Da li imate preko 18 godina?

Voleti miris napalma u zoru nakon “Urnebesne tame”

Premijera nove predstave Ateljea 212, "Urnebesna tama", iza koje u potpunosti stoji mladi autorski tim, održaće se 07. decembra. Tim povodom smo sa njima razgovarali o ovom neobičnom tekstu, fizičkom teatru i institucionalnim okvirima u kojima su radili.

3
0

Premijera predstave „Urnebesna tama“ Volframa Loca, u autorstvu, slobodno može se reći mladog dream-team, u sastavu rediteljke Jovane Tomić, dramaturga Dimitrija Kokanova, koreografkinje Maje Kalafatić i sjajnog glumačkog ansambla – Jovana Stojiljković, Ana Mandić, Marko Grabež, Vučić Perović, Dejan Dedić i Ivan Mihailović, sa velikim nestrpljenjem pozorišnih sladokusaca očekuje se 07. decembra na sceni Petar Kralj beogradskog pozorišta Atelje 212.

Komad „Urnebesna tama“ nastao je kao radio-drama, inspirisan romanom „Srce tame“ Jozefa Konrada, Kopolinim kinematografskim remek-delom „Apokalipsa danas“, kao i savremenom migrantskom krizom, ratom u Avganistanu, gusarskim akcijama u Somaliji, eksjugoslovenskim globalnim šverecerima, ukratko – apsurdima postkolonijalnog poretka. Kritički angažman Loca otkriva svu bedu nemogućnosti zapadnih prosvetitelja da suštinski razumeju ama bilo šta u vezi sa narodima i zemljama koje „prosvećuju“. Lepota ovog teksta je što se na isti način pisac ruga i samom sebi, razotkrivajući sopstvene predrasude, što samom tekstu daje jednu osvežavajuću autentičnost. Da nema mesta umetničkoj sujeti u Locovom tonu svedoči i piščevo kratko i lično obraćanje rediteljima u kome im daje veliku slobodu u scenskoj adaptaciji svog teksta. Hvatam sebe kako gotovo zavidim Jovani Tomić što je imala sreće da naleti na ovaj tekst, a u razgovoru s njom saznajem mnogo više.

Foto: Vedrana Vukojević

Jovana Tomić: Ja sam u dodir sa Locovim tekstom došla na radionici u Italiji, gde smo dobili zadatak da napravimo predstave kraće forme na temu migracije. Loc se na tom programu pojavio kao gostujući predavač i za mene je susret s njim bio najvažniji u nalaženju načina da se pristupi toj vrlo rizičnoj temi. Tako sam i došla do njegovog teksta.

Dimitrije Kokanov: Posebnost predstave je, po mom mišljenju, u saradnji Jovane i Maje. Posle “Lolite” i “Bosonogih u parku”, “Urnebesna tama” je njihova treća saradnja i mislim da sad možemo da govorimo o istraživanju autorskog tima, koji čini reditelj i koreograf, na dramskom tekstu.

Očigledno je da svi troje prolazite kroz zanimljiv kreativan proces tokom rada na predstavi. Šta bi bile mane tog sistema?

Jovana Tomić: Najveći problem je produkcijske prirode. Uobičajeno je da ja, kao reditelj, ugovaram predstavu sa upravom pozorišta. Pošto mi odobre ili predlože tekst, sledi razgovor o saradnicima. Problem nastaje kad moram da objašnjavam koja je uloga dramaturga na predstavi i zašto je on neophodan. O koreografu da ne govorim. Često nerazumevanje proističe i iz nepovoljne finansijske situacije.

Foto: Vedrana Vukojević

Pa ipak, polazi vam za rukom da svoje alternativne pristupe pozorišnom procesu istražujete u institucionalnim okvirima.

Jovana Tomić: Mi ne bismo voleli da nas opisuje reč alternativno jer mi jednostavno nismo alternativni. Možda u strogo lokalnom kontekstu, ali nikako u odnosu na region.

Dimitrije Kokanov: Nešto što je potpuno normalno u ostatku sveta jeste svest o tome da su savremene izvođačke prakse kolaboracija različitih umetničkih profesija, dok nas već u edukativnom sisitemu drže strogo izolovanim. Veliki problem, za nas dramaturge, jeste što nas zapravo ne uče dramaturgiji već samo dramskom pisanju.

Jovana Tomić: Pa čak i nakon premijere, kad čitaš kritike, uvek se naglašava uloga reditelja, dok se često dramaturg ni ne pomene u objavi. Primer je predstava “Lolita”, gde je bio potreban ozbiljan i dug rad na adaptaciji teksta, da se, na kraju, nigde, ni u jednoj kritici, nije pojavio ni osvrt na dramaturgiju predstave.

Dimitrije Kokanov: O nedostatku svesti da je pozorišna predstava mreža mnogih izražajnih elemenata svedoči i situacija u kojoj se Jovanin rediteljski postupak dovodi u pitanje okolnošću prisustva koreografa u procesu. Nas troje sad već imamo razrađen sistem komunikacije, ali sa glumcima, koji nemaju iskustvo rada sa koreografom, potrebno je neko vreme međusobne adaptacije. Do sada, nije bilo neprijatnih situacija, i glumci se mahom puštaju, u većoj ili manjoj meri. Jovana im unapred jasno predoči kako će izgledati kreativni proces, pre nego što donesu odluku da li uopšte žele da učestvuju u radu na takvoj predstavi.

Jovana Tomić: Mi smo se dogovorili da uvek imamo na umu da radimo s glumcima, a ne sa plesačima, te da nam je cilj da ta ograničenja pretvorimo u prednost.

Dimitrije Kokanov: I rad sa koreografom polazi od dramskog teksta. Uslovljen je njima i radi u njegovu korist.

Otvorenost institucije Ateljea 212 prema vašem konceptu je, u najmanju ruku, upečatljiva, a meni još veće zadovoljstvo pričinjava činjenica da, kada odete na repertoar na veb stranici Ateljea, vidite da je vaša predstava, koja još nije imala ni premijeru, u decembru skoro potpuno rasprodata.

Jovana Tomić: Pa nadam se da to znači da publika oseća da smo mi otvoreni prema njoj, u smislu, da koristimo jezik i izraz koji je njoj razumljiv i prijemčiv. Takođe, to znači i da i Atelje na ovaj način izražava svoju želju da radi na razvoju publiku, da se otvara ka publici koja je izgubila, ili jednostavno nikad nije imala naviku odlaska u institucionalno pozorište, jer joj ne odgovara dominantni stil dramskog pozorišta koji je konstitutivan u pozorišnoj instituciji.

Dimitrije Kokanov: Ja nikad nisam imao strah da bi publika mogla da pruži otpor, konkretno, ovakvom scenskom izrazu. Niko neće biti uskraćen ni za humor, ni za tekstualni narativ, ni za glumačke bravura, naprotiv, mi smo samo aktivirali još jedan segment izražajnosti.

Kako tumačite vašu potrebu da se bavite fizičkim teatrom?

Dimitrije Kokanov: Mene lično zanima izvođačko telo i šta sve može biti scenski subjekt. Mi sticajem okolnosti najviše radimo sa glumačkim telom, i to rado radimo, jer ima divnih glumaca koje zanima takav izraz, a nemaju prilike da često rade na tome.

Jovana Tomić: Moja potreba da se bavim izrazom glumačkog tela je proistekla iz zasićenja prema dominantnom imperativu da pozorište mora da bude strogo dramsko, žanrovsko, narativno. Najpre sam počela da se intuitivno bavim pokretom, kao nekim drugačijim pristupom od uobičajenog, školskog. A onda sam u saradnji sa Majom i Dimitrijem počela ozbiljnije da pristupam režiji u tom kontekstu. Jako mi znači ta privilegija da sam u autorskom timu, u kome se svi zajedno razvijamo, na iste ili različite načine, pod uticajima drugih.

Maja Kalafatić: Meni je najizazovnije u radu s glumcima razbijanje njihove predrasude da je uloga koreografa u tome da im pokaže šta bi trebalo da odplešu u nekoj sceni i da onda oni to uvežbavaju, dok je fokus mog interesovanja na formatima, odnosno, načinima izvođenja. Stvaralački proces je radioničarskog tipa, i podrazumeva da im dajem zadatke kroz koje će se telom izražavati u odnosu na tekst. To je nekad teško u početku jer glumci uglavnom koriste svoje lice i glas kao glumačka sredstva.

Dimitrije Kokanov: Ali ni mi nismo na fakultetu imali nikakvu praktičnu edukaciju u radu sa telom. Svi smo o tome učili na ličnu inicijativu, na radionicama, rezidencijama, gledajući predstave i čitajući literaturu. Ni mi nismo uvek sigurni u metodologiju, tako da svi uvek prolazimo kroz uzbudljiv i neizvestan proces.

Locov tekst je napisan za radio format, ali postoji napomena pisca na samom početku, da u slučaju scenske adaptacije, on predlaže i pozdravlja radikalne izmene. Koliko ste zaista menjali tekst za potrebe predstave?

Dimitrije Kokanov: Mnogo manje nego što bi pomislila.

Jovana Tomić: Iako se činilo, zbog fragmentarne forme, da će biti potrebno mnogo seći i montirati, ispostavlo se da se tekst odlikuje odgovarajućom scenskom strukturom, u kojoj se naizgled raštrkani nepovezani, opšti i univerzalni elementi i tokovi, slivaju u jedan, vrlo ličan i intiman odnos dvoje ljudi. Najveći izazov je bio ne izdati taj sloj priče, ali ni mnoge druge, bez kojih on ne bi mogao tako efektno da funkcioniše. Da smo se zadovoljili samo tim postkolonijalističkim diskursom, rezultat bi bio pamfletska predstava, a da smo se odlučili da stavimo u prvi plan taj intimni zaplet, izgubili bismo jako važan politički značaj. Želeli smo da uspostavimo balans između tih diskursa, koji bi radio za sve slojeve priče. S druge strane, podsticaj na intervencije u tekstu mene je zaintrigirao u kontekstu Locovog pisma, jednim usekom u tekstu koji razbija dramsku radnju, u kome se pisac autoreferiše na sopstvenu poetiku, subverzivno se odnoseći prema svom autorstvu. Naime, on, koji pokušava da kroz razne perspektive priđe problematici komada, zaprepastio se kada je shvatio da u komadu nema nijedan ženski lik. Moja komentar na to je bio da sam u podelu uvela dve glumice (Jovanu Stojiljković i Anu Mandić), od kojih jedna igra muški lik, a druga tumači lik koji je adaptacijom teksta pretvoren iz muškog u ženski.

Foto: Vedrana Vukojević

Jovana Tomić, Dimitrije Kokanov i Maja Kalafatić sarađivali su zajedno na predstavama “Lolita” prema romanu Vladimira Nabokova, 2015. godine i “Bosonogi u parku” prema komadu Nila Sajmona, u Narodnom pozorištu u Subotici 2016. godine. Dimitrije i Maja, u saradnji sa scenografom Venelinom Shurelovim, nedavno su imali premijeru svog performansa “Pokaži mi nebesa” u Muzeju in galerije mesta u Ljubljani, a prvo naredno izvođenje održalo se u novosadskom Muzeju savremene umetnosti Vojvodine. Pored Jovane, Dimitrija i Maje, na projektu su učestvovali i kompozitor Draško Adžić, koji je sa Jovanom još sarađivao na predstavi “Izlaženje”, kao i kostimografkinja Darinka Mihajlović, takođe česta saradnica na Jovaninim predstavama.

U kratkom ćaskanju s glumcima otkrivam šta je za svakog od njih bilo najzanimljivije u procesu i šta misle, zbog čega će publika voleti ovu predstavu. Marko Grabež, sa dečjim uzbuđenjem i zadovoljstvom podcrtava vezu predstave sa Kopolinim remek-delom. Ivan Mihailović smatra da će se lokalna publika lako poistovetiti i sa pričom i sa junacima komada, prepoznajući sopstvena iskustva u apsurdnim mehanizmima. Jovana Stojiljković, igrajući najintrigantniji lik u komadu, koji je od muškog postao ženski lik, a koji je hladan i surov, otkriva paradokse unutar toga, muku i nemoć u pokušaju da razume sav besmisao destrukcije. Ana Mandić naglašava jezik predstave, način na koji oni predstavljaju ovu priču, telesni pokret i slobodu izraza koja je prošizašla iz takve forme. Da je i publika uzbuđena, dokazuje i veliko interesovanje za predstavu i činjenica da se već sad traži karta više.

Foto: Vedrana Vukojević

Lajkuj:

Ostavite komentar:

Slični članci: