Uopšte nije smešno

Sumnjivo lice u režiji Vojislava Arsića i u produkciji Centra E8, je sto devedeset peta po redu profesionalana produkcija komada koji je 36 godina bio zabranjen, a narednih sto, iako izvođen, po rečima reditelja zapravo je zamazan i nikada suštinski doživljen. “Cilj ove predstave nije samo da konstatuje stanje stvari, već i da postavi pitanje: zbog čega su one nepromenjive? Ima li ovo društvo želju da se menja? I šta je to što nas navodi da beskonačno mnogo puta ponavljamo iste greške? Reč je o vrlo radikalnoj dramatizaciji. Mi smo tekst potpuno gurnuli u današnje vreme, likovi nemaju mamuze već BMW…”. 

Imao si premijeru, kako je prošlo?

Prošlo je baš dobro (smeh). Dva meseca smo radili na predstavi, a poslednjih 10 dana jako intenzivno, mislim da nikad intenzivnije nismo radili, probe su trajale po 15 sati. Zbog toga je bilo jako teško izmaknuti se i sagledati kakva je to predstava. Naravno znao sam da je dobra, ne bih mogao da radim na njoj da nisam u to verovao, ali nisam imao to vreme, u kom bih mogao da sagledam na primer na koje delove će publika reagovati, a publika je reagovala jako dobro. Verujem da je pozorište mesto na kojem se ljudi okupljaju, u kojem su zajedno intimni i imaju slobodu da razmišljaju o stvarima koje ih muče. U ovom trenutku, u stanju u kom smo, osetio sam kod publike slobodu da misle, i reaguju, u ovom slučaju aplauzom, na stvari koje prepoznaju kao tačne.

Jel’ se smeju ljudi?

Ljudi se smeju, ali onaj smeh koji mene zanima u pozorištu je smeh na tačnost. Ljudi se smeju kada je nešto tačno, istinito. Mislim da ništa nije smešno, i podnaslov bi mogao da bude uopšte nije smešno.

Otkud ideja da postaviš Sumnjivo lice?

Posle predstava koje sam radio, a koje imaju zajdeničku crtu jer je reč o mladim, savremenim, in your face autorima, želeo sam da kroz sopstvenu poetiku i način rada propustim nešto što se zove klasični teatar. Oduvek sam želeo da radim Nušića, koji mi je omiljeni pisac i drago mi je da u tome pripadam većini (smeh). Kada sam ga čitao ponovo, podsetio sam se predgovora koji je za Sumnivo lice Nušić sam pisao. Sada kada sam ga pročitao iz nove vizure, iz svoje lične i one koja se odnosi na trenutno stanje u zemlji, odlepio sam. Zapravo najviše sam želeo da se bavim Predgovorom odnosno istorijom komada. Naravno, želeo sam da se bavim i samim Sumnjvim licem i napravio sam predstavu koja je po tekstu, ali i o tekstu.

Opšte je mesto priča o aktuelnosti, i svako može asocirati najrazličitije razloge zašto je tako odnosno šta je aktuelno. Šta je za tebe i ekipu predstave aktuelano, na način na koji bi se Nušić mogao čitati, tumačiti i postavljati danas?

To je možda najvažnija teza ove predstave. Ono što me je dok smo razgovarali o komadu najviše uznemirilo jeste to da mi gledamo Nušića u pozorištu i u ekranizacijama, smejemo se njegovim komedijama, pravimo od njih laku zabavu, super nam je da nas Nušić zabavlja, izlazimo iz pozorišta sa Kakav je Nušić car, pa on je i dan-danas aktuelan, a ne zapitamo se zašto je nešto što je napisano pre 130 godina i dalje aktuelno.

Kakav je tvoj odnos prema aktuelnom u tekstu i kontekstualizaciji samog Nušića?

Mi smo Nušića spakovali u lektiru, a to je najveća katastrofa za jedan tekst. Rekli smo ti si car, imaš nekoliko škola, spomenika, i nećemo se baviti suštinski onim o čemu govoriš. Sumnjivo lice je 36 godina bilo cenzurisano. Od datuma kada je napisano je prošlo 36 godina do praizvedbe i Nušić o tome piše u svom Predgovoru. Piše o tome kako su se menjale vlasti i uprave Narodnog pozorišta, šta su mu govorili, zašto su ga odbijali. Najzanimljivije, a potpuno tačno vezano za sadašnjicu je trenutak kada Nušić postaje upravnik Narodnog pozorišta, i piše, u svom predivnom stilu, kako sam sebi zakazuje sastanke i vraća komad govoreći da mu još nije vreme, a sve zbog toga što se u tekstu pominje reč dinastija. Mi smo o tome razgovarali, ima li danas reči, tema ili imena koje ne smeju da se pomenu u pozorištu. Druga meni zanimljiva stvar i tema kojom se bavim u celom svom radu i van ove predstave tiče se činjenice da kada je počeo Veliki rat, tokom povlačenja preko Albanije, Nušić je sa sobom poneo svoje tekstove i negde u Prizrenu je morao da ih se otarasi, više nije mogao da ih nosi. Bacio je Sumnjivo lice, a žena kod koje su se do tada krili je na ulici, slučajno pronašla tekst i vratila mu ga posle rata, ta žena je Albanka. Mi u predstvi jako i direktno govorimo: Da li ste znali da je Albanka sačuvala komad koji nam je lektira, osnovni komad srpske dramaturgije? O tome se ne priča, a bilo bi nam bolje da se priča.

U najavi si govorio o društvu koje nema želju da se menja? Zbog čega je to tako?

Mi smo umislili da promena mnogo boli. To jeste istina, ali nismo svesni rezultata koji bi promena donela. Svaki put kada treba da se suočimo sa problemima, mi ih iz frke, iz straha da nam ne bude gore, zamaskiramo u laku zabavu. Nećemo da preuzmemo odgovornost, po principu smeh je anestezija.

Postoji određeno očekivanje, navika kada je reč o čitanju, postavci i dramatizaciji Nušića. Ti si govorio njegovom izneveravanju…

Ne treba izneveriti Nušića, već ono što smo od njega napravili!

Dramaturškinja: Milena Bogavac
Orginalna muzika: Irena Popović Dragović
Scenski pokret: Andreja Kulešević
Video: Ivan Stojiljković
Igraju: Zoran Pajić, Jelena Bogavac, Isidora Simijonović, Đorđe Živadinović Grgur, Marko Panajotović, Uroš Novović, Aleksandar Jovanović, Aleksandar Vućković, Predrag Vasić

foto: Marija Piroški, Jelena Janković

Premijera: Mikser House 27, 28. i 29.06. u 21h.