Da li imate preko 18 godina?

Žoris Lakost: O Sviti br. 3, Evropi, intelektu i čulima gledalaca

Na 52. Bitefu ponovo smo imali prilike da se sretnemo sa stvaralaštvom Žorisa Lakosta, koji se bavi pripovedanjem, jezikom, politikom, tehnologijom.

0
0

U vremenu apsolutne dominacije agresivnih vizuelnih sadržaja, kada smo skloni da se radije izrazimo slikom ili emotikonom nego rečju, jedan francuski reditelj, Žoris Lakost, već drugi put osvaja Bitefovu publiku jednim audio pozorištem, u kome, kako on sam kaže, nema nikakvog uprizorenja događaja ili događajnosti. Ove godine, Lakost je podstakao na razmišljanje, ganuo i zabavio publiku sa svojom Svitom br. 3 Evropa, dve godine nakon što je osvojio na 50. Bitefu Nagradu publike i Specijalno priznanje žirija za Svitu br. 2, i nemoguće je bilo ne primetiti ustreptalost publike što se ponovo susreće sa starim ljubimcem. Susret nije razočarao, šta više, čini se kao da smo ove godine ušli svi u malo dublji odnos sa autorom i njegovim izrazom, kao da nam se možda čak i direktnije obraćao.

Joris Lacost, foto: Marion Bizet

Žoris Lakost je bio među neobičnom grupom pesnika, glumaca, vizuelnih umetnika, etnografa, muzičara, kuratora, reditelja, koreografa i radio producenata koji su 2007. godine pokrenuli kolektivni interdisciplinarni projekat Enciklopedija reči. Na predivnom sajtuprojekta, može se preslušati arhiva od preko 800 snimljenih iskaza na svim jezicima, koji su razvrstani prema formalnim kriterijumima – intonaciji, pauziranju, boji glasa, fraziranju, vibratu… Ovaj naglašeni u uneliko strog pristup formi otkriva nameru da se slušalac distancira od situacije. To je bilo polazište i za nastanak pozorišne tetralogije u produkciji Echelle 1:1 pod zajedničkim imeniteljem Svita.

Retko ko uspeva da na tako komunikativan način oneobiči jezik i da ga na sceni prevede u polje dejstva, ili čak doživljaja. Ono što je sjajno delovalo na publiku, nije bilo sadržaj govorne poruke, već način na koji se ona prenosila. U slučaju Svite br. 3 Evropa, treba naglasiti značaj muzike Pjer-Iva Masea, koja je takođe bila jezik. Predstavu izvode Bjanka Januci, Loran Delej i pijanista Deni Šuje u žanru resitala. Pa kabarea, mjuzikla, koncerta, pozorišta… A da se vratim na početak, i veoma važnog lingvističkog i senzornoantropološkog istraživanja. Lakost se duri kada mu kažu da je edukator, važno mu je da raščisti to da on nikoga ne želi da podučava, ni da kritikuje. On se ne obraća intelektu, već čulu gledaoca. Ta namera čini njegovo pozorište svakako pozorištem doživljaja.

Foto: Jose Caldeira

Veoma je zanimljivo da se u vreme visoke digitalne tehnologije i vizuelne spekatakularnosti baviš jednom tradicijom, a to je usmena tradicija koja je karakteristična za stare civilizacije. Da li u tome vidiš paradoks?

Naprotiv. Čini mi se da upravo sa Youtube sajtom, govorni jezik se vraća na velika vrata u našu kulturu. Pre dvadesetak godina, pisani mediji bili su apsolutno dominantni, kako u pozorištu, tako i u životu u širem smislu. Pre dvadesetak godina kada bi neko želelo da se izrazi, on bi napisao članak. A sada, pravimo videe i u njima govorimo. Govorni izraz je svakako veoma star, verovatno i najstariji, ali postoji nešto novo u našoj kulturi što radikalno menja ulogu i status govornog jezika. A to je snimanje. Naravno, mi možemo da snimamo ljudski glas već više od 150 godina, ali sada, konačno, imamo tu mogućnost da snimimo glas brzo i jednostavno. To je postalo dosupno praktično svima. Pre dvadeset godina bilo bi nemoguće razvijati ovakav projekat i napraviti ovakvu predstavu jer bi bilo izuzetno teško doći do svog ovog zvučnog materijala. Morao bi ili da ga snimaš sam ili da kopaš po arhivama televizijskih i radio kuća. Danas, samo sa Youtube sajtom, to je kao dečja igra. Naročito jer je ideja projekta Enciklopedija reči od početka bila takva da se sakupi što je više moguće raznovrsnih govornih iskaza – svakodnevni govor, ali i poezija, i politički govor… i sve je to postalo moguće zahvaljujući tehnologiji. Upravo je ona takva, kao izum modernog vremena, omogućila da jedan drevni fenomen, kao što je usmena tradicija, sada sagledavamo iz novih perspektiva.

Foto: Frederic Lovino

Prepoznajem još jedan paradoks u tvom radu, a to je da je, od nečega što je počelo kao istraživanje forme, odnosno formalnih karakteristika jezika i govora, nastala pozorišna predstava sa snažnim, skoro pa aktivističkim, političkim sadržajem. Da li bi mogao da objasniš taj neočekovani put?

Zanimljivo. Ipak, ne bih rekao da je naša predstava aktivistička, jer mi ne branimo nijednu posebnu tačku gledišta. To što predstava ima podnaslov Evropa i što se govori na jezicima Evropske Unije, znači da nam je taj materijal bio najdostupniji i najbliskiji. Međutim, ima istine da se bavimo političnošću u govoru. Iako je forma bila u našem fokusu, svi ti govori su politični, i u krajnjoj liniji, ja nisam sklon da tako strogo razdvajam formu i sadržaj, za mene su one međusobno zavisne.

Naročito u političkom govoru, jako je važno biti svestan zašto je neki slog naglašen, dok je neki drugi odužen, ili zašto određeni deo govora raste u krešendo. To nisu samo ukrasi namenjeni užitku uha slušaoca. To su moćni retorički alati.

Moje interesovanje za formu, ne samo u političkim, već i u svakodnevnim, pa i banalnim govorima, interesovanje za svrhu i nameru upotrebe određene forme. Ako razumem metodologije govora, možda ću bolje razumeti posledice koje one izazivaju u nizu nekih situacija.

To me podseća na Šeknerove tekstove o performativnom pozorištu i performativnom jeziku. Da li se ti baviš performativnim jezikom?

O da! To je veoma kompleksno pitanje. Zapravo, to je bilo polazište za Svitu br. 2, odnosno Ostinovo delo Kako delovati rečima. Mi smo istraživali načine upravo sa performativnim iskazima po Ostinu, sa iskazima koji se ne koriste da opišu situaciju već da je promene, koji su zapravo akcije. Kriterijum za izbor govora za Svitu br. 2 je bio taj da govor mora biti performativan. Tada sam shvatio koliko je teško odrediti šta je performativan jezik a šta nije. Jer u stvari, svaki govor ima određeni efekat i zavisi još od mnogo okolnosti. Teško je uvek proceniti posledice izgovorenog. U pozorištu ne postoji ništa uzbudljivije od toga. Tamo, na sceni, nalaze se ljudi koji se direktno obraćaju drugim ljudima u gledalištu. Međutim, drama nastaje iz događaja, iz akcije, i u ovom slučaju bilo je zanimljivo baviti se time šta je događajnost u govoru, a ne uobičajeno šta je fizička događajnost na sceni.

Foto: Jose Caldeira

O čemu će biti Svita br. 4?

Biće radikalna jer neće biti glumaca na sceni, već samo originalni glasovi sa snimaka. Ali neće biti instalacija, niti koncert, stvarno želim da bude pozorišno, da ima likove koji se obraćaju. Biće kao pozorište duhova.

Lajkuj:

Ostavite komentar:

Slični članci: