WHITE MAN CAN JUMP!

Ima jedan trenutak u The Get Down, kada mladi i perspektivni tinejdžer Ezekiel mora da se popne na binu i odradi svoju ulogu u kampanji Eda Kocha za novog gradonačelnika Njujorka. S jedne strane on je svestan šta i kako treba da ispriča, a s druge, u pitanju je njegov ulični kredo i renome koje treba da odbrani pred komšijama i poznanicima.

On spontano počinje da u svoj govor ubacuje imena grafiti grupa i grafite/ slogane po kojima su najpoznatiji. Ovakav diskurs nailazi na blago čudenje onih koji su ga angažovali, ali buran aplauz koji dobija, pre svega od mladih ljudi, ubeđuje ih da je Ezekiel uradio stvari i bolje nego što treba. Taj trenutak zgodan je da objasni veličinu zalogaja koji je Baz Luhrman u ovoj seriji nameračio da zagrize, a po mom mišljenju i da pokaže veličinu njegovog uspeha u toj nameri- jer The Get Down de-kodira svet početka hip hopa tako da svi mogu da ga razumeju, a u isto vreme brine da taj kod ostane autentičan i neokrnjen ovom interpretacijom.

Ako vi mislite da je to bio lak zadatak, kažite mi još neko (po mogućstvu TV) ostvarenje koje je u sličnoj nameri uspelo. A evo i u čemu je trebalo uspeti.

HAJDE DA PRVO HVALIMO NETFLIX: Glasine kažu da je ovoj seriji trebalo 15 godina da stigne do malih ekrana. Od inicijalnog Luhrmannovog interesovanja da napravi neki, prvobitno filmski, projekat o počecima hip hopa do njegovog pristanka da bude ko-autor TV serije, potom reditelj prve epizode i izvršni producent. Na nekim mestima naći ćete da je ovo najskuplja (ako ne, onda sasvim sigurno u top 3 najskupljih) serija svih vremena, sa budžetom od 120 miliona dolara za prvu sezonu od 13 epizoda (6 epizoda je emitovano ove godine, a 7 će tek naredne).  Pored toga, u seriji sa izuzetkom Jadena Smitha, koji pored poznatih roditelja ima i tri holivudska blokbastera iza sebe, kast čine mahom početnici ili nepoznati glumci. A ako napomenem, bez ikakve želje da budem rasadnik rasizma, da kast u 95% čine afro-američki glumci, mislim da je ovaj Netflixov potez bez presedana u novijoj i starijoj TV istoriji što se tiče veličine investicije i posvećenosti projektu.

A sad za trenutak zažmurite i zamislite da se radi o projektu čiji pilot ne režira Martin Scorsese, kome izvršni producent nije jedan od najpoznatijih rokera svih vremena, čije glavne zvezde nisu Bobby Cannavale, Ray Romano, Olivia Wilde (čija je destina dosadašnje karijere veća od zbira glavnog kasta The Get Down), čiji kast ima samo 5% belaca i koji se, bez obzira na nesporan doprinos svetskoj kulturi, bavi jednim od kamena temeljaca, pre svega, crne (pop) kulture. Kad to sve napominjem, ne uzimam u obzir donedavnu spornost afro-američkih tema i kastova, koliko njihovu i dalje spornu isplativost. I onda u takav jedan projekat uložite 120 miliona dolara! Ako mene pitate to je ground-breaking potez dostojan HBO, i to ne ovog HBO-a, nego “ejdžbioovski”, kakve je nekada ova stanica povlačila. A ne Vinyl.

Netflix je, čini mi se, mnogo bolje ukačio publiku kojoj se obraća i ne samo ovom serijom, jasno stavio do znanja da pravi sadržaje za one koji sada imaju između 25 i 50 godina, a ne oni koji su toliko imali u devedesetim, što je sve više momenat koji HBO (kao glavnog i ključnog konkurenta na tržištu) lagano isključuje iz trke za najboljeg “proizvođača sadržaja” (da tim terminom objedinim sve produkcione kuće bez obzira na njihov kanal isporuke).

HAJDE DA ONDA HVALIMO BAZA: U svojoj nevelikoj karijeri “gledaoca” dao sam i dajem sve od sebe da ispratim sve bitne pop kulturne sadržaje koji su u nekom trenutku obeleležavali njenu istoriju. Kada je hip hop u pitanju preslušao sam stotine hip hip albuma, odgledao Wild Style, Menace II Society, Friday, Do The Right Thing, RZA-in i Jarmuschov Ghost Dog: The Way Of The Samurai, pročitao aktuelnu Neil Kulkarnijevu “mendeljevljevsku” antologiju američkog hip hopa, odgledao čak i nesrećnu filmsku biografiju Notorious B.I.G-a. I kao beli Srbin, decenijama i stotinama hiljada kilometara udaljen od žarišta u kojima je hip hop nastajao i razvijao se, moram da priznam da sam tek sporadično i za neke stvari uspevao da shvatim njihov nastanak i značaj u kontekstu. Ali i to razumevanje bilo je više racionalno i uvek uskraćeno za emocionalni i energetski naboj tih stvari. Uprkos trudu, stvari su uvek bile konzumirane muzejski ili kao pozajmljene iz biblioteke, nikad neposredno, nikad kao deo sadržaja i potreba mog života. Rezonovanje između mene i njih uvek je bilo (skoro) čisto muzičko, a (skoro) nikad kao razmena iskustava, pogleda na stvari. Jer, u najvećem broju slučajeva, njihov “kod” bio je prehermetičan za mene.

Kad je Baz Luhrmann u pitanju, sve je suprotno. Odgledao sam sve njegove filmove i neke (poput Moulin Rouge) držim kao najdraže ikada. Luhrmannnov postmoderni pogled na umetnost i život sasvim je pasovao mojoj potrebi za posredovanjem emocija, za njihovom hiper-artficijelizacijom kako bi se skoro hemijski iz takvog postupka izdvojila neka čista i nikad viđena emocija. Luhrmannnovi filmovi doslovno su shvatili Hitchcockovo da je film “život lišen običnih trenutaka” i glamurozno navalili u kreiranje priča koje su monblanovski veće od života.

I taj i takav Baz Luhrmannn, ispostavio se kao “match made in heaven” da opiše najneglamurozniji momenat u životu Njujorka XX veka, momenat čijim okolnostima bi više pogodovao ratni izveštač (i to u aktuelnom doživljaju opisa posla te profesije) nego “flembojantni” beli pedesetogodišnjak do zuba uronjen u ideje Oscara Wildea i pretplatu na Vanity Fair (sve navode treba proveriti, dakako).

Baz je pre svega svoj posao i namere shvatio ozbiljno (a ne kao Vinyl) i odlučio da zaroni duboko. A to je značilo godine istraživanja i konsultantsko-producentsku asistenciju Nasa, Grandmaster Flesha, DJ Kool Herca i Afrike Bambaataae (ova poslednja trojica mogli bi skoro da mu budu vršnjaci, jus sayin).  Otuda serija vešto manipuliše dokumentarnim snimcima i Luhrmannovim (zapravo njegove supruge Catherine Martin) scenografskim rešenjima, uvek u naporu da istoriju nadogradi vizijom o njoj. Poštovanje, pa pametovanje.

Po meni, najbitniji momenat od svega je to što je Luhrmann uhvatio magiju hp hopa. Što je uspeo da (I MENI!) dočara na koji način je ta muzika, ta kultura nastala i postala deo nečijeg života. Kao i KAKO je to sve funkcionisalo.  U pasažima koji se bave kultnom ulogom Grandmaster Flasha u životu mladih naraštaja, Flash nije samo mentor i uzor, već mag,  majstor na način na koji su to bili čuveni (filmski) učitelji u “kung-fu” filmovima. Luhrmann je objasnio “kod” kojeg su svi oni morali da se drže da bi bili deo ekipe, “fantaziju” čije su deo želeli da postanu. Gledajući The Get Down konačno su mi se otvorili svi albumi Wu Tang Clan! Za junake ove serije bavljenje hip hopom (ne samo muzikom, već i grafiti kulturom, b-boying tek sporadično zaživljava) bilo je neka vrsta inicijacije u drugi svet. Izvinjavam se svim crnim autorima koji to nisu umeli da mi dočaraju, i to na ovako velelepan način. Ili sasvim neočekivan- forfakssejk, u seriji se kao znak koji prati avanture mladog grafiti umetnika Dizzeeja Kiplinga (Jaden Smith) neprekidno ponavlja tema Vitamin C, grupe Can. To nije samo radikalan potez, već i umetnički promišljen, skoro duhovit.

A na sve to, Luhrmann je ostao svoj! Jer u srcu The Get Down, kao u svim njegovim filmovima, leži ljubavna priča- između glavnog junaka, MC-ija i budućeg repera Ezekiela (sjajni Justice Smith, nije sin Willov i Jadein) i njegove disko izabranice Mylene Cruiz (simpatična Herizen F. Guardiola). Baš kao sve u ovom filmu, i njihova ljubav je u začetku, nežnom i turbulentnom. Pokušava da se izbori sa izazovima mladosti i kapitalizma, nečijih i ličnih interesa. I koliko god da je posvećen rasvetljavanju i kreaciji magije hip hopa, Luhrmann neprekidno provlači njihovu ljubavnu sudbu. Dvoje tinejdžera, afro-američkih, iz južnog Bronksa, s kraja sedamdesetih- ej, pa pokažite mi seriju sa toliko muda da takve likove stavi u srce svoje ozbiljne priče i toliko para spuca na sve to (i meni već dosadno da ponavljam).

The Get Down je dobio ime po “radnom nazivu” za dešavanja koja su kasnije dobila ime hip hop, a sam termin, ako sam dobro razumeo, dobio je ime po inovaciji Grandmaster Flasha da “most” ili brejk na pločama (majstorstvo je bilo locirati isti!) neprekidno produžava miksujući (nadovezujući) istu deonicu sa dve iste ploče. Taj deo u isto vreme bio je mesto, prostor preko koga je nastupao MC. I tako je nastao hip hop.

Pre nego što se odjavim osvrnuo bih se na deo koji će i onim “akademskijim” krugovima učiniti The Get Down must-see serijom, s obzirom da Luhrmann značajn deo serije posvećuje tome koliko je latino populacija i kultura bila instrumentalna za život južng Bronksa i razvoj hip hopa. Jimmy Smits, kao njen lider “Papa” Fuerte nikada nije bio ubedljiviji u roli koju u poslednje vreme često igra (Sons Of Anarchy, recimo), a to je loš momak dobrog srca. Njegovo plivanje i snalaženje u okolnostima dolaska Eda Kocha na mesto gradonačelnika Njujorka u isto vreme je i bolna slika tih okolnosti i vrhunska satira na najprljavije igre onog vremena. Jer Njujork je u to vreme, a takvih prizora ćete se nagledati, izgledao, barem u Bronksu, kao Bejrut ili Damask ovih dana- bio je bukvalno ratna zona.

Kad sve to saberete, The Get Down (mi) ne bez razloga izgleda kao televizijski Gone With a Wind, film koji višestruko prevazilazi mogućnosti i limite svog formata i nameće se kao ultimativni trenutak u umetnosti, kome je pošlo za rukom da u isto vreme sabere i istoriju i ljudske priče onih koji su tu istoriju izneli, ali na način gde sva draž bavljenja tom stvari dolazi od junaka i načina na koji se ta priča priča. Reći da je The Get Down (tj njenih prvih šest epizoda) bolje od bilo koje druge serije, ne samo ove godine, već u televizijskoj istoriji, možda previše provocira, a ja ne želim da vas odvratim od gledanja. Jer ovo je serija koja operiše u sopstvenoj ligi i ostaće nam kao umetnički artefakt kojim ćemo moći da se bavimo na daleko više načina nego bilo kojim drugim teve proizvodom do sada.

O ostalim, nespomenutim aspektima ove serije, kao što su nespomenuti likovi, nespomenuti zapleti, scenografija, autentičnost, saundtrak, montaža, “once upon a time in…” momenti probajte u nekim drugim tekstovima. Ja sam ovde dao sve od sebe. Ako nije bilo dovoljno, jus fuckin kill me.