Da li imate preko 18 godina?

Ivana Ivković: U koga verujemo ili umetnost koja budi nadu

Sa umetnicom o velikom performansu koji će se odigrati na sceni Bitef teatra. Pročitajte zapis našeg razgovora.

Na sceni Bitef teatra će se 31. januara, od 19h odigrati performans Ivane Ivković pod nazivom In him we trust, koji će trajati ukupno osam sati. Rad je završni deo site specific trilogije, započete na Oktobarskom salonu radom Linije, Redovi, Kolone spavaonica, koja se nastavila drugom instalacijom Veliki Vavilon u galeriji Eugster i sada se zaokružuje na sceni Bitef teatra. U njega verujemo će predstavljati reprezentaciju scene Strašnog suda po Mikelanđelu. U radu učestvuje 40 muškaraca.

Kaži nam nekoliko reči o performansu i šta je ideja koja stoji iza cele trilogije?

I deo – Lines, Rows, Columns (Dormitory)

Ideja o trilogiji je krenula spontano. Prvi rad sa ljudima je bio “vezan” za prostor u kom se dešavao i tada sam shvatila da se ono što radim može nazvati site specific performansom – jer poseduje performativni deo sa izvođačima a vezano je i za kontekst, istoriju konkretnog objekta, grada itd. To se nekako prirodno povezalo sa dugogodišnjom praksom u formi site-specific instalacije koja je opet bila uslovljena mojim desetogodišnjim nomadskim životom i produkcijom vezanom za artist in residence programe, boravkom u različitim zemljama i radovima koji su, pre svega, bili neka vrsta komentara na ta mesta, moje emocionalne ili filosofske reakcije na njih.

Konkretno ovaj rad iniciran je pozivom kustosa Dejvida Eliota, da učestvujem na Oktobarskom salonu, čija je tema bila Ljubavni zanos, odnosno pozicija emocije u savremenoj umetnosti tj svetu. Dejvid me je pozvao upravo na osnovu mog prethodnog angažmana u okviru site-specific instalacije nudeći da izaberem prostoriju u zgradi Muzeja grada Beograda, u Resavskoj kako bih u okviru nje intervenisala a imao je samo jednu sugestiju – da u instalaciju uvedem i ćilime koje sam, kao likovni element, u tom momentu već uveliko koristila u svojim radovima. Mene je to pokrenulo na dalje razmišljanje i ohrabrilo, pomislila sam da je došao trenutak da izvedem rad sa ljudima odnosno muškim telom, što sam već duže vreme želela.

U zgradi ovog muzeja je nekada bila smeštena Vojna akademija, za tu namenu je i projektovana. Polazeći od tog podatka došla sam do okvira za svoj rad odnosno do ideje o redu, vojnom poretku, državnom poretku kao i poretku svake vrste, kao jedne sistemske situacije na koju smo mi u životu oslonjeni. Mi pratimo linije, redove i poretke koji služe da nas organizuju, u društvenom smislu, dok je emocija neka vrsta greške. Krenula sam od svog ličnog, intimnog i psihološkog iskustva rada na sebi i rada na sebi na psihoterapiji. Krenula sam od istraživanja sopstevnog ženskog identiteta koji je uvek konstituisan u odnosu na muškaraca koji me, a tako je verovatno bilo u ranom postavljanju stvari, određivao. To je velika tema društva u kom živimo – šta to znači kada te muškarac definiše, i u čemu te on sve definiše, i na koji način se dešava proces oslobađanja od tog mita, konstrukta…

Priča o poretku je trebalo da podcrta dve stvari: ideju da je društvo kakvo poznajemo, postavilo belog mladog muškarca u životnoj dobi od 20 do 45 godina, kada je na vrhuncu njegove telesne moći, da bude stub društva odnosno simbol moći, i to ne samo u vojnom smislu (vojna akadmija) već i generalno. Tu takvu reprezentaciju i ideju o muškarcu sam poželela da “položim na zemlju”, obnažim i pokažem koliko je taj konstrukt veliki, ukazujući na senzitivnost, ogoljenost i ranjivost nagog muškog tela kao na “grešku” u tom i dalje prisutnom “mitskom” odnosu prema njemu, a koji je svuda oko nas, podjednako prisutan i kod žena i kod muškaraca. Poželela sam da napravim jedan zaokret jer to nije često u našoj sredini, izložiti nago muško telo. U energetskom smislu zanimala me je gustina, 25 muškaraca u jednoj sobi kao moguće ponovno oživljavanje i odigravanje scene vojne spavaonice….

Spustila si “čoveka” u kreirani raj, u rekreirano Postanje koje na zanimljiv način, preko 1001 noći tematizuje ženskost – žena je ta koja priča priču.

Nategnutost takvog jednog društvenog konstrukta (mita) je velika, ogroman pritisak je i na muškarcu što je ovaj rad i pokazao otvarajući prostor intenzivnih reakcija i učesnika i publike. Da, u pitanju je moja priča, koja se proteže od Adama u raju (ovo je bila česta asocijacija na rad koju sam nekako i sama usvojila, iako od nje nisam krenula) pa sve do ogoljavanja izvesnih uverenja i uodnošavanja sa sopstvenim mitom, dekonstrukcija istog. Samim tim to jeste priča o identitetu i integritetu. Ipak, ne samo ženskom jer je rad funkcionisao kao ogledalo, te je priča od lične, ženske perspektive prerasla u kanal za ispitivanje tema senzualnosti, seksualnosti, ranjivosti, ubeđenja, nelagoda uopšteno… Nepripadanja.

Važna dimenzija rada jeste zapravo to oslobađanje, proces promene, oslobađanja od strahova i pritisaka društva, kontrole…I meni je neizmerno drago što je nekima upravo ova situacija stvorila komfor prihvaćenosti, na koju je izloženost 25 različitih, nagih muškaraca u sopstvenom donjem vešu navodila. Tada sam shvatila koliko je velika razlika u tome što oni ne glume, ti ljudi su u mojim performansima ono što jesu, zapravo zaista izloženi, bez zaštite koju bi im dala neka uloga, oni nisu neko drugi, oni su to što jesu, o čemu ovi radovi i govore i na šta zapravo navode – na prihvatanje samog sebe kao nešto čemu smatram da svi treba da težimo.

Takođe, u ovom radu sam želela da ideju snage i kontrole koja stremi ka visini, vertikali, položim u horizontalu (akteri su ležali u položaju fetusa). Koristila sam elemente iz svojih crteža, na kojima često postoji muškarac slične telesne fizionomije i snage, sada ranjiv.

II deo –  Babylon The Great or Whore of Babylon

Sledeći rad sa ljudima iz ove trilogije se “dogodio” godinu dana kasnije u galeriji Eugster. Oduvek sam želela da radim sa građevinskim skelama, jer su me podsećale na rekonstrukciju, što i jeste ideja ove trilogije – dekonstrukcija ličnih konstrukata. Galerija Eugster je smeštena u prostoru koji je dovoljno veliki da omogućava eksperimente sa gabaritnim instalacijama, a meni je to postalo važno u jednom momentu u radovima – širenje ideje u fizičkom prostoru, opipavanje… Ova trilogija se dotiče svega onoga što smo sagradili, a moramo da porušimo, popravimo, ponovo sagradimo, zbog toga se skele ponavljaju u drugom i trećem delu.

Tokom rada na drugom performansu otkrila sam važnost ideje kontinuiteta. Uvek sam se možda nadala da je moguć diskontinuitet – sad ću ja nešto da uradim, presečem, promenim i onda krećem od pozitivne nule, jer tako je lakše i lepše a život tek zapravo treba da počne kad se sve sredi! Još jedno od jakih uverenja: odlaganje “pravog početka” i nadanje da nije valjda samo ovo život! Kompleksno mi je bilo da prihvatim kako život zapravo uveliko teče i da to jeste jedan kontinuum te da se neće desiti velki prasak koji će da označi zvaničan početak (odrastanje).

Rad “Babylon the Great” je bio postavljen kao piramidalna konstrukcija od skela i simbolično je predstavljao moju reprezentaciju Vavilonske kule. Termin “Babylon the Great” je crkva dodelila svim bezbožničkim religijama koje su vizuelno bile prikazane kroz simbol zanosne žene koja jaše na petoglavoj zveri i ubija (uglavnom muške) pravovernike. Ključno za odabir ovog naslova a i kontekst rada je vrlo konkretan i značajan primer u kom se ženska strast anatemiše i okarakterisana je kao nešto krajnje negativno, što će doći glave svakom pravom verniku.

Da li je to značilo da kada žena ispolji svoju strast zapravo želi da potčini muškarca? Pitala sam se koliko su takve predstave kroz istoriju uticale a koliko zapravo i dalje utiču na naše lične predstave o emocijama, na naš doživljaj ljubavi (ponovo mit i tabu). Ideja se ticala mog razvoja i lične spoznaje, a istovremeno akteri su funkcionisali kao čuvari intimnog hrama.

Naslov mi je odgovarao jer je sa sobom povlačio priču o jeziku, koji mi je jako važan, priču o komunikaciji, o definisanju kroz jezik. Glavna tema ovog drugog dela trilogije jeste komunikacija, problemi i izazovi iskrene komunikacije koju obavljamo i negujemo sa sobom i drugima. Tiče se discipline u odabiru pravih reči u komuniciranju, kako bi se izbegle zamke opet ličnih konstrukcija, mitova (o ljubavi, osećanjima). Koliko je važno precizno iskazati kako se osećamo, koliko radom na sebi u tom smislu možemo poboljšati i uticati na govor, na dolaženje do iskrenog odgovora u sebi i zatim formulisati rečima tu istinu.

U radu se služim stihovima iz folk pesama, jer smatram da oni u sebi nose emocionalni kod jednog mentaliteta, potencijalne kolektivne tabue i konstrukte, ubeđenja o određenim stvarima. Iskoristila sam pesmu Hanke Paldum Tražio si sve sve sam ti dala, koja je na dobar način prikazala jednu dimenziju klasične muško-ženske postavke. U pesmi, ona mu saopštava kako je dala sve što joj je tražio i kako nikada nije umela da ga odbije jer ga voli i jer je on njen čitav svet. Na sve to on je nju zaveo i odbacio, ostavio. Gradacija tuge ali i ponosa u boli, jer ona, ni u kom slučaju, neće da ga moli, završava se priznanjem da joj ipak nije žao jer je bar imala jedno ludo maštanje i žar.

Postavlja se puno pitanja – da li mi gubimo sebe ako damo sve svoje, šta znači dati sve od sebe, a šta znači dati sve svoje, koliko te suptilne razlike u, na primer, tekstovima pesama, služe jednoj fatalizaciji ljubavi, kao stanju u kom se ne razmišlja i ne komunicira (iskreno) ni sa sobom ni sa partnerom… Ono glavno, ticalo se kraja pesme u kom njeno skromno priznanje kaže da je uživala bar u ljubavnoj strasti i maštanju te da se toga ne bi odrekla. Koliko društvo utiče na koji način žena tumači određene sopstvene potrebe, i da li ih nesvesno pravda ljubavlju jer je neodrživo i suviše nelagodno da žena bude u ulozi samo strastvene ljubavnice koja želi da često menja seksualne partnere i uživa van klasične forme partnerskog odnosa. Da li je ispoljavanje ženske strastvenosti i dalje neprihvaćeno u očima društva u kom živimo?

III deo – In him we trust

Želela sam da napravim rad koji će se baviti konceptom verovanja odnosno poverenja u najširem smislu. Verovanja u sebe, u druge, u “to nešto” a da religiju iskoristim kao platformu, sinonim za veru. Izabrala sam da ove teme otvorim kroz doslovno podražavanje /odigravanje opšte poznate scene Strašnog suda. Strašni sud ili sudnji dan predstavljava verovanje eshatoloških religija u poslednji i konačni sud koji će na kraju istorije biti izveden nad ljudima kako bi razdvojio pravedne od grešnih, nakon čega će pravedni kao nagradu zadobiti večni život a grešni konačnu smrt kao kaznu. Performeri igraju uloge iz standardne ikonografije ove kompozicije koja postaje živa i u pokretu.

Zgrada Bitef teatra se nametnula kao savršen prostor za to, u pitanju je ponovo site-specific performans. Građena da bude katerdrala nemačke Evangelističke crkve, ova zgrada to nikada nije postala jer je početak drugog svetskog rata u Srbiji prekinuo projekat a objekat je ubrzo nakon rata nacionalizovan. U ovom radu najpre koristim potencijal zgrade i transgresiram je u prvobitnu namenu, budući da zgrada nikada nije korišćena kao katedrala. Njena arhitektura je omogućila da scena tj kompozicija Strašnog suda bude na mestu oltara tako da se sve prirodno nametnulo. I naravno iz likovnog ugla me je uvek zanimala kompozicija Strašnog suda kao finalnog događaja koji je ovde i završni rad mog bavljenja muškarcima (smeh).

Šta znači In him we trust, kakva je to izjava, igra reči?

In him we trust je izjava, koja se može vezati za hrišćanstvo, ali i za američku kulturu ili ideju novca, referiše na moć, dakle verujemo u mušku ideju. Iako se dotiče patrijarhalnog društva, zapravo sam okrenuta sebi i rad je autokritika. Konsekvence radova jesu možda probijanje tabua, ali primarno je da moramo da krenemo od sopstvenih da bi to imalo težinu… izlaganje sopstvenih ranjivosti na prvom mestu.

Reč je o intimnom i ranjivom trenutku u kom ispitujem koliko sam spremna da se menjam i da se predam u nekim odnosima. Ovaj rad se bavi poverenjem. Vrlo mi je važna ta igra reči jer je rad razračunavanje. Napunila sam 40 godina i iskustva prethodnih godina su se slila. Možda će od sada ideja o tome ko je on biti različita. Da li mogu da izađem na crtu ne idealu, konstruktu, već ideji da je to možda jedan običan čovek? I ideji da sam ja isto tako obična. Koncept ovog rada polazi od jedne velelepne i dramatične scena, a zapravo suština je “obrnuta”, ovaj rad govori o jednostavnosti, o prihvatanju. Volela bih da se stvori vazdušasta atmosfera, što vizuelno svakako hoće, jer su neki od aktera već “na nebu”, koristim se renesansnim prikazom i idejom obrnute perspektive, visine… ali i u smislu značenja. Drugim rečima pritisci neće nestati, ali će olabaviti – otvorenost, ljubav će im pribaviti elastičnost, i tada se može prihvatiti prolaznost.

Kako se priprema performans sa toliko učesnika?

Na poslednjem performansu radim već godinu dana i pripreme su slojevite, najviše se tiču pronalaženja velikog broja ljudi, svaki put je sve zahtevnije jer ima više učesnika ili kao ovaj put, kada je u pitanju performans u trajanju, izazov je za učesnike da budu na sceni osam sati. Iako ne postoje stroga pravila odabira jer je nekako važno da ko želi ujedno i može da učestvuje, moram da imam suptilnu kontrolu nad odabirom. Proces ide tako da imam stalne sastanke sa ljudima, razgovore u kojim se trudim da im pojasnim svoj koncept.

Ono što je suština performansa na kojima radim je da u njima učestvuju ne samo ljudi koji su familijarni sa scenom, glumci, performeri, plesači već da se u njima nađu i oni koji to nisu. Na taj način se pravi bolja dinamika različitih stanja i emocija vezanih za boravak na sceni, od nelagoda do oslobađanja, plus te različitosti daju posebno bogatstvo, živost radu. Takođe ovo su velike produkcije u koje je uključeno puno ljudi, od projektovanja sklela do kontrole scene – svetla, audio i vizuelnih komponenti, dokumentacije rada itd.

 

Jako je važan fokus da se sve obavi ali je i nemoguće da se kontroliše skroz jer su u pitanju performansi koji se dešavaju jednom a postoji samo jedna jedina proba na kojoj učesnike finalno postavim u scenu, predstavim im situaciju još jednom sa svim detaljima i to je to. Svako u taj rad unese ono što jeste. Ja sam van scene i trudim se da proces kroz koji performeri prolaze bude njima prihvatljiv. Rad je ogledalo i oni me inspirišu. Još na prvom performansu sam shvatila da će mi biti bitno da ne sarađujem samo sa profesionalcima koji poznaju scenu, već i sa momcima iz običnog života, iz različitih struktura… Ovakav rad je otvaranje, za mene i za svakog od njih pojedinačno, i neka vrsta društvenog otvaranja teme…

Šta je krajnja instanca otvaranja?

Mi imamo ideal kom težimo, za koji se vezuje priča o kontinuitetu života. Lepota jeste u grešci, u kretanju. Meni je važan proces, i budnost, drugim rečima treba da živimo život. Sve te velike stvari koje sam pomenula ostaju ideali, utoliko što nisu dosezivi. Mi smo prepuni slabosti, a život nam nameće razne prepereke, ipak mi se krećemo. Moj život kao i moji radovi imaju toliko grešaka, nesavršenosti, nesigurnosti, iskliznuća, ali u tome je valjda vrednost. Ostvarivanje slobode je za početak poštovanje njene kompleksnosti. Sloboda je najteže dosezivo i primenjivo stanje, ja nisam ni blizu, samo pokazujem koliko su ideali kompleksni.

U sva tri rada baviš se biblijskom temom.

Do sada nisam ni bila svesna da su to biblijske teme, zaista! Mene su verovatno formirali mitovi, i kada se setim knjiga sa kojima sam odrasla, među nima jeste bio i biblijski atlas, te knjige koje su se bavile istraživanjem sveta kroz religije. Tu je takođe i ljudsko telo koje je snažno predstavljeno, telo koje prolazi duševne transformacije. Uvek me je privlačio bliski istok, a biblija je vrlo scenična zar ne?!

U nekom isečku vremena “odigraće se” Strašni sud, dakle događaj koji se, uslovno, još nije desio. Tokom performansa se takođe neće desiti ništa.

Protok vremena u kom se ne dešava ništa upućuje na to da je ideja Strašnog suda u nama. Da li će se on odigrati ili se odigrava, pitanje je… Strašni sud je za mene trenutak preuzimanja odgovornosti za vlastiti život i postupke, zato je ovo triologija o odrastanju. Našalim se često kad se setim trilogije koja je meni puno značila, one Lars von Trira jer se ona bazirala na njegovom iskustvu sa terapije dok je ovo neko moje terapijsko iskustvo. Promišljanje ko smo, šta smo i u šta verujemo je trenutak u kom strašni sud nije nešto što dolazi spolja da nas nagradi ili kazni, to je unutrašanja vaga koja mora da se uključi. Uspavanost pred životom je česta pojava i treba joj se suprotstaviti. Biće zanimljiv taj isečak vremena u kom će se odigrati performans, jer će akteri odlaziti u toalet, da nešto popiju, pojedu – strašni sud sa pauzom za toalet!

Prošle godine si imala priliku da radiš sa ljudima performanse i izvan Srbije, u Berlinu i Beču? Kakvo je to iskustvo? O čemu su bili ti radovi?

U julu prošle godine sam izvela rad “I only want to love me” na poziv galerije Hošek Contemporary iz Berlina koja se nalazi na vrlo zanimljivom starom teretnom brodu iz 1910. Brod Heimatland (homeland) je služio za prevoz uglja i peska sve do početka dvehiljaditih kada je ukotvljen u istorijskoj luci u Miteu a poslednjih nekoliko godina koristi se kao izlagački prostor namenjen uglavnom site-specific projektima.

Prva asocijacija na Berlin i brod bio je svakako Fassbinder, od direktne veze sa mornarima u filmu Querelle do samog naslova koji je inspirisan njegovim filmom I only want you to love me, a moj doživljaj Berlina obeležen je atmosferom i kontekstom njegovog rada, najeksplicitnije vezanog za istraživanje i sopstvenog identiteta. Ovo je priča o identitetu, usko vezana za rad na trilogiji, koja je takođe o tome. O osećaju neprilagođenosti i šta je za mene kvir, koliko se i ja osećam neprilagođeno. Ono što je meni ključno kada se dotičem teme kvira, jeste ideja dekonstrukcije i odbijanja nametnutih normi, ponovo oslobađanje sopstvenog identiteta koji nije fiksan, koji je fluidan i često prigušen normama sistema.

Eksperiment je bio videti kakve su to drušvene norme, pritisci i reakcije u Berlinu, bila sam uzbuđena i pitala sam se kako će delovati na publiku nago telo, izloženo u gradu u kom nagost nije stavka, retkost, incident…gde se čini da ima puno slobode i gde je ispoljavanje podržano.

No moj rad se nije ticao samo ispoljavanja nagosti i slobode već one druge strane u nama, one koju suzbijamo sami, svesno ili nesvesno, pritiscima društva ili ne, onu koju smo proglasili mračnom i sakrili, psihološki, onim nevaljanim delom sebe kog se stidimo… Radila sam sa 14 performera koji su opet svi dolazili sa najrazličitijih strana, od advokata i lekara do klabera. Većini nije bio problem da se potpuno obnaže što je nekako i očekivano za Berlin. Puno im je značilo da čuju o mojim iskustvima iz Beograda, ohrabrilo ih je da nastupe, ne kažem da nisu imali tremu, uvek je to i u svakoj sredini probijanje, i lično i nekako opšte.

U kreiranju rada inspirisana sam bila i pričom Berlina tridesetih godina, prvih sloboda, zatim broda kao prostora koji nije ni na zemlji ni na nebu već pluta vodom, kao neke sigurne zone za one koji se osećaju drugačije. Performeri su svojim telima, ležeći u utrobi broda koja ima tu neverovatno sceničnu atmosferu i izgled, formirali dve linije koje je publika bila pozvana da prekorači, preskačući njihova tela, čime se sugeriše taj prelazak na drugu, “mračnu” stranu sebe. Ideja prihvatanja, opet kroz izlaganje.

Nužnost borbe za sebe unutar nas samih i zato je naziv rada poruka Ja samo želim da se volim. (I only want to love me). Reakcije su bile neverovatne, publika vrlo različita od naše, niko nije jako dugo prilazio performerima, svi su vrlo mirno i dugo gledali, bilo je nekako svečano, onda se jedan momak iz publike skinuo i legao u scenu sa ostalima (pre toga me je zamolio i ja sam dozvolila), videla sam da neki ljudi pomalo plaču. Intenzivno je bilo i performerima, nekako došlo je do nekog telesnog otvaranja, ranjivost i senzualnost su izbili u prvi plan. Razmena. Valjda niko nije računao na to. Rad je bio nežan, u jednoj derutnoj utrobi broda koja ga je prihvatila. Asociralo je i na život u izgnanstvu, asocijacija na migrante je neizbežna, ali i na robove na galijama, mornare na prekookeanskim brodovima no pre svega na nas u sopstvenim životima. Deo rada je serija polaroida nastalih na licu mesta koje smo zabeležili fotograf Hue Hale iz Berlina i ja.

A rad u Beču?

Posle Berlina usledio je Beč na poziv EIKON magazina koji je objavio moj portfolio sa odličnim tekstom Natalije Paunić “Nisi mi ti brate brat – maskulinitet u tranziciji kroz rad Ivane Ivković”, u kom ona zaista dobro objedinjuje sve ovo čime se bavim i o čemu sam pričala. Eikonov izlagački prostor nalazi se u kompleksu MuseumsQuartier, kao i Kunsthalle u kom sam 2008. godine bila na izložbi Derek Jarman. Brutal Beauty. Karavađo i Džarmanov istoimeni film su mi direktna inspiracija za intervenciju i rad “I did it for you”. Posle Fasbindera, Džarman je još jedan umetnik čiji mi je rad na temu identiteta i autobiografskog pristupa vrlo važan. Sa Karavađom koji je, rekla bih, bio kvir svog vremena povezala se i barokom inspirisana arhitektura MQ-a.

Ovoga puta rešila sam da radim sa jednim performerom, da ga doslovno smestim u izlog jer je prostor Eikon galerije mali i u staklu te funkcioniše tako. Performer je boravio u rekonstruisanoj Karavađovoj “slici”, sa crvenim draperijama, voćem i nekoliko intervencija u vidu crteža, gipsanih skulptura i nađenog objekta – cigle. Tableau vivant. On se kretao sam i zatvoren u prostoru a publika ga je posmatrala spolja. I did it for you je rečenica koju izgovara jedan od aktera u Džarmanovom Karavađu kako bi opravdao svoje delo a meni je koristila da opet otvorim priču o preuzimanju odgovornosti za sopstveni život, postupke, promene…To posmatranje spolja daje neku neobičnu dimenziju, upućuje na zatvorenost u kavezu, na povlašćenost pozicije posmatrača koji je slobodan za razliku od čoveka “izloženog i zatvorenog u baroknoj slici”. Ova drugačija vrsta izloženosti zapravo govori o sličnim nelagodama i kompleksnostima boravka u sopstvenom telu i životu.

U kakvoj vezi su crtež i performans?

Veza je suštastvena. Crtež je osnova za maštu, za zapis mašte, on je esencijalno polje mog kretanja, dok mi performans daje osećaj manje usamljenosti. Performansi su takođe na neki način odigravanje scena sa mojih crteža koji su davno nastajali – obnaženi muškarci i palme. Trenutno je u galeriji Eugster II Belgrade izložba crteža pod nazivom “Mother Tongue” (naslov upućuje na to da je crtež u umetničkom govoru moj maternji jezik) i bilo mi je jako važno da se performans u Bitefu dogodi dok izložba traje, kako bi publika imala uvid u tu esencijalnu vezu između crteža i performansa.

Performans je u određenom smislu razgradnja crteža, počevši od toga što su se figure već “desile” na crtežu, odn. ja figure sa crteža postavljam u performans. Istovremeno ti radovi se dopunjuju, jer svaki medij ima svoj opseg. Crtež u potpunosti kontrolišem ja, barem proces izrade, dok u performansu svoj rad prenosim u ruke aktera i ne znam sta će se dogoditi, jer ne mogu da uđem u sred scene i kažem ne tako nego ovako. Puštanje kontrole. Naslov poslednjeg performansa se na neki način odnosi i na mene i aktere – ti ljudi mi veruju, oni se meni prepuštaju, mom narativu, naravno i sebi da to mogu, ali jedino za šta se oni drže, pored institucije u kojoj se sve dešava koja kontekstualizuje rad, jeste moja priča.

U šta veruješ?

Verujem u to da imamo mogućnost da menjanjem sebe menjamo život. Verujem u lično zalaganje, verujem da možemo da postanemo bolji prema drugima i prema sebi. Verujem u razvoj, ne nužno u uspeh. Život može da bude tragičan ili sa puno praznog hoda, ali ja verujem u život, i u ljude. Verujem u život po meri duše.

U toku je izložba Ivane Ivković pod nazivom Mother Tongue, koju možete pogledati u galeriji Eugster. Izložba traje do 6. Marta 2020.

photo credits: Boris Burić, Ivan Zupanc, Hue Hale, Liviu Bulea.

Lajkuj:

Ostavite komentar:

Slični članci: