna je nastala na jednom malom odmoru u Istri nakon mog rođendana, za promenu je vrlo vesela i zove se “I turned 30”.

Na Remain Calm ti na solo gitari gostuje Milan Glavaški. Je l’ bilo još sličnih saradnji i ako možeš da nam kažeš nešto o okolnostima nastanka te pesme.

Želela sam da proširim zvuk benda i imam lead gitaru te sam ga pozvala da nam se pridruži na dve pesme “Remain Calm” i “Anxiety” računajući na to da će se odlično uklopiti i unaprediti zvuk tih pesama. Znala sam da će Milan čuti pesme na pravi način i jako sam zahvalna što je učestvovao na albumu. I stvarno je super to uradio. U ovom trenutku proširujemo sastav benda, priključuje nam se gitarista Tom Benzon. Kako je krenulo, biće ih još. Zapravo, jako volim razne saradnje u muzici i trudim se i da iniciram i da prihvatam sve koje dođu. Tako smo krenuli u saradnju sa Markom Nastićem, i nadam se da ćemo je nasaviti čim prođe gužva u februaru.

Jedna od pesama (Princess) na albumu je koautorska, napisana sa dramskom spisateljicom Majom Pelević. Jesi li imala još iskustva pisanja pesama sa drugim autorima?

To je takođe jedna vrsta (dobrog) eksperimenta, a Maja mi je bliska prijateljica i htele smo da napravimo nekako dobru ljubavnu pesmu, jako mi je pomogla u tekstu i u oblikovanju, artikulaciji… (i insistirala je na tačnoj rimi za razliku od ostalih pesama gde toga nema baš uvek). Cela pesma je nastala u periodu kada sam se vratila na “Harvest Moon” Nila Janga, što je ultimativna ljubavna himna i onda sam htela da vidim šta je ženska varijanta te pesme, a Maja mi je pomogla da u tom tekstu napravimo pravu autentičnu žensku baladu.

Kako je nastala “Remain Calm”? Postoji odvažan trenutak u njoj koji govori o suočavanju sa promenama.

Mislim da je nastala u nekom trenutku moje tinejdžerske melanholije. Mislim da u toj pesmi ima dosta neosvešćenosti. Napisala sam je sa dvadeset godina i mislim da sam pokušavala samu sebe da utešim. Sa druge strane ako se vratimo toj vrsti nepripadanja meni je svaka od tih pesama neka vrsta autoterapije.

Pomenula si Nila Janga. Ko su najveći uticaji na tvoje pisanje pesama, bilo muzički ili neki drugi?

Ima ih puno. Stalno se to gomila. Trejsi Čepman i Brus Springstin su neki rani uticaji. Biću do kraja iskrena, pa ću reći i da sam, kad sam imala oko 12 godina, videla braću Hanson kako uživaju i pevaju pomislila da bih mogla i ja da pevam svoje pesme. Drugi uticaj je odradio moj stariji brat Miloš, koji je uzimao časove električne gitare, a ja sam vrlo brzo morala da krenem da sviram i odmah “udarila kontru” sa akustičnom gitarom. On je slušao Guns n’ Roses i Pearl Jam (dakle, slušala sam i ja), ali ja sam slušala i Alanis Morissette i Brusa Springstina (on to nije slušao). On je učio solaže, a ja sam sebe pratila u pesmama i uživala da pevam..

Imaš divan glas. Neke asocira na Noru Džons.

Volim Noru Džons. Što se tiče vokala, za sad je još uvek uglavnom sve stvar intuicije i slušanja (ali i kontinuiteta u radu) i još uvek tražim tu dinamiku i otvaram emociju koja bi svaku pesmu izrazila kako treba.

2016_BA-AnaCurcin-1260px_NK-10

Šta imaš od muzike na telefonu ili plejeru? Šta je poslednje što si slušala?

Ovih dana sam slušala poslednji album Dejvida Bouvija ali imam i neki miš-maš pesama. U ovom trenutku mi je u ušima pesma Timber Timber “Hot Dreams”. U Deezer-u su mi poslednje na listi pesme Joni Mitchell, Frazey Ford, Bona Ivera, Johna Mausa, Metronomy-a, Jadranke Stojaković i Paula Simona. Mada se ne bi zadržavala na nečem konkretnom, volela bi da muzika bude nešto fluidno i da se te promene dešavaju.

Planovi za tekuću godinu, nastupi?

Imamo zakazan koncert 10. februara u Monsunu. Jako mi je drago što će se pridružiti Sara Renar, kantautorka iz Hrvatske, koja je prošle godine svirala na Exit-u. Zatim sledi promocija u Zagrebu, razne svirke u regionu i sa bendom i solo. Želja mi je da sa bendom sviramo što više. Pomenula bih i da mi je drago što smo taj album objavili zajedno sa Pop depresijom i sad je to njihovo treće izdanje posle Rebel Stara i Stray Dogga. Želim da se zahvalim Ivanu Lončareviću i Svetlani Đolović što su nam pomogli oko hiljadu nekih stvari i što se sad to konkretno realizovalo sa ovim izdanjima.

Zadovoljstvo mi je da objavimo i premijeru spota “Unknown” u režiji Marije Radosavljević i Marije Ninković, a u spotu stvarno igra Svetlana Đolović. To je prva pesma sa albuma “Sketches of Belonging’. Drago mi je da smo Marije i ja ponovo sarađivale. I ovog puta smo zajedno našle pravi izraz za pesmu, postigle tačnu emociju. Milina Trišić nam je pomogla da to složimo u montaži i doprinela mnogo- u ritmu “slika” ali i u tome da zadržimo jednostavnost u pristupu.

Lajkuj:

Ostavite komentar:

Slični članci: