Tango je uvek fatalan

Nada Šargin je talentovana i intrigantna glumica, dobitnica mnogobrojnih nagrada, koja privlači pažnju javnosti. Gledaćemo je kao mladu Rahelu Ferari u predstavi Rahelina Kutija, u režiji Nikole Jelovca koja će svoju premijeru imati 3. aprila, na maloj sceni JDP-a. Dobitnica je nagrade Petar Banićević za lik Ivet u predstavi Majka hrabrost i njena deca. Nikad je nećemo zaboraviti kao melanholičnu, autodestruktivnu, tananu Sale iz filma Sutra ujutru. Ona vežba, jogu, pleše tango i mesi hleb.

Večeras je premijera, da li imaš tremu? Da li posle dugogodišnjeg iskustva uopšte imaš tremu?

Kako kad, to ne mora da ima mnogo veze sa iskustvom niti sa godinama rada. Mada vremenom upoznaješ sebe u tim okolnostima, počinješ da učiš da se nosiš sa tim, učiš kako to da savladaš. Ja nikada u suštini nisam imala onu tremu koja parališe, najgoru vrstu treme, kad ne možeš da se pomeriš sa mesta, sa kojom ne možeš da se nosiš i koja loše utiče na tvoju izvedbu. Imala sam uzbuđenja, tenzije. Uzbuđenje je samo po sebi povišeno stanje, recimo povišeno uzbuđenje, uzbuđenje na kub. I to je nešto što mi se i dan danas desi, sa tim umem da se nosim – duboko disanje, tuširanje, pozitivne misli, biće sve u redu, a nekad izađem na scenu potpuno opuštena i rasterećena.

Kakav je bio proces rada na predstavi Rahelina kutija? Šta je bilo zanimljivo u procesu?

Zanimljivo je što smo se Nikola (reditelj) i ja prvi put sastali u septembru. Pročitali smo tekst, razgovarali o tekstu, i u oktobru je trebalo da bude premijera, medjutim njegov prvi dogovor sa pozorištem je propao tako da se odgodilo za novembar i tako mic po mic do danas. Radili smo u skokovima, sa većim i manjim pauzama, sve vreme.
On je sa svakom od glumica sve vreme radio zasebno, Mira se uključila negde oko januara, Branka oko oktobra. Jedna drugu smo pre mesec dana gledale prvi put. Sad smo postale jedinstvo, u poslednjih sedam dana. Nikola i ja smo prolazili različite varijante načina igranja tog teksta, od najsvedenijeg gde se ja ne pomerim sa stolice, gledam sve vreme u publiku, ne nepravim ni jedan gest, sem sto uzimam papire, do toga da pravimo velike razlike u emocijama od priče do priče, od gradacije do antiklimaksa, svašta smo probali. Mislim da su stvari koje smo od svakog tog načina uzeli bile dobra kombinacija za ritam.

Ko je Rahela Ferari, tebi?

Ne sećam se dana kad sam zavolela Rahelu Ferari, jer sam je verovatno na televiziji i filmu gledala od kada sam shvatila ovaj svet. Ona je jedna od tih glumica i glumaca koja je meni bila najdraža. Kad je vidim, to je moralo da se odgleda do kraja, zbog nje. Neke od tih serija i filmova nisu bili uopšte kvalitetni, niti su držali pažnju, ali njeno prisustvo je mene uvek gonilo da to odgledam. Nisam je nikad upoznala, nisam je nikad gledala na sceni.

Tekst predstave baziran je na Rahelinim dnevničkim spisima?

Većina jesu njeni spisi, a ima i fiktivnih beleški.

Koliko je glumački izazov igrati takav tekst, neku vrstu intimne, ispovedne, recimo proze?

Izazov je. Moram da priznam kad sam prvi put pročitala tekst, malo sam se zabrinula – kako ću ja to? Mi smo dosta radili na tekstu, dosta toga smo štrihovali, jer je to zvučalo kao tekst za čitanje, dobro i jako zanimljivo za čitanje, ali kako to govoriti na sceni. Naročito u mom delu, jer sam ja malo arhaičnija Rahela. Reditelj je insistirao na govorablu, insistirao na starijim izrazima i akcentima. Imala sam neku sumnju da li je to atraktivno, da li ću umeti. Nešto me je vuklo, najviše tema, Rahela Ferari. Bilo je divnih delova o tome gde se šta nalazilo u Beogradu, priče o nekim divnim ruskim ljudima u pozorištu, ali nije moglo sve jer bi trajalo jako dugo. To je za čitanje.

Skoro si dobila nagradu “Petar Banićević” za lik Ivet u predstavi “Majka hrabrost I njena deca”. Često dobijaš nagrade, koliko ti lično znače?

Znače.

Kad ostaneš sama sa sobom drago ti je?

I kad si sam i kad nisi sam znače ti. Nagrade su potvrda, da se trudiš da nešto dobro radiš, da tim treba nastaviti. Ja ih stvarno imam puno i pozorišnih i filmskih i sve mi znače. Postoje ipak neke koje su na posebnom mestu, takva je Zoran Radmilović, recimo, jer svi koje su je dobili, dobili su je za izvrsne uloge. Lepo je kad dobiješ za nešto za šta i ti misliš da je vredno. Zoran Radmilović uvek izdvajam, verovatno i zbog njegove ličnosti. On se verovatno prevrće u grobu zbog ovog što se dešava u pozorištu u Zaječaru.

A šta nagrade znače u profesionalnom smislu, da li išta znače, da li znače više posla?

Nešto su značile pre, da ćete svakako dobiti nacionalnu penziju, koja je sad ukinuta. Mislim da jesu značile više nego danas. Ima mladih glumaca sa nagradama, koji igraju u Narodnom pozorištu, a nisu zaposleni. Eto to je primer da nagrade mladim ljudima ne znače mnogo. Kao da su te nagrade – nikom ništa. Mene to jako rastužuje. To govori da ovo društvo napreduje unazad i da može i meni da se desi isto što i glumcima u zaječarskom pozorištu, da mojih dosta nagrada i toliko odigranih uloga ništa ne znače. Ja ću se truditi koliko je u mojoj moći, da se to ne dogodi, ne da bih sebe branila već zbog cele branše.

Kako u prilično nezavidnim uslovima rada uspevaš da ostaneš profesionalna i dosledna?

Nema druge, ili ćes da radiš, ili nećeš da radiš, ima kolega koji stvarno ne mogu da priušte sebi da za minimalan honorar rade i u lošim uslovima i ja to potpuno razumem, ne mogu da kažem da podržavam, ali razumem. A kada je u pitanju neka izazovna uloga koja može da donese neki drugi posao, a postoji nedostatak novca, loši uslovi, onda se žrtvuješ, daješ sve od sebe, trudiš se da u tim okolnostima u kojima si se našao budeš što profesionalniji. Shvatiš to kao svoju dužnost jer ti se pružila prilika da odigraš nešto što npr. nisi do tad, što ti je izazovno, za šta intuitivno osećaš da će doneti nešto novo. Imaš unutarnji motiv, a motiv je uvek bitan. Motiv je dobra ekipa, dobra uloga, nekad novac, nekad je motiv preživeti svakodnevicu – niti je dobar tekst, niti ima novca, ali ti moraš da radiš. Ono što hoću da kažem, u kakvim god uslovima da radimo, što ne daje legitimitet državi da nastavi ovako, mi, dakle bez obzira na uslove moramo biti što profesionalniji. Jer u protivnom spasa nema. Mi ne smemo odustati.

U predstavi “Majka hrabrost” igraš Ivet. Ona je nemoralna, sebična, prevrtljiva, recimo drušveno neprihvatljiva. Da li je bilo otklona u interpretaciji odnosno kako si gradila negativni lik sa toliko šarma?

Ona je dosta živa, takvi junaci uvek pokupe simpatije. Meni se činilo da je ona pisana tako živahna, od replike do replike ona je sve živahnija, ima ritam i energiju, jako je žilava, ona hoće da živi, hoće da preživi po svaku cenu, pa i sifilis će da preživi, nju meci zaobilaze, to je vrsta energije. Mislim da je u tome njen šarm, zato kupi simpatije, a da je nemoralna nemoralna je do kraja.

Pravila si je kao lutku, na trenutke mi deluje kao lutka iz lutkarskog pozorišta, iako ona sama dosta dobro vuče konce svoje sudbine, živa lutka. Kao da je u tom međuprostoru bio tvoj prostor za grotesku?

Da to je tražila rediteljka. Tražila je da to bude pojačaniji lik, tražila je neku bizarnost. A lutka jeste, jer je u ratu i igra se po drugim pravilima, biti živ dobija drugu dimenziju. Ona igra po pravilima drugih, tu dobija ukorenjenje.

Znamo da igraš, da pevaš, ti si glumica za mjuzikl, da li sviraš neki instrument?

Ne, malo klavir, ali jako malo, mogla bih da savladam neku jednostavniju numeru, to sigurno, tokom procesa neke predstave, ali ne sviram ništa ozbiljno i školovano. Pevam vrlo solidno. Mogla bih da učestvujem u mjuziklu pogotovo zbog scenske kondicije, igrala sam i balet i skakala uz sve stih, ples mi je vrlo blizak, ali je u mjuziklu ipak pevačka sposobnost u prvom planu. Ima toliko naših divnih glumica koje razbijaju sa pevanjem i vladaju tamo u Teatru T žestoko. Teško da bih mogla da im pariram, ali bih volela da učestvujem, pogotovo zbog tog plesnog dela.

Igraš tango, zašto tango?

To ne umem da objasnim, to je neka privlačnost, hemija, ljubav na prvi pogled, nešto što ti je zapisano da bude tvoje. Uz tango uvek fatalne reči. To je sudbinski. Do sada se nisam ni jednom pokolebala, iako sam mnogo plesova i videla i plesala.

Ideš na milonge?

Obavezno i kad sam u inostranstvu i kod nas. Sad manje zbog deteta, jer su milonge uveče, ali tango konstantno učim. Pravila sam pauze, neko vreme nisam radila na tehnici, ali ću ga polako savladati.

Imaš malo dete, da li gledaš crtaće?

Ne, ne znam da li su to crtaći, Kolibri, Neven, Na slovo na slovo, to ćemo sad da uvedemo.

Da li bi se oprobala u žanru, da li bi volela da nahuješ crtaće?

Obavezno, jako bih volela i da nahujem crtaće i da radim obrazovne emisije poput Nevena. Jonesko za decu, Beket za decu. Ja sam obožavala i Metlu bez drške. Tako nešto bih radila bez problema, odmah sad da me zovu.

Da li još uvek vežbaš jogu?

Vežbam. Jedino kad imam velike napore u pozorištu ili na filmu onda stvarno nemam kad. Taj či, joga, tango. Zanimljivo je da su sve tri povezane sa meditacijom u pokretu. Traži se potpuno prisustvo u ovom trenutku ovde. Meditaciju u pokretu možeš da radiš dok hodaš ulicom. Četiri koraka udah, četiri koraka izdah, i resetovan si. Nisu mi neki ljudi verovali, i probali su.

Ko bi te igrao u Holivudu?

Marion Kotilijar, to bih ja volela, a verovatno bi me igrao neko drugi.

A šta bi volela na Brodveju, da igraš?

Ne mora da se peva? Meni odmah Rusi padaju na pamet, Nastasija Filipovna, čekaj nešto njihovo, Blanš iz Tramvaja, ili Megi iz Mačke, daj da ne prestarim za uloge hahahah.

Kome bi se zahvalila na dodeli Oskara?

Jao! Pa prvo, ne znam svima, oni kad ređaju te spiskove, a jel’ može… kažeš, svima se zahvaljujem, zahvaljuješ onom ko ti je dao ulogu, ko te rodio, ko ti je dao nagradu, pa mužu što me trpi, pa deci što ispaštaju…

Kosmosu što je tako hteo?

Kosmosu, a onda opet i ta šminkerka, svetlomajstor…

Bila je premijera filma Nebo iznad nas na važnom festivalu u Roterdamu, kako je bilo?

Divno je bilo, to je divan mali grad. Festival je bio odlično organizovan, topao, sa toplim ljudima koji su veseli. Ništa nije na silu. Najzanimljivije mi je bilo to što smo posle premijere filma na sceni bili povezani sa preko 30 bioskopa u Evropi. Išao je live stream u trideset bioskopa, između ostalih i u Beogardu. Pričali smo o filmu i predstavljali se. Javljali su se ljudi iz Berlina, iz Španije sa pitanjima, to je bilo jako uzbudljivo pošto je išlo uživo, a ti ne pričas na svom jeziku pa ti je i frka. To mi je ostalo.

Šta da pogledamo u pozorištu?

U Ateljeu 212 Kazimir i Karolina,  zatim Avgust u okrugu Osejdž i Čekaonica. U narodnom, mogu da preporučim, iako nismo završili, 28. aprila nam je premijera, Belu kafu, Ace Popovića, to dođite da gledate, zatim Seksualne neuroze naših roditelja. Na velikoj sceni Derviš i smrt i naravno Majku hrabrost, jer  je veoma specifična predstava potrebna našem gradu. Ja volim Veliku dramu. To je jedna narodska, dugačka, divna predstava. Još JDP, da se ne ljute  druga pozorišta, Zmajeubice Milene Marković, Metamorfoze, i Šine.

Ja se spremam da malo bolje pretresem Teatar T, mjuzikle, hvale Mama Miu, Čikago, Producente, Zonu Zamfirovu…