Vukašin Marković IRIE FM: Dobro se živi od umetnosti za koju se živi

Kao klinac pojavio se u ulozi Bebana i na prečac osvojio srca publike. Ipak, iako se sa slavom susreo u svojoj 15. godini, nije dozvolio da mu “udari u glavu”. Vukašin Marković danas je uspešan grafički dizajner, tekstopisac, kompozitor i frontmen benda IRIE FM.

Veoma si kreativna osoba na nekoliko polja. Šta je uticalo na tebe da kreneš tim putem?

Odrastao sam na stripovima i filmovima, na toj audio-vizuelnoj kulturi koja se prilično rano ugradila u moj senzibilitet i stimulisala me da se njom bavim. Od stripova posebno sam voleo Tora, Betmena i Fantoma, a svakako su tu bili Marti Misterija, Dilan Dog i čitav niz drugih junaka. Na drugoj strani, što se tiče filmova, SF me je oduvek fascinirao. Kreativnost je nešto što je krenulo kasnije, kada sam skapirao kako stvari zapravo funkcionišu, što u školi, što kroz rad, i odlučio čime ću se baviti u životu.

Kako napreduje posao sa grafičkim dizajnom?

Hvala na pitanju, dobro. Mahom radim za inostrane klijente, sa timom svojih ljudi. Uglavnom se bavimo projektima koji se tiču kako brendinga, odnosno osmišljavanja vizuelnog identiteta, tako i redizajna. Te dve stvari su mi oblast ekspertize.

Poslednji spot IRIE FM za pesmu “Ljubav što smo stvorili“, kao i svi pređašnji, proistekli su iz tvoje mašte. Mora se priznati da se u njemu jasno prepoznaje tvoj senzibilitet kada je u pitanju vizuelni momenat.

Hteo sam da jednu ljubavnu priču ispričam na jedan drugačiji vizuelni način. Zato sam spot stavio u ambijent koji nije neka puka realnost, već je malo nadahnutiji. Želeo sam da sve bude u stilu retro futurizma gde je scenografija prava, a specijalni efekti su tu samo dopunili atmosferu. Da bele površine imaju neka prljava zasenčenja, da prostor izgleda futuristički, ali da se vidi da je rabljena, da kameni zidovi budu dovoljno rustični i svedeni u isto vreme, da imamo “pravi” život u toj naučnoj fantastici.

Sam spot je bio inspirisan klasičnim SF ostvarenjima poput Kjubrikove Odiseje u svemiru 2001. koja je na mene ostavila veoma snažan utisak. Jednostavno ne bežim od motiva u kojima uživam, iako na ovim prostorima nisu trenutno toliko zastupljeni, niti da to stavim u službu nekog komercijalnog poduhvata. Ovaj spot smatram ogromnim uspehom. S druge strane, sledeći spot koji pripremamo, predstavlja biće povratak zavodljivoj i pomalo erotičnoj estetici koju je imala pesma “Kliziš”.

Ti si autor svih spotova IRIE FM-a. Da li planiraš da nastaviš tu praksu?

Igrom slučaja, do sada je bilo tako. Međutim, jako bih voleo da se pojavi neko ko će biti režiser, scenarista… osoba ili osobe koje će imati ideju za naš spot. Jednako bih voleo i da se pojavi producent koji će sa mnom sedeti u studiju i muziku koju inicijalno napravim, uzeti i formatirati je svojim iskustvom i znanjem. Mislim da je, nažalost, nivo ozbiljnosti pri radu na spotovima nešto što danas manjka. Svi moraju da se dovijaju kako znaju i umeju jer tu nema novca koji bi bio uložen u spot. Desi se ponekad da se neko dosetkom reši problem, ali to je jednom u milion i malo je takvih mahera.

Pored tebe, verovatno čitav bend učestvuje u priči oko spotova?

Naravno, svi su tu da pomognu. Posebno bubnjar Slobodan Jovanović koji je odmah tu do mene, i tonac Uroš Milojević koji se bavi audio aspektom našeg benda. Ceo bend je profesionalan, ali je moj izbor da ih što manje opterećujem jer svi oni rade i u bendu su primarno iz zadovoljstva.

Potrebna je velika hrabrost da se poslu pristupi tako da kažeš sebi – ja moram da guram svoje, a novac će postati posledica mog zadovoljstva obavljanja posla.

Sa muzikom sam imao luksuz da mogu polako da sve radim i guram kroz uspone i padove sve dok se stvari ne dese na moj način. Zato mi je sada jasno da će ono što radim, jednoga dana imati status nečega što je odolelo paušalnim trendovima i nije radilo ljude na jeftine emocije. Ne bih se osećao dobro da varam ljude, a pogotovu decu koja me slušaju i da ih navodim na pogrešne ambicije. Ne kažem da im prodajem neku mudrost, već da kažem iskreno ono iza čega stojim i pouzdano znam da ih to ne može oterati u nešto neplemenito.

Dakle veoma ozbiljno i odgovorno preuzimaš tu vaspitnu ulogu koju svaka javna ličnost zapravo ima.

Ima ljudi koji se bave javnim poslom jer to “podrazumeva” nekakvu popularnost, povlastice, status… A imaš i one koji se time bave samo zato što vole taj posao koji, eto, za posledicu ima to da si javna ličnost. U životu sam se mnogo više puta osećao loše zbog popularnosti. Koja je tačno korist od toga da te svi znaju, osim da ti bustuje ego? A verujem da je tom slučaju “veća dara nego mera”. Rano sam se susreo sa popularnošću, pa me je to na vreme i smorilo. Uvideo sam ispraznost takvog odnosa sa javnošću. Dešava se da mi ljudi prilaze na jedan, mahom nepristojan način. Ne krivim ih zbog toga. U kući sam im na TV-u bio sto puta, i onda kad me sretnu imaju neke banalne, primitivne reakcije. Naravno, ima i ljudi koji to rade na krajnje kulturan način. Kažu “Izvini, ti si onaj… Prepoznao sam te. Eto baš si se promenio, a glas ti je ostao isti” i to je ok, ali je takvih slučajeva znatno manje. Međutim, kroz muziku sam sreo ljude koji mi se obraćaju potpuno drugačijim tonom. To su sve stvari koje su važne i postavljaju socijalne normative. Važno je uspostaviti model neposrednog, ali učtivog ponašanja gde ćemo da radimo jedni drugima na službu i da u tome uživamo. Zato smatram da u umetnosti nema mesta varanju i foliranju.

U Italiji ste, 2012. godine proglašeni za najbolji rege bend u Evropi, a potom počinjete da se udaljavate od ovog muzičkog pravca. Zašto?

Videli smo, iz prve ruke, od kakvih ljudi i od kakve vrste je sagrađen taj svet i shvatili da nemamo ambiciju da budemo deo toga. Ušli smo na teren nekim ljudima koji prodaju svoj “Native Know-how”. Uleteli smo tu iz nebuha, baveći se stvarima na sasvim drugačiji način, gde se evidentno koliko nam je stalo da to bude dobro i sadržajno. Kao deo nagrade, dobili smo učestvovanje na nekih 15 festivala. Na svaki smo išli u punom sastavu sa 10 ljudi i svirali pre bendova koji su izmislili rege, a tu su došli u nekim tezga postavkama i zvučali mnogo gore od nas, naloženih klinaca iz Srbije. Nažalost, umesto da se to ceni, industrija uglavnom kaže “Ovo je problem, mi gradimo već neke ljude i sad se pojavljuju ovi klinci i ima ih gomila. Gde i kako da ih vodimo, u šta da ih spakujemo kako bi ih prevezli? Ne možemo da se bavimo njima”. Ono što me je najviše odbilo bio je taj animozitet prema mlađim kolegama, kao i to što je aktuelna rege muzika banalna i neinspirativna i nije nešto gde mogu da opstanem jer sam daleko ambiciozniji od toga. Želim da napravim muziku punu nekog dešavanja po ugledu na rege koji je avanzovao od Jamajke do Velike Britanije i bio slojevit, a ne kao danas gde je sve u dva akorda.

Prošle godine imao si saradnju sa Anom Stanić na pesmi “Ono što smo mi” za koju si napisao tekst, uradio aranžman i produkciju. Kakve utiske nosiš iz tog udruženog projekta i planiraš li još sličnih?

Nedavno sam napisao pesmu za Texas Food i bio uključen u aranžman i produkciju. To je početak sjajne saradnje i prijateljstva. Što se tiče Ane, saradnja je bila sjajna. Ona je veliki profesionalac i sviđa mi se njena ambicija da uvek bude drugačija i to što ima sluha za različite predloge. Pesma na kojoj smo radili nije ličila na ono što je Ana radila ranije, potpuno je drugačija atmosfera koja okružuje njen vokal i drago mi je što mi je, na tu temu, dala svoje poverenje. Rad sa drugim ljudima je veoma važan i značajan za kreativnost i zato planiram da nastavim sa takvim projektima. Komponovanje je svakako deo procesa rada na muzici u kojem najviše uživam.

Da li bi radio i nešto vezano za izvornu narodnu muziku?

To je mnogo težak zadatak. Veliki broj mladih ljudi nije svestan koliko je to kvalitetna muzika i, lirički, jedna od superiornijih pojava u istoriji muzičke umetnosti ove zemlje. To je mesto iz kog ponekad crpim inspiraciju. Zanimljivo je kako ta vrsta muzike, koristeći malo reči, mnogo kaže, i kakva je razigranost muzike i pratnje u tom žanru. Ne može da te, i verbalno i muzički, ne dirne.

U seriji “Porodično blago” igrao si sa pokojnim Nebojšom Glogovcem. Kakav si odnos imao sa njim?

On je bio fenomenalan čovek. U to vreme kada sam bio klinac bio sam strašno blizak sa njim i imali smo odnos, praktično kao braća. Bio je čovek koga su svi obožavali i razmišljao sam da bih voleo da, jednoga dana, budem kao on. Poslednjih godina obaveze nam nisu dozvoljavale da provodimo mnogo vremena zajedno. Žao mi je što se nismo više vozili motorima. Znam da je i on to voleo. Malo je takvih “samuraja”, poput njega i Bekima Fehmijua. Lako je diviti se samuraju i voleti ga. Njihov odlazak je veliki gubitak.

I Bekim i Glogovac su bili velike face, ljudi koji su mogli da ćute, a da ti kažu mnogo toga.

To su ti reprezentativci ljudske svesti i džentlemstva. Takva vrsta muškaraca odumire i to je problem. Neće imati mladi od koga da se nauče neke važne lekcije.

Strastven si ljubitelj motora. Šta vožnja predstavlja za tebe?

To je ventil. Od malih nogu sam želeo da vozim motor i čim sam stasao kupio sam ga. Motor je odgovornost, na njemu ne možeš da se ponašaš kao manijak. To mora da bude uživanje. Da, volim da odem na auto-put, ali i 30 na sat može da bude užitak. Kada sam kupio prvi motor sećam se da sam ga gledao satima. Sam koncept mi je oličenje toga kako slobodu možeš da staviš u funkciju. S druge strane, dok vozim, pumpaju se “lepši” hormoni, dobija se dobro okruženje za razmišljanje i mnoge stvari sam napisao upravo vozeći motor. To je otvoreni inkubator.

Šta IRIE FM čeka u budućnosti?

Do kraja godine album sastavljen od dosadašnjh singlova plus dve nove pesme, a sledeće godine planiramo da izdamo novi album, negde u aprilu. Na njemu radimo punom parom i potpuno smo mu predani.

A šta je sa tvojim ličnim planovima?

Moja ambicija je da, za dve godine, odem na selo, sagradim kuću i tamo se preselim. Selo je mnogo lepo mesto za život, ali i za rad. San mi je da napravim oazu u kojoj ću moći da stalno budem stimulisan da radim i da će ti mali odmori i osvrt na lepotu oko mene moći da mi daju energiju za kratko vreme.

Da ne planiraš osnivanje porodice?

Nemam nameru da se ženim u skorije vreme. Mislim da su muškarci prilično nezreli do svoje 40 i neke godine, možda je bolje da se kasnije private te, možda i najozbiljnije uloge. Imam još mnogo toga da uradim, a vremena je uvek malo. Iskren sam na tu temu i prema sebi i prema drugima.