WCSCD: Neka od najznačajnijih razmišljanja o kustoskoj praksi

Promocija knjige “Šta Kustosiranje Može/Treba Da Bude?” biće održana u ponedeljak 13. maja u 18 časova u Muzeju savremene umetnosti Beograd. Knjiga je zbornik tekstova učesnika i mentora pilot izdanja kustoskog projekta “Šta Kustosiranje Može/Treba Da Bude?” (What Could/Should Curating Do? – WCSCD) o kome je Before After pisao u više navrata, a sada vam donosimo najzanimljivije odlomke iz ove knjige.

Prva u seriji knjiga WCSCD konceptualizovana je od strane umetnika Saše Tkačenka i osnivačice i direktorke tog projekta Biljane Ćirić, a objavljena u saradnji sa Orion Artom. Značaj ove knjige ogleda se i u tome što je reč o prvoj knjizi na srpskom jeziku koja na jednom mestu okuplja neka od najznačajnijih razmišljanja o kustoskoj praksi.

Edicija “Šta Kustosiranje Može/Treba Da Bude?” nastala je kao rezultat nužnosti stvaranja literature za kustoski kurs pokrenut 2018, ali istovremeno služi kao svojevrsni arhiv diskursa proizvedenog oko kursa, otvarajući pitanje o tome kako arhivirati nešto što je još uvek u stadijumu razvoja. Ova knjiga mogla bi biti rešenje za taj problem – kaže Biljana Ćirić.

Na 240 strana svoje viđenje kustoske prakse dali su Neva Lukić, Katarina Kostandinović, Dorothea von Hantelmann, Elena Filipović, Tara McDowell, Maria Lind, Matt Packer, Mia David,Hou Hanru, What, How & for Whom,Jasna Jasna Zmak, Kirila Cvetkovska, Ruri Kawanami, Vera Zalutskaya,Niels van Tomme, Siniša Ilić, Milena Jokanović,Agustina Andreoletti, Tjaša Pogačar, Boba Mirjana Stojadinović, Hans Ulrich Obrist, Branislav Dimitrijevtić i Biljana Ćirić. Evo nekih odlomaka.

ŠTA JE IZLOŽBA?

“…Šta mi, kao gledaoci, zapravo, posmatramo, ili čemu kao umetnici doprinosimo, ili šta kao kustosi organizujemo? Daleko od toga da je pozornica iznošenja dokaza, izložba bi trebalo da bude performans druge vrste. Naravno, ona može biti mnogo toga, ali pre i iznad svega, ona nije neka neutralna stvar. U svojim mnogim životima, ona se shvata kao platno na koje se projektuje ideologija, mašina za proizvodnju značenja, pozorište buržoaske kulture, mesto disciplinovanja građana-subjekata, ili mizanscen neupitnih vrednosti (linearno vreme, teleološka istorija, vladajući narativi)…”

–       Elena Filipović, direktorka i kustoskinja Kunsthale Bazel

Elena Filipović

OD OTVORENOG MUZEJA DO OTVORENOG GRADA

“…Svi smo saglasni u tome da bi muzej savremene umetnosti trebalo da bude ustanova širom otvorena svim savremenim oblicima stvaralaštva. Ona bi trebalo da bude i širom otvorena  najraznolikijoj publici. No, ironija je da danas proživljavamo protivrečnost te otvorenosti: muzeji su neretko pod pritiskom vlasti, pokrovitelja, i medija, koji od njih očekuju da postanu spektakularniji i u većoj meri okrenuti razonodi…”

–       Hou Hanru, umetnički direktor MAXXI – Nacionalnog muzeja za umetnost 21. veka

Hou Hanru

KAO SALIVENO ILI SABOR BALONA

“… Kao današnji odjek insistiranja Herberta Markuzea na stvarnom potencijalu promene, uprkos svemu, umetnost se pojavljuje kao maslačak koji se probija i niče iz betona. Ne „umetnost“ već jednostavno umetnost, bez ćudljivosti i ukrasa, opstajući u najmanje pogodnim uslovima. Umetnost koja dopušta takvu vrstu neslaganja koje prolazi kroz zazore i procepe svakidašnjeg održavanja privida i čuvanja obraza. Umetnost koja je nelagodna i čarobna, ugnjavljujuća i istančana. Premda ju je teško definisati van konteksta, ta umetnost teži manifestovanju određene vrste osetljivosti koja se ne uklapa sa status quo-om slepog širenja. Ona na primeru pokazuje stavove i osećajnosti koje zombi-institucije i mega-događaji ne vrednuju, i gde se oni nivelišu ili čak ignorišu…”

–       Marija Lind, kustoskinja, spisateljica i edukatorka

DA LI DIGITALNI SVET MENJA KOMUNIKACIJE ILI VAM OMOGUĆUJE DA VIŠE POSTIGNETE?

“Mislim da se u osnovi nikad ništa ne menja. Danas još uvek radim ono što sam radio i kao tinejdžer, a to je da idem u gradove i da srećem ljude. Srećem umetnike, srećem arhitekte, srećem naučnike, idem u laboratorije, idem u umetničke ateljee, i onda spajam tačke i proizvodim izložbe i knjige i pokušavam da pišem istorije kako bih protestovao protiv zaborava. I to se zapravo nikad ne menja. Ali u isto vreme mislim da je digitalna sfera dodala još jedan sloj. Na primer, svakodnevno gledam Instagram možda sat vremena, gde pratim oko 3.000 ljudi, od čega je možda hiljadu umetnika, pratim mnoge kustose, mnoge galerije, mnoge umetničke škole, muzeje… To ne zamenjuje posete ateljeima, već samo dodaje još jedan potisak, još jedan sloj, ja bih rekao… Ništa se suštinski ne menja, ali se unapređuje, jer danas na neki način imam više alatki koje mogu da koristim. Ali ipak, kada odem u umetnikov atelje, ja isključim sve telefone, snimam razgovor… u tom smislu je veoma staromodno, veoma analogno… To je pomešana stvarnost, da…”

–       Hans Ulrih Obrist, cenjeni kustos, kritičar, istoričar umetnosti i direktor Serpentine Gallery London

KRITIČKO INTERVENISANJE U POLJU KULTURE

“Biti kustoskinja u našim neprofitnim, freelance uslovima rada znači nešto sasvim drugačije nego biti kustoskinja u komercijalnoj galeriji ili u solidnom institucionalnom kontekstu. Nekad imamo utisak da se najmanje bavimo kustoskim poslom ako ga doživljavamo kao neko kreativno zanimanje – beskrajno puno vremena se bavimo pribavljanjem sredstava za rad, organizacijom, praktičnostima, silnim količinama administracije…To je kontinuirano nestabilna poziciji koja je vrlo iscrpljujuća. Osim na samom početku, nikad kasnije u dvadeset godina nismo radile samo jedan projekt. Nikad nismo dobile dužu podršku za rad naše organizacije od trogodišnje, a te su prava retkost. Uglavnom ne znamo da li imamo za platu za sebe i stalne saradnice sledeće godine. To je danas realnost većine zanimanja, pa tako i kustoskog posla…I dalje volimo taj posao, sve susrete i razmene koje uključuje, radove i izložbe i diskusije koje omogućuje. Važno nam je naglasiti deo kustoskog posla koji je možda bliži nekoj staroj definiciji kustosa – kao nekog ko brine i čuva. Koji je to sistem vrednosti koji odlučuje šta i zašto nešto želimo realizovati i izložiti, kako pri tom zaštiti i vrednovati umetnički rad te rad svih onih koji doprinose stvaranju umetničkih radova i izložbi? …”

–      What, How & for Whom/ WHW kustoski kolektiv

REČ “IZLOŽBA”

“…Radije koristim reč kao što je „susret“, i mada ona nije savršena, mislim da je približnije odgovarajuća za opisivanje načina na koji se veliki broj umetničkih dela zapravo ponaša. To je, takođe, reč sa kojom se uzimaju u obzir uslovi predstavljanja rada i recepcije, što smatram da je osnovna ali važna stvar za skretanje pažnje na bilo koje javno iskustvo savremene umetnosti…”

–       Mat Peker, direktor EVA International – Bijenala savremene umetnosti u Irskoj

Mat Peker

BELEŠKE O PRERUŠAVANJU

“…U svetu umetnosti danas ima previše pritiska za konstantnom produkcijom sa svih strana, uključujući umetnike, kuratore svih profila ili takozvane “profesionalce”. Pored učenja kako da slušamo, trebalo bi takođe da naučimo kako da se opustimo i postanemo manje opsednuti opravdavanjem naših profesionalnih veština, i fokusiramo se na stvarne, iskrene emocije. Ovo možda zvuči idealistički, ali u osnovi svih konstruisanih koncepta su na prvom mestu emocionalni nagoni. Trebalo bi da redefinišemo naše sisteme vrednosti i manje vremena provedemo diskutujući o “profesionalcu” i o tome kako se povezati ili ponašati na gala događajima, već počnemo da govorimo o stvarnim ljudskim odnosima koji umetnost i naše vrednovanje nje stvaraju…”

–       Kirila Cvetkovska, kustoskinja i učesnica WCSCD kursa

Istog dana – 13. maja, Patrik D. Flores, kustos Vargas Muzeja u Manili i umetnički direktor ovogodišnjeg singapurskog bijenala, održaće javno predavanje u MSUB kojim će zvanično biti otvoreno drugo izdanje WCSCD programa. Ulaz je slobodan, a više o svemu možete pročitati na ovom linku.