Vreli novi grčki egzistencijalizam

Argiris Papadimitropulos je grčki reditelj koji je u proteklih nekoliko godina postao prepoznatljivo ime na svetskim festivalima, pre svega u Roterdamu, gde su njegova dva poslednja filma imala premijere. Argirisov neposredan pristup i strastvena posmatračka priroda doveli su do toga da njegov najnoviji film Toplotni udar (2016) bude okarakterisan kao logični pripadnik takozvanog “novog grčkog talasa”. Međutim, on je neko ko svojim ritmom prevazilazi pretpostavljene estetske i narativne okvire savremenog istočnoevropskog autorskog filma.

Foto: Πάρις Tαβιτάν

Vaš prethodni film, “Protraćena mladost” (Wasted Youth, 2011) koji ste režirali zajedno sa Janom Fogelom, prikazan je  na festivalu u Sarajevu, gde sam se prvi put i susrela sa Vašim radom. Moram da priznam, bila sam prvo ubeđena da je u pitanju debitantsko ostvarenje nekog veoma mladog reditelja, budući da su u fokusu skejteri, politička situacija u Atini, vrelina ulica… 

Je li to kompliment? (Smeh) E pa, drago mi je da ste ga gledali kada se pojavio, jer smo mi i upravo krenuli od toga da pravimo film o aktuelnim događajima u Atini. Nismo imali neki narativ, nikakvu priču, već neki fragmentarni niz slika. Izašli smo, imali dvadeset danaa, snimili to, a onda smo mislili šta ćemo dalje. Znao sam da želim te mlade ljude na ulici, ali to je sve. Dopalo nam se šta smo videli, i onda smo rešili da napravimo film.

Kako naslov sugeriše, Vaš prethodni film fokusu ima omladinu, a ovde ste odabrali da se bavite sličnim fatalnim razvojem događaja, ali sa osvrtom na junaka srednjih godina.

Moj prošli film nije samo o omladini, premda centralni motiv jeste njihov odnos prema svetu. Sredovečni junak, Vasilis, policajac koji se nađe u sukobu sa omladinom, meni je lično bio mnogo bliskiji i zanimljivji. Tako da, i ovom filmu postoji sukob između glavnog junaka i nesmotrenih, slobodih mladih ljudi. Oni nisu toliko daleko po godinama, ali zanimljivo je da on na ostrvu kao doktor ima situaciju u kojoj mora stalno da bude u pripravnosti, a skrajnut u odnosu na ostale ljude koji su došli na kratko da pocrne i da se zabave. Bila mi je važna ta atmosfera odmora, sunca i bezbrižnosti, iz koje je on izuzet.

Wasted Youth (2011)

To je, takoreći, coming-of-middle-age priča?

Upravo tako (Smeh). Zanima me taj krhki period života, oko četrdesete godine, a ne mogu da kažem da to privatno nema nikakve veze sa mnom. I to ostrvo, ono je meni važno jer sam tamo odlazio i kao šesnaestogodišnji panker, ali i sada, kada sam sredovečni čovek sa porodicom. Promeni vam se pogled na stvari, kada na ta ista mesta dolazite sa svojom decom. Posmatranjem ostrva u različitim periodima i stanjima je došlo do ove priče.

Da li ste od početka znali da želite doktora za glavnog junaka? On ima vrlo specifičnu ulogu u jednom tako malom mestu.

Apsolutno, želeo sam čoveka koji na jednom izuzetno malom grčkom ostrvu snosi veliku odgovornost, i stalno je u sukobu sa golim telima, ali ne na seksualan način. Taj prizor mi je bio stalno u glavi, a onda se pojavila i ta poslednja slika, scena kojom sam završio film. Od nje sam, da budem iskren, počeo. Da nisam tako završio film, ne bih morao nikada ni da ga snimim; u njoj je sažeto ono što sam imao da kažem.

Kako je teklo pisanje scenarija, imajući to u vidu?

Scenario u pravom, formalnom smislu, i ne postoji. Ja ne volim da pišem dijaloge i da stavljam ljudima reči u usta, tako da su postojale sve scene, nabrojane redom, sa kratkim opisima. Samo moj prvi film je imao scenario, ali to je napisao neko drugi i ja sam pozvan da režiram. Za naredne filmove, imao sam beleške, manje ili više detaljne. Ritam nekako dolazi instiktivno… A ima i veze što je moj montažer takođe moj najbolji prijatelj.

Najhrabriji je, svakako, sam kraj filma, koji ste već pomenuli. Odabrali ste da ga završite istovremeno okrutno, pa ipak – nežno i dosledno. 

Ja mislim da je moj glavni junak veoma nežan i tužan, ne mislim uopšte da je okrutan, kako neki gledaoci tvrde. On je, možda, najosećajniji čovek na svetu! Taj kraj filma  u potpunosti ima veze sa njim. On je jedan nesnađen čovek, zbunjen, ali dobronameran. Hteo sam da postavim pitanje o tome gde je njegovo mesto, a takav kraj ga pozicionira, iako ne zatvara krug. Mene nikada nije zanimalo šta će biti posle.

A kako ste odabrali glumca? Kasting je neosporno važan segment pripreme svakog filma, ali u slučajevima gde bez daha pratimo glavnog junaka, on mora biti besprekoran. 

Makis Papadimitriou je izvrstan glumac, imao sam ga u vidu mnogo pre nego što je snimanje počelo. On Vam je sigurno poznat i iz drugih savremenih grčkih filmova, pogotovo onih koji su se pojavili u prethodnih nekoliko godina (Chevalier,  A Blast…). Mnogo teži i duži proces je bio traženje glavne glumice, premda moram da priznam da sam znao da je najbolji izbor Eli Tringou, čim sam je prvi put ugledao na kastingu. Njih dvoje su morali da kliknu, zajedno, a to je se naposletku i dogodilo.

Koje su bile Vaše reference – filmske ili književne – dok ste pravili ovaj film?

Kada radim na svom filmu, trudim se da ne gledam mnogo tuđih filmova, a svojim bliskim saradnicima nikada ne dajem filmske reference. One su preočigledne, a onda ljudi imaju potrebu da nešto urade na isti način i uopšte ne razmišljaju. Dao sam svima po jednu kopiju prve knjige Mišela Uelbeka, “Proširenje područja borbe” – bez mnogo komentara. Rekao sam članovima ekipe da jednostavno primene ono što su osetili na rad na ovom filmu, nismo čak ni mnogo diskutovali o tome. Pitali su me na šta da se fokusiraju, na ritam, atmosferu… Ja sam im rekao – pa na knjigu! Nisam od onih koji bilo šta nameću, moj pristup bazira se na sugestijama. Kao što sam već rekao, tako je i u pisanju scenarija.

Zanimljivo je da pominjete Uelbeka, jer u njegovim knjigama postoje razni elementi koji mogu da se poistovete sa Vašim pristupom – nesnađeni sredovečni junaci, za početak. 

Tako je, celokupno njegovo stvaralaštvo i njegovi junaci su veoma uticali na mene proteklih godina.

Kod njega takođe postoji taj motiv ostrva, na nekoliko mesta, prvo mi naravno pada na pamet Lanzarote… Ali zatim i nudističko odmaralište, te svakako i Elementarne čestice. 

Da, vidite, nisam o tome razmišljao. Njegovi junaci su slični mojima, ali razlika je u tome što su oni možda malo više besni, frustrirani… Kostis je drag, on ne mrzi nikog. Dobroćudan je.

Sada kada smo pomenuli ostrvo, Antiparos je ono na kom ste odabrali da snimite film. Zašto baš tamo? 

To je izuzetno malo ostrvo, i da nije tako, ceo film ne bi imao smisla – svi bi se zagubili u odlascima na raznorazne plaže, ne bi bili važni jedni drugima, bilo bi previse turista, razumete šta hoću da kažem. Veličina tog mesta odredila je atmosferu filma, to je sigurno. Odabrao sam ga, isto tako, i zato što ga veoma dobro poznajem; to je moje mesto za odmor, ceo život. Znate kako ljudi imaju to jedno mesto na koje odlaze od kad su deca? To je Antiparos za mene, znam svaki ćošak tog ostrva i kako on diše. Osim toga, taj gradić je veoma ludo mesto poznato po žurkama.

Šta mislite o takozvanom Novom grčkom talasu? Smatrate li da ste deo njega?

Negde ga nazivaju i čudnim talasom, ili tako nešto. Kritičari često imaju potrebu da nazovu neku pojavu na određeni način, kao što je to slučaj sa novim grčkim filmom, ali po meni oni nisu tematski, a ni stilski konzistentni. Ne smeta mi, ipak, ta potreba za kategorizacijom, mislim da je ona prirodna. Kao autor ne mogu o njoj da razmišljam, ja prosto pravim filmove kakve želim da pravim, o temama koje su mi bliske i važne. Trenutno u Grčkoj postoji nekoliko veoma zanimljivih reditelja, i drago mi je da stvaram u istom trenutku kada i oni; definitivno se nešto dešava. Lantimosov rad, recimo, izuzetno cenim, a njegov scenarista Filipou mi je prijatelj, veoma drag i talentovan čovek. Tu je aktivno i mnogo drugih autora čija imena verovatno znate brže da nabrojite od mene, a i mnogo mladih čiji se debitantski filmovi tek čekaju.

Da li bismo možda mogli da kažemo kako je nasilje neki zajednički element? Čak, rekla bih, i neki istančan humor, ukorenjen u neprijatnosti svakodnevnih opštih mesta. 

Moguće. Kažem Vam, nikada ne razmišljam o tome na taj način. Verovatno da toga ima i u mom filmu, ako bismo analizirali, međutim – dolazi intuitivno, i mislim da je to dobro.

Kako biste žanrovski okarakterisali Vaš film?

Moram da kažem kako veoma volim melodramu, te sam želeo da ovo bude upravo melodrama, iako ju je teško napraviti sa muškim glavnim junakom. Ugledao sam se, recimo, na čuvenog Daglasa Sirka kojeg obožavam…. Toplotni udar bi mogao da bude… Ne znam. Melodramski psihološki triler? (Smeh) Znate šta, rekao bih da je ovaj film suštinski ljubavna priča. To je to, najkraće moguće.

Radikalno, ali slažem se. Takav je loglajn, poput ljubavne priče: Some bronze. Others burn. Za kraj, pripremate li novi film i kojom generacijom sada planirate da se bavite?

Pripremam, naravno, i to sa jednim britanskim scenaristom. Ovaj put, moj junak se nalazi u ranim tridesetim, a to jedan ranjiv međuperiod kog se još nisam dotakao u svom stvaralaštvu.