Uroš Šanjević u Kulturforumu

Druga po redu izložba u relativno skoro otvorenoj galeriji Kulturforuma bila je povod da svratimo do Mihizove ulice i popričamo sa ekipom koja u poslednjih nekoliko dana vredno radi na postavljanju i vođenju izložbe, i radionice koja je prati. U pitanju je izložba radova Uroša Šanjevića, čiji se rad zasniva na Ebruu – staroj Otomanskoj tehnici takozvanog “slikanja po vodi”. Ebru  je monotipna tehnika u kojoj se boja nanosi na posebno pripremljenu površinu vode i zatim prenosi na papir tako da nastaju šare slične šarama mermera i drugih vrsta kamena. 

Kako si se upoznao sa ovom tehnikom slikanja?

Počelo je tako što sam tražio hemijske procese koji prilikom slikanja akrilicima daju određene efekte. To sam radio uglavnom po jutjubu, gde sam i saznao za takozvano “slikanje po vodi”, za koje do tada nikada nisam čuo. Završio sam likovnu akademiju u Amsterdamu i zaista mi je bilo čudno što to niko nikada nije pomenuo. Na početku mi je palo na pamet da sve probam sam, pa i da pravim boje. Počeo sam da čitam i kopam po netu ali nije ispadalo dobro. Pigmenti su bili bledi, baloni boje su se širili, papir ne može da ih pokupi, sve curi, drugim rečima ne ide….

Onda sam odlučio da krenem na put tamo gde sama tehnika vuče korene – u Tursku. Sve dalje je splet okolnosti.

Tehnolog za boje kod koje sam došao u Turskoj je bila devojka iz Srbije koja me je uputila na mesto gde zapravo mogu da saznam više. (i dala 50% popusta na sve boje)
Kursevi Ebrua obično traju oko dva sata, to je dovoljno da se stekne utisak o čemu se radi, dakle baš osnovne stvari. Ona me je uputila na Alija, starog Ebru majstora. Kod Alija sam došao sa malo više pitanja, i proveo sa njim nekoliko dana. Prva stvar koju mi je rekao je da mu napravim čaj. Uspeli smo da nađemo zajdnički jezik, radili smo svaki dan po ceo dan. Na kraju smo se našli na nekom emotivnom nivou i rekao mi je sve tajne.

Šta se dešava po tvom povratku?

Tamo sam dobio osnovu koju mogu da nadgrađujem eksperimentisanjem. Ne mogu da kažem da radim pravi Ebru. To bi bila uvreda za ovu tehniku jer ona ima svoja pravila, uvek juri za balansom. Jedan potez levo iziskuje potez desno, potez gore iziskuje potez dole. Ebru lepotu nalazi u simetriji, što i jeste islamski pristup, ebru nije likovna disciplina koju je zapad prihvatio kao likovnu, već više dekorativnu. A ja se ustvari igram upravo sa time. Kompozicije koje pravim su ne-centralne i asimetrične, nemaju pravila već se samo kroz njih izražavam.

Bavljenje jednom tehnikom podrazumeva određeno ograničenje, koliko daleko možeš da odeš? Ustvari, da li nekad imaš osećaj da si došao do zida?

Da, to mi se desilo pre nekih 4, 5 meseci. Shvatio sam da mi fali nešto što bi bilo konkretnije na tom papiru – da mi fali crtež. Onda sam u ceo proces uključio photoshop i digitalnu štampu. Radovi koje pravim su monoprint (svaki je original), a digitalna štampa je kontrast u odnosu na to. I sad sa te dve suočene stvari tražim najbolju kombinaciju, a ujedno i priču.
Onda sam posle nekog vremena i sa time došao do zida, pa je spontano nastala promena u načinu postavljanja slika. Ornamentika dozvoljava tu vrstu kolaža, i sad nekako više radova na jednom mestu zapravo čine veliki rad.

Koliko često slikaš?

Mislim da 3-4 dana nedeljno slikam, ostalo je priprema boje. Zanimljivo je to, nekada mi ide a nekada ne. Dosta stvari na to utiče, od atmosferskog pritiska do raspoloženja i toga kako sam zamutio boje. Imam laboratoriju/atelje u Katanićevoj ulici, mala garaža sa dva stola (jedan za papire jedan za kade) i krevetom, što je dobro jer tu mogu i da prespavam.

Izložbu i radionicu iskoristili smo i kao priliku da popričamo sa ekipom koja vodi Kulturforum. Miodrag Ninić nas je uputio u dalje planove koji imaju za ovaj prostor ali i programe koji će, nadaju se u budućnosti, delati šire od krugova u kojima kulturni sadržaji uglavnom cirkulišu.

“Ovo nam je druga po redu izložba a prva po redu radionica. Radionica ima posebnu važnost u kontekstu naših aktivnosti. Prva izložba koju smo organizovali je bila okupljanje kreativaca. Izložba se zvala Poziv a radovi su bili na prodaju po prilično povoljnim cenama. Imalo bi smisla grupne izložbe te vrste ponavljati. Kada bismo mogli da izvedemo nekoliko puta godišnje taj format bilo bi super, da se napravi presek a i kontinuitet koji je značajan za umetnike.”

Kako vidiš vas pozicionirane među drugim galerijama? U kom pravcu će se kretati vaše aktivnosti?

Galerijska scena ce morati da se menja, i to u drugom pravcu u odnosu na ovaj u kom je krenula. Galerije koje su bile državno sponzorisane imaju sve manje i manje podrške i vreme i prostor se naplaćuje. Pružaju sve manje pomoći, i sistem počinje da liči na američki sistem –  sve se plaća i od toga se zaradjuje. Za sve to je potrebno tržište (koje je dovoljno upućeno i zainteresovano) i sredstva da bi stvar bila moguća.

Dakle ideja nije da Kulturform postane klasična galerija?

Mi se u celom ovom sistemu ne vidimo kao klasična galerija. Prvo lokacija je specifična, ovde nema slučajnih prolaznika već se dolazi isključivo namenski. Sa druge strane mi nemamo fondove za produkciju, a ne planiramo da naplaćujemo prostor bilo kome. Tako da mislim da će ta redovna galerijska aktivnost izostati. A i ne želimo da ovo pretvorimo u još jednu gradsku galeriju. Ono što želimo je da imamo periodične događaje a da prostor koristimo kao prostor gde može da se radi i stvara.

Ustvari, krajnji rezultat cele inicijative je da ovo ne bude galerija nego neka vrsta inkubatora. Kad kažem inkubator onda mislim na manju inicijativu i na aktivnosti kompleksnog tipa ali manjeg kapaciteta. I konačno najzanimljivije od svega bi bilo da ono što se ovde priprema i dešava na kraju bude realizovano u javnom prostoru. Na primer u prigradskim naseljima, mestima gde institucije kulture retko zalaze.

Jedan od ciljeva je da ovo bude prostor gde se stvar sprema, a da se realizacija događa tamo gde inače izostaje.

Cerak Vinogradi, Banjica, Vidikovac… sve su to mesta sa mnogo populacije, a bez kulturnog sadržaja. Prava aktivnost bi bila upravo to, da za odredjeni period (godinu ili dve) postignemo nešto što bi moglo da seklopi u celinu – jednodnevni ili dvodnevni pokretni program. Tada bi ideja kulturnog inkubatora postigla svoj cilj.