Vodič kroz BITEF 2017: Groznica epskog putovanja

BITEF festival ove godine predstavlja se beogradskoj publici na prvi pogled zreliji, čemu ne svedoči samo njegov broj godina, već i kompaktni i skladni koncept i program, obećavajući dragocena pozorišna iskustva. Kao što je to prošle godine, tokom proslave jubileja pola veka Bitefa, umetnički direktor Ivan Medenica najavljivao, došlo je do zaokreta u osmišljavanju i organizaciji, ali izvedeno na elegantan način, koji ni u kom slučaju ne raskida sa Bitefovom tradicijom, ne odstupa od nje ni za korak, već je u potpunosti nadgrađuje i zaokružuje odgovarajući na potrebe (ili ih pak provocirajući) vremena koje proždire naše godine.

Autor plakata: Milutin Marković

PUTOVANJE-POZORIŠTE-RITUAL

Bitef se svoj 51. put predstavlja sloganom Epic trip, iscrpljujući sve značenjske mogućnosti ove sintagme. Pre svega, moramo se osvrnuti na drugi njen deo, izraz trip, koji se samo u doslovnom značenju odnosi na pojam puta, putovanja, sastavnim elementom suštine samog pozorišta i rituala koje je pozorištu imanentno. Sva tri pojma, i putovanje i pozorišni čin i ritual imaju svog junaka, koji doživljava suštinsku transformaciju tokom svog prelaza od početka do kraja iskustva. Svima trima pojmovima zajednička je i zavisnost od koordinata prostora i vremena, i u tom smislu, Bitef nudi publici vrlo zanimljiva rešenja. Reč trip se odomaćila u našem jeziku i kao metafora za aktivnost uobrazilje (koja je takođe živo prisutna i u putovanju i u pozorištu i u ritualu) i, uzevši u obzir prirodu selektovanih predstava, ona stoji čvrsto u konceptu ovogodišnjeg programa. Svaka od predstava ima nameru da istripuje i svoje izvođače i publiku, pre svega manipulacijom osećanja vremena (durational performances) ali i prostora (možda najbukvalnije u kontekstu predstave Carstvo nebesko (radni naslov) Jerneja Lorencija, mada mahom sve predstave nose ovaj potencijal na razne načine).

Ovo nije prilika da samo izvođači ispitaju svoje granice izdržljivosti, gotovo u asketskom smislu, već i publika, čije su mentalne i emotivne aktivnosti uslovljene globalnom instant kulturom u kojoj se ceni apsolutna ekonomija vremena, energije i emotivnog angažmana. Svaki važan process na prvom mestu podrazumeva upravo žrtvovanje vremena potrebnog da bi se on proživeo, i to je mudrost koju azijski narodi nisu zaboravili, za razliku od zapadne civilizacije. U tom smislu, izbor selektora da izabere samo jednu predstavu sa azijskog kontinenta (iransku (Sa)slušanje Amira Reze Kuhestanija), uprkos svojoj naklonosti pozorištu sa istoka, nikako nije kontradiktoran. Naprotiv, utisak autorke ovog teksta je da svaka od selektovanih predstava sa zapada (iz Evrope) nosi upravo jedan suštinski strani element zapadnoj kulturi, pa tako i duboku subverziju, otvarajući prostor za preispitivanje uloga dominacija i njenih metoda – korena drame ovog našeg sveta, u vremenu stvaranja novog svetskog poretka.

(Sa)slušanje, foto: Pierre Borasci

OPET TAJ BREHT

Epic, epsko, odnosi se i na formalni i na sadržajni aspekt programa. Pojam epskog pozorišta uvodi Bertold Breht tokom prekretnog događaja XX veka, a to je II svetski rat, i time zauvek menja tok pozorišne istorije.

Iako bi se na prvi pogled olako moglo prosuditi da se Brehtova pozorišna revolucija izrodila iz protesta prema činovima onih koji su svet direktno uveli u ovu traumu, to naprosto nije tačno. Predmet Brehotovog interesovanja bio je publika. Oni koji su, kao u građanskom pozorištu a koje je Breht prezirao iz dubine duše, sedeli u mraku i udobnosti svojih fotelja, ćutke pratili aktivnosti na sceni, konvencionalno aplaudirali ili neodobravali između sebe, bezbrižni, nedotaknuti i oslobođeni svih odgovornosti za tok u kome se istorija kreće. Breht je od svojih gledaoca zahtevao da kritički pristupi dramskoj radnji, kao da se radi o njihovim sopstvenim životima, da osvesti svoju važnu ulogu malog čoveka u mehanizmu istorijskog progresa i ohrabri je da se suprotstavi svemu onome što opterećuje njenu savest. To se ne može dogoditi bez izvesnog kontinuiteta (koji avaj! ovoj našoj balkanskoj kulturi nasušno nedostaje), bez preispitavanja naših identiteta, suštinskom razumevanju veze uzroka i posledica, i konačno, učenja iz sopstvenih grešaka.

Tako i program, hronološki precizno, prati temelje naše civilizacije – od integralne grčke mitologije (Fabrova Planina Olimp, koju nam je Medenica obećao pre godinu dana) i delova knjige nad knjigama (Lorencijeva Biblija, prvi pokušaj), dva osnovna izvora građe za umetnost zapadne civilizacije, preko srpske narodne epike (ponovo Lorenci, Carstvo nebesko (radni naslov)) koja predstavlja glavno sećanje balkanskih naroda na petovekovni konflikta istoka i zapada čiji je epicenter bio Balkan, zatim predstave nastale po romanu turskog nobelovca Orhana Pamuka o političkom islamu (Sneg, nemačkog reditelja turskog porekla Ersana Mondtaga) do, konačno, postapokaliptičnom spektaklu, sudeći po materijalu o predstavi dostupnom na interentu (Istrebljenje, ponovo Mondtag).

Sneg

Kao prolog, festival najavljuje pravu uživanciju u vidu dugotrajnog performansa, u ovom slučaju ipak ograničenog na 6 sati od integralnih 24 (Kvizula Tim Ečelsa) ali koji je dugotrajan i po tome što se izvodi već 21 godinu sa originalnim ansamblom, Forced Entertainment, koji zajedno sarađuje još od 1984. godine. Performans se izvodi u formi pitanja i odgovora, na sve teme, bezbolne i tabuisane, kao i predstava o odnosima žrtve i dželata u palanačkim mehanizmima naizgled bezopasnog ženskog rekla-kazala (Rezino (Sa)slušanje) u kontekstu konzervativnih, patrijarhalnih sistema vrednosti. Pripovedačke forme glavnog toka programa pripadaju izrazu epskog pozorišta koliko i dijalektika misli pitanje-odgovor korišćena u dve poslednje pomenute predstave.

SLOBODNA DECA BITEF POLIFONIJE

Bitef Polifonija ove godine takođe ulazi u simbolički zrele godine, sa svojim 18. izdanjem i sa sloganom Te čudne petlje… Kao i dosad, Polifonijin program prati forme i predmete primenjenog pozorišta, a ove godine, Ljubica Beljanski Ristić, kao novitet ističe uvođenje predmeta knjige, kome je na direktan ili indirektan način posvećeno gotovo pola programskog sadržaja, kroz promocije, diskusije, interaktivne pozorišne predstave, performanse i radionice. Na programu su prisutne i dve inkluzivne plesne predstave (Mala žurka propuštenog plesa, Per.Art i Dodirujemo se…Čime? Snovima KUD gluvih Beograda “Radivoje Popović”), ali i imersivna predstava o kojoj je već pisano ovde (Dan u noći Reach organizacije). Kao tri događaja koji naročito privlače pažnju, izdvajamo Kontejner navodno sadrži (Said to Contain, Nada Especial Tanz, neue Dringlichkeit (nD) i Teorija koja Hoda (TkH)), umetnički projekat započet 2013. godine na temeljima istraživanja i analize globalne trgovine, prema čemu je kontejner simbol “neprozirne ljušture globalnog kapitalizma”, a njegov sadržaj predstavlja sve ono što se ne sme pustiti napolje, što se ne sme otkriti ljudskom oku, svojevrsni sadržaj kapitalističke Pandorine kutije.

Konterjner navodno sadrži, foto: Ivan Hrkaš

Pored ovog snažnog političkog i društvenog angažmana, već krajem prethodne pozorišne sezone, imali smo šansu da vidimo premijeru nove predstave Stanice za savremeni ples, SCRAPE, koja je izazvala oprečne komentare, indikujući jedan veliki problem u kritičkoj recepciji ove vrste izvedbenih oblika, a to je svojevrsna uskogrudost, nestrpljenje i nerazumevanje značaja repeticije i potrebe trajanja određenih radnji, čiji je cilj delovanje pre svega na čula gledaoca, a ne na njegov diskurzivni aparat. SCRAPE Jovane Rakić odiše energijom meditativnih plesova, ukazujući na važnost ravnoteže naših umnih, emotivnih i telesnih akcija, kao i samokontrole. Prepuštajući se ovom pomalo beketovskom lutanju, neumorno umornom, na trenutke apsurdnom, i ne primećujući, gledalac može izaći iz pozorišne sale emotivno transformisan, kao što se to meni desilo.

I konačno, događaj koji zatvara Bitef Polifoniju, u trajanju od 24h, kao i Fabrova Planina Olimp koja otvara glavni program Bitefa, Ljubav, hleb i priče u koprodukciji ZID Teatra iz Amsterdama i POD Teatra iz Beograda (obe trupe se bave pozorištem zajednice), sa Fabrom ima veze još i kroz prisustvo Seba Bakera, koji, osim što vodi ZID Teatar, sarađivao je sa Fabrom više puta. Ljubav, hleb i priče – Događanje 24 sata, predstavlja multidisciplinarni program sa predstavama, pozorišnom turom, muzikom i interaktivnim dešavanjima. Za sve gledaoce i zainteresovane učesnike, ulaz na sadržaje Bitef Polifonije je slobodan.