Da li imate preko 18 godina?

Ana Avramov – devojka sa gitarom

O detinjstvu u Zrenjaninu, pevanju u horu, o Kurtu Kobejnu, radu u bendu i solo EP izdanju, poređenju sa Pi-Džej Harvi, divnom prijateljstvu i snimanju u Berlinu.

U Novom Sadu smo se našli sa kantautorkom Anom Avramov koja je pokušala da opiše svoj zvuk, otkrije nam neke od svojih uzora, a pričala je sa nama i o odrastanju, o pevanju u gimnazijskom horu “Koča Kolarov”, profesorki Meliti iz muzičke škole i svim propratnim aspektima sopstvenog stvaralaštva. 

Vrlo rano si uplovila u muzičke vode, i to svirajući klavir. Kako sa ove vremenske distance posmatraš svoje početke? Kako si odlučila da pređeš na gitaru?

Ana: Početaka ima više i bezbroj, počinjala sam i pre klavira i gitare. Oduvek sam volela da pevam i pišem pesme, početak je uvek bio impuls za stvaranjem koji se pojavljivao i menjao u raznim formama. Pevala sam dedi pesme na engleskom da bi me ljuljao na ljuljašci, to je možda neki početak. Što se tiče sviranja klavira, moja mama me je pitala da li bih želela da sviram i ja sam pristala, međutim nije tu bilo nekog preteranog oduševljenja. Ona me je inspirisala  i želela je da upišem muzičku školu. Međutim, kako sam bila veoma stidljiva, ubrzo sam od toga odustala, te sam krenula na privatne časove klavira.  Imala sam volju da vežbam samo one kompozicije koje su se meni dopadale, inače nisam bila neki posebno marljiv učenik. Melita, moja profesorica, bila je vrlo kreativna i zabvana i umela je da oceni moj karakter, znala je da nađe načina da me zainteresuje i da me uvede u svet muzike na način koji je više bio otkrivanje, no što je bio sistematično prelaženje gradiva. Ona je bila dovoljno oštrouman pedagog da uspe da prenese taj  mističan osećaj koji i dan danas osećam dok sviram. Kada se moja profesorica promenila, promenio se i moj odnos prema muzici. Njena sestra je bilo mnogo više rigidna i konvencionalna pa sam i ja ubrzo izgubila interesovanje. U to neko vreme sam prvi put čula Nirvanine pesme i rešila da počnem da sviram gitaru.

Kako je izgledalo detinjstvo male Ane u Zrenjaninu? Kako su tekli dani jedne devojčice, u malom gradu, koja je vapila za kreativnošću?

Ana: Bila sam stidljivo dete, crvenela bih za svaku sitnicu. Volela sam da čitam, čitala bih po ceo dan, u kadi, dok jedem, kad gosti dođu, u školi, svuda. Kasnije muzika, vežbanje gitare, sviranje, probe hora, u nekom tinejdžerskom periodu toliko sam bila zanesena da sam imala gotovo religijski pristup svemu što je bilo vezano za muziku koju sam volela. Skidala sam i štampala svaki tekst, slušala u mraku pesme i pokušavala da naučim taman toliko da mogu da pravim svoje pesme.

Kad smo već kod hora, kaži mi, na koji način je to uticalo na tvoje sazrevanje i napredak kao solo izvođača?

Ana: Hor „Koča Kolarov“, koji je tada vodio čuveni profesor Mirko Bulovan bio je neizmerno značajan za moje sazrevanje. „Koča“ je bio amaterski hor, hor đaka gimnazije, ali je prof. Bulovan tražio potpunu posvećenost muzici, neku vrstu otkačenosti, potpunog prepuštanja, ali istovremeno zahtevao je i veliku disciplinu, neumoran trud, pred koncerte kada su izvođene zahtevne kompozicije imali smo probe dva puta dnevno. Prof. Bulovan je uspeo da me nauči kako mogu da kontrolišem svoj glas, koje su njegove ogromne mogućnosti ako mu pristupiš na različite načine, ali naučio me je nečemu mnogo važnijem – naučio me je šta je velika muzika, šta je velika umetnost i koliki su rad i ljubav potrebni da se ona rodi.

Da li si imala muzičke uzore u tom periodu?

Ana: Imala sam mnogo uzora, jedan od prvih je bio Kurt Kobejn. Cela soba mi je bila ispunjena njegovim posterima, imala sam kopije svih intervjua i knjiga kojih sam mogla da se dočepam. Čitala sam njegove tekstove i intervjue, kupovala diskove i njegov dnevnik u Engleskoj. Tool, Radiohead, The Beatles, King Crimson, bilo je tu svačega, ko će sve te silne bendove pobrojati. Slušala sam i čitala sve na šta sam mogla da naiđem, a da mi je bilo zanimljivo. Bila sam vrlo radoznala u otkrivanju novih knjiga i muzike, to mi je tada delovalo kao neka velika avantura.

Bila si pokretačka snaga sastava In Absentias koji je prvo nastao kao tvoj solo projekat, a potom se razvio u pravi bend. Kako je došlo do toga? Kako gledaš na taj period?

Ana: Ja sam uvek želela da imam bend, uvek sam težila tome da nađem ljude koji bi želeli i mogli da zajedno stvaraju muziku. Međutim, ti bendovi su teško opstajali, tako da sam onda nastavljala sama. In Absentias nije prvi bend koji sam napravila, bilo je tu mnogo pokušaja i raznih kombinacija, kao što je to uvek slučaj. U tom trenutku ta neka postava se oformila i tako je zaživeo bend, ja sam pesme imala spremne, imala sam puno ideja tako da sam bila vrlo nestrpljiva i željna sviranja. Zanimljivo je bilo otkrivati nove prostore  pesama sa ljudima koji su imali slične ideje i emocije, bilo je nečeg neiskvarenog i čistog u tome.

Sećam se vašeg EP izdanja „Far Out“ na kome se nalazi šest pesama, sve od reda žanrovski različitih. Da li je to bilo namerno ili ste lutali u traženju svog zvuka?

Ana: To je bila igra sa žanrovima, mladalčki polet i tako je ostao i zapisan.

Tvoj prvi samostalni mini album sastavljen je od žanrovski srodnih numera, sa jasnim i prepoznatiljivim autorskim pečatom. Kako bi ti sopstvenim rečima opisala tvoj zvuk?

Ana: Pop. Prljavi pop. Iščašeni pop. Čist sentimentalizam.

Bitnu uloga u nastanku tvog solo uratka pripada producentu Sirilu Limu (Cyrillu Limu). Kako je došlo do vaše saradnje?

Ana: Upoznali smo se pre nekoliko godina na radionici Gete Instituta povodom Savamale. Gete institut je pokušavao da sačuva i ukaže na kulturni istorijski i urbanistički značaj Savamale.  Siril je bio član švajcarskog ansambla koji nam je držao radionice o savremenoj muzici, tzv. field recordingu, o formiranju radio emisije, snimanju. Sada, sa ove distance, imajući u vidu šta se dogodilo sa Savamalom i šta je sada tu namesto Savamale,  mogu da zaključim da je možda najbolja stvar celog tog projekta i njegova „dugoročna održivost“  upravo to moje poznanstvo, prijateljstvo i saradanja sa Sirilom. Vredelo je prijaviti se na radionicu u svakom slučaju, više nego što sam tada i mogla da zamislim. Radoznalost i želja za saznanjem vas odvedu na mesta na koja nijedan plan, marketing ili PR mogu.

Vokale za EP si snimala u Berlinu. Kako je to izgledalo?

Ana: Snimanje, ukoliko nije forsirano, mereno na sat i u iznajmljenom, skupo plaćenom studiju, može da bude najintenzivniji deo stvaranja muzike. Ono što je bilo značajno za mene tamo je mogućnost da isprobavam razne stvari, da se igram i eksperimentišem sa glasom bez pritiska da moram da snimim nešto za dva sata. Ukoliko su mikrofoni i prostor dobri, kao što je to ovde bio slučaj, to onda postane neverovatna prilika za razvijanje forme i postizanja nekih malih nijansi koje drugačije ne bi izašle. I to nije stvar samo opreme već upravo te specifične energije i opuštenosti koja  iziskuje i celodnevni rad ali je i igra, otkrivanje.

Pesma „Autumn Thrills“ našla je svoje mesto u završnoj listi najboljih singlova na našem portalu, ali ono što me zanima jeste video za istu. Otkud ideja za takav spot i koliko ti je bitan vizuelni aspekt?

Ana: Vizuelni aspekt mi je veoma važan i volim time da se bavim. Problem spotova u Srbiji nije problem ideja, već problem finansija. Postoji mnoštvo ideja, pokušaja snimanja spota, ali kao nezavisan umetnik, nemoguće je finansirati visokobudžetne spotove, zato mora postojati dobra i relativno izvodljiva ideja.  Tu kreativnost dolazi do izražaja, potrebno je da se snađeš i imaš praktičnu ideju, ali dovoljno zanimljivu u isto vreme. Što se tiče spota za „Autumn Thrills“ imala sam već dugo vremena viziju devojčice koja pleše i devojku koja je statična. Ideju smo dalje razradili,ali smo imali velikih poteškoća u snimanju, što je priča za sebe, na kraju je sav materijal snimljen za 3 sata u najnepovoljnijim okolnostima koje su nas mogle zadesiti. Stvari, pogotovo kad je umetnost u pitanju, ne ispadnu često po planu i dobro što je tako.

Sad bih prebacio temu na izdavaštvo. Tvoj mini album je jedan od prvih u izdanju relativno mlade etikete Kontra. Kakav je tvoj odnos prema izdavačima i šta izdvaja Kontru u odnosu na ostale lejblove?

Ana: Izabrala sam Kontru, pre svega, zbog Nikole Jovanovića koji je veoma posvećen i pouzdan, razume i poštuje ono čime se ja bavim. Veoma je važno da imate ljude oko sebe koji uviđaju značaj onog što radite.

Trenutno živimo u vremenu renesanse vinilnih izdanja i to ne samo u svetu, nego i na ovim prostorima. Da li bi volela da objaviš album u tom formatu, da li uopšte razmišljaš o tome?

Ana: Ako bude uslova za to, rado.

Znaš kako kod nas vole da upoređuju ovdašnje muzičare sa svetskim zvezdama, pa sam čuo da tebe porede sa Pi-Džej Harvi. Kakve su tvoje reakcije na to?

Ana: Pi-Džej Harvi (PJ Harvey), Bili Holidej (Bille Holliday) i Bet Gibons (Beth Gibbons) su vokali na kojima sam odrasla i uz koje sam pevala. Volim tu muziku i laska mi poređenje,  a potpuno je prirodno da ljudi imaju određene asocijacije, to ne znači da je u pitanju ista stvar.

Kako komentarišeš sve veću prisutnost devojaka sa gitarom na regionalnoj sceni? Tu su, pored tebe, Ana Ćurčin, Irena Žilić, Lovely Quinces, Nađa, Nina Romić i mnoge druge.

Ana: Postoji veliki broj ženskih kantautorki i muzičarki, ali ako malo više obratite pažnju, videćete, da pogotovo u Srbiji, te umetnice ne sviraju često ili nekad gotovo uopšte ne sviraju, imaju problema da održe bend, problema u smislu olakog etiketiranja u jednu kutiju koja podrazumeva vrlo uprošćenu sliku svih nas pojedinačno, problema sa održavanjem autoriteta, problem skepticizma prema „ženskoj, mekoj“ vrsti muzike, za koju se pretpostavlja da je sviramo.

Sveženska obrada „Ako humrem danas bebo“ jedno je od većih osveženja u poslednje vreme kod nas. Kako ste se odlučile na taj potez? Da li i privatno slušaš trep?

Ana: Spontano, želele smo da uradimo nešto zajedno, bilo nam je zabavno da probamo nešto drugačije u početku, a posle malo igre shvatile smo da može da zvuči dobro. Takve spontane igre se događaju retko, ali je dobro kada se dese.

Sa kim bi volela da ostvariš saradnju u budućnosti? Bez obzira na lokalne ili svetske razmere.

Ana: Ne razmišljam toliko o tome, više volim da se spontano desi nešto, ali tu su uvek razmene ideja i novi ljudi. Postoje već neke nove saradanje, novi singl „Shapes“ je upravo izašao, a nastao je kao saradnja između mog prijatelja i producenta Sirila Lima (Cyrill Lim) jedne zime u Berlinu.

Kako izgleda život Ane Avramov kada nije na sceni ili u studiju?

Ana: Muzičar u Srbiji nema puno slobodnog vremena, ukoliko se bavi svim aspektima ovog posla, ali se trudim da nađem vreme za čitanje, pisanje, gledanje filmova…

Imaš li omiljene filmske žanrove?

Ana: Dokumentarci. Sans Soleil od Krisa Markera, remek delo.

Rekla si da pišeš, pa hoćeš li nam reći nešto više o tome? Možemo li očekivati i neku knjigu sa tvojim potpisom?

Ana: Ne volim da pričam previše o tome unapred. Pišem često, nekad su to samo zapisi, crtice, nekad poezija nekad lirska proza ili kratka priča. Na nekim tekstovima radim već duže vreme i nadam se da ću uskoro moći da se posvetim pisanju više, nekad ne treba previše čekati, tekstovi se ubuđaju. Za pisanje je potrebno odredjeno stanje svesti, koje često ovde sebi ne možemo da priuštimo.

Za kraj, možeš li da nam preporučiš neki novi album ili pesmu koji su te oduševili u poslednje vreme?

Ana. Novi album hrvatskog benda Seine. Džulija Džeklin (Julia Jacklin) mi je predivna.

Lajkuj:

Ostavite komentar:

Slični članci: