Album koji je teško žanrovski odrediti

Sa Alecom smo razgovarali pred njegov nastup na festivalu RESONATE koji će početi u 20h, 13. aprila u Domu omladine uz vizuelnu podršku Zana Lyonsa. “Mislim da je najvažnija stvar kod pravljenja muzike da ti kao umetnik želiš da preneseš neku snažnu, stvarnu poruku svetu. Kada kažem stvarnu ne mislim na neku usiljenu autentičnost, nego na iskrenu želju za izražavanjem sebe kroz muziku. Samo to ima vrednost. To je jedina stvar koja mene zanima…” 

Kako si se osećao kada si našao originalne snimke albuma Low On Ice?

Low On Ice je snimljen 1994. sa minimalnom opremom u najekstremnijim vremenskim uslovima na Islandu. Nedavno sam, drugim povodom, prolazio kroz svoju arhivu i naišao na analogne trake obeležene kao “Island 1995” i setio se da tu ima mnogo više muzike nego što je završilo na albumu. Kada sam pustio trake na starom netaknutom magnetofonu muzika je ponovo oživela. Bilo je to čudno iskustvo jer smo naviknuti na digitalne arhive ali videti trake kako se vrte i čuti taj zvuk iz zvučnika je bilo kao putovati kroz vreme. Važno je razumeti da analogne trake imaju mnogo veću rezoluciju kada je u pitanju kvalitet zvuka nego bilo šta digitalno što imamo danas. Tokom godina navikao sam se na zvuk na albumu koji čini manje od trećne materijala koji je tada snimljen. Tehnologija prebacivanja sa analognog na digitalno nije bila dobra kao danas, tako da je reizdanje delovalo kao dobra ideja. To nije samo reizdanje, tu je dosta muzike koja ranije nije objavljena.

Šta je radio taj materijal sve ovo vreme?

Ništa. Bio je u mojoj  arhivi, u to vreme nisam mislio da će ikoga zanimati. Prodato je mnogo više albuma benda Atari Teenage Riot pa čak i mojih hardkor solo projekata. Ali Low On Ice je polako sticao publiku. To je muzika koju je teško svrstati u neki žanr. Ima više zajedničkog sa Cluster and Neu i ranim krautrock pionirima, ali opet nije puka ekstenzija tog zvuka. Privlači ljubitelje različitih žanrova.

Nostalgija za devedesetim?

Ne vidim to tako, jer Low On Ice nije određen devedesetima, nije bio deo ni jednog trenda. Bio je album za sebe. Kada slušaš nova izdanja starih traka Aphex Twin, devedesete su očigledne. Taj zvuk nije nestao početkom veka, nego je nastavljao da bledi do 2004, 2005. Low On Ice je uvek bio suviše poseban da bi se etiketirao. Ne mislim to ni u pozitivnom ni u negativnom kontekstu. Postoje albumi koje je teško smestiti u određeni vremenski period. Albumi benda Silver Apples su dobar primer… ili The Monks ili Faust. Oni imaju svoju dinamiku, to umetnik ne može da kontroliše. To ima veze sa uticajem koji album ili muzičko delo ima na umetnike koji kasnije definišu određenu epohu. Low On Ice je uticao na mnogo muzičara, ali nije stvorio svoju scenu ili žanr.

Kako bi definisao pobunu u današnjoj muzici?

U Americi smo imali Grandž i njegovu ćerku Riot Grrrl, u Evropi tehno, koji je naravno mnogo relevantniji korak za muziku iz ove perspektive. Ali pored toga devedesete su bile najkomercijalnija dekada u muzici do tada. Muzička industrija i muzičke scene se toliko smanjuju sada, da je biti posvećeni fan muzike već akt pobune. Pobune protiv politike Gugla npr. koji konstantno vrši napad na kreativnost ogoljavajući prava umetnika.

Vratio si se albumu sa ambijentalnijim zvukom, šta te je potaklo na to?

Radio sam tone atmosferične ambijentalne muzike od kada je izašao Low On Ice, samo što takva muzika nikada ne privuče pažnju kritike (malo preterujem), ali kao i Low On Ice onda, introvertna muzika teško nalazi svoje mesto u doba interneta. Živimo u vremenu u kom najglasniji klovn dobija najviše pažnje.

Vizuali će biti veliki deo nastupa. Da li je to način da se distanciraš ili transponuješ?

Zan Lyons je sjajan vizuelni umetnik. Njegov rad je tako upečatljiv i odlično se slaže sa muzikom Low On Ice, tako da je to odličan način da se ljudi usresrede na muziku, a ne da gledaju u mene. Želim da se ljudi spoje sa zvukom i krenu na putovanje, pre nego da gledaju muzičara koji nsatupa. Mislim da je najvažnija stvar kod pravljenja muzike da ti kao umetnik želiš da preneseš neku snažnu, stvarnu poruku svetu. Kada kažem stvarnu ne mislim na neku usiljenu autentičnost, nego na iskrenu želju za izražavanjem sebe kroz muziku. Samo to ima vrednost. To je jedina stvar koja mene zanima i kao običnog fana, ne broj pratilaca na Instagramu, ne broj pregleda na Soundcloudu. Jedini kurs koji je važan je sama muzika.