TV GONIČ: ZeroZeroZero

Stefano Sollima trenutno zauzima čeono mesto na listi kreativnih ljudi koje bih žarko želeo da upoznam. Odmah ispred Sorrentina, Chasea, Iannuccija i Simona.

Stefano Sollima je nemilosrdan.

Možda ste gledali neki od njegovih filmova: A.C.A.B. (All Cops Are Bastards), Suburra ili Sicario: The Day of the Soldado. Ili ste možda gledali neku od 32 epizode Romanzo Criminale i Gomorra koju je baš on režirao.

Sva ta ostvarenja prožima jedna ključna stvar- život je nemilosrdan prema glavnim junacima, glavni junaci su nemilosrdni prema svima ostalima, svi ostali su uglavnom nemilosrdni ako dobiju priliku da to budu. Svetovi koje Sollima kreira do bukvalnosti su definisani devizom “samo najjači opstaju” tj “ono što te ne ubije učini te jačim” i vrlo su “umri muški”. Čak i za žene. Sollima ne daje pet para na elitistička PC bahaćenja, junaci njegovih ostvarenja mogu tj imaju pravo da budu šta god žele, ali ono gde Sollima pravi razliku u odnosu na anglosaksonske stvaraoce je što za apsolutno sve učesnike života vladaju ista (gore pomenuta) pravila. Niko nema poseban tretman. Ako se preslatka petogodišnja devojčica, jednonoga baka, lezbijka samohrana majka, “dobri milenijals” nađu na putu besnom meksičkom narkodileru, svi će oni, bez pardona, poginuti istom, nemilosrdnom smrću. Takav pristup stvarima i pozmašan, ali racionalan i skoro komičan, pesmizam spram života donosi u moj teve ugođaj neobične količine radosti i svežine. Ne znam za vas.

Ono što adaptaciju romana Roberta Saviana (po čijim je pisanjima nastala i Gomorra), ZeroZeroZero, čini nešto drugačijim u odnosu na prethodna Sollimina ostvarenja jeste što ovaj put participira i kao ko-kreator i ko-scenarista, zajedno sa Dancem Janusom Methom (Borg/McEnroe) i autorskom zvezdom argentinskog filma, Pablom Traperom (Clan, Elefante Blanco, Carancho). I- nikada nije imao više para, a ne primećujem da je to išlo na uštrb kreativne slobode i toga da ispriča priču baš kako on želi.

Jedna od prvih impresija ovom serijom jeste da ona ima vizuelnu zanosnost koju je Sollima (koji je režirao samo dve, prve, “utemeljujuće” epizode) skoro do vrhunca doveo u nastavku Sicaria. I ovde, kao i tamo, ljudi konstituišu i radnju, ali i pejzaže. Oni su (samo) scenografija u životima i priči, ali i vizuelni detalji u komponovanju slike. Priča se bespoštedno vodi u maksimumu svoje izvodljivosti i zahtevnosti. Projuriti ovde džipovima i kombijima kroz pola grada, sijaset pijaca i trgova i tek onda oplesti unakrsnu vatru iznad stotina već “pregaženih” statista, nije nikakav problem. I tu velelepnost izjednačenih želja i mogućnosti zaista malo koji autor koji danas radi sebi može da dozvoli tj može da uživa “da mu drugi dozvoli”. A naročito, ako se radi o projektu koji sa istom dozom samopouzdanja ni najmanje ne mari ko će sve to da gleda (jer zna!), niti koliko ljudi to neće moći da gleda. Jer su pizde i bolidi.

Svet koji je Sollima izgradio u osam epizoda prve sezone ZeroZeroZero je stvarni “Vavilon” na kome su se svi oni festivalski “meksikanci” već izređali apelujući na svet i podižući etički i estetski “avernes”. Sollima je sišao u rovove tog “Vavilona” i reporterski krenuo da beleži. Jureći, ponekad senzacionalistički priču i junaka, koji je to što je, jer nema ni trunku izbora da bude nešto drugo. Ili, naprosto, neće.

Priča počinje u Italiji, potom se proteže na Meksiko, pa na Ameriku i tu upoznajemo miks junaka i teritorija kojima će biti posvećena prva sezona koja se bavi, ako ne napomenuh- čudnim putevima gospodnjim, ali i kokaina. U Italiji se vodi oštra generacijska borba između stare garde i njihovih unuka. U Meksiku se vodi borba za goli život, ali Sollima je stvar uspeo da suzi na jedan specijalni policijski eskadron koji suočen s korupcijom na višim nivoima odlučuje da promeni stranu i kombinacijom svoje disciplinovanosti i posvećenosti zauzme mesto na jednom od krimi vrhova. U Americi sentimentalno pratimo još jednu generacijsku smenu, unutar porodičnog biznisa međukontinentalnog transporta, i šverca, koja mora rapidno da se sprovede i prilagodi novim okolnostima nakom prerane smrti pater familiasa. Malo je nezgodno što stvar ostaje na jednoj ćerki (u muškom svetu) i njenom bratu koji boluje od terminalne bolesti koja mu sve brže ubija nerve, oduzimajući mu kontrolu nad fizičkim i mentalnim aktivnostima.

Rediteljsko-dramaturški metod koji se ponavlja iz epizode u epizodu jeste onaj koji kroz flešbek priča priču do scene koju smo prvo videli, a zatim menja vizuru i nastavlja da priča priču od tog trenutka ali kroz dalju sudbinu nekog drugog lika. Nerazmrsiva upletenost svih junaka je ono što se prvo i najviše sugeriše i to seriji daje izvesnu dramaturšku eleganciju i umetnički je konfrontira sa seznacionalističkim prizorima nasilja koji ostaju jedni od njenih najupečatljivijih aduta.

Likovi su vrlo živopisni i imaju prepoznatljive karakteristike “solimovskih” junaka- ne pričaju mnogo, dosta govore pogledom, sposobnost da procene situaciju je jedna od njihovih najvećih vrlina, imaju jednu ili, najviše, dve osobe o kojima jedino brinu u životu, neki, ali snažni tragovi iščašenog morala čine kičmu njihove percepcije života. Do krajnjih granica poštuju ljude i dogovore koji to zaslužuju, ali na kraju, ipak, prednost daju sopstvenom opstanku. I- biznis nema alternativu.

Sollima je, kao i obično, više posvećen radnji i ZeroZeroZero nikada ne staje. Junaci su kontinuirano izloženi smeni prepreka koje ih, obično, izbacuju iz velike nevolje u još veću. Prilično sam siguran da vam serija nikada neće biti dosadna, iako će neke peripetije biti izazov za predloženi nivo realizma (segment u Senegalu).

Ako se seriji nešto može zameriti, to je što autori nisu pravili malo više pauza da nas ostave nasamo s junacima u nekim ćorsokacima radnje koji bi ove učinili životnijim i njihove poteze obojili sa više emocija. Ako meksički policijski komandant koji je postao novi bos oseća grižu savesti zbog smrti svog vojnika (da vam ne spojlujem), pa se to pretače na brigu o njegovoj trudnoj udovici, toj stvari nedostaje malo autentičnijih detalja mimo grižosavesne posvećenosti. Nešto od toga moglo je da dođe od njegove opsesije Hristom i iskupljenjem, ali nije. Italijanska ekipa je, mimo starog Don Minua kome je Adriano Chiaramida koji ga tumači doneo svu neophodnu autentičnost, najslabija. Srećom taj segment je više nego kompenzovan autentičnim lokacijama i žiteljima Kambrije.

Možda je u žanrovskom smislu najkompletnije ispraćena američka priča, sa sestrom koja silom prilika postaje šefica porodičnog biznisa, a njen brat neophodni saborac. Oboleli brat Chris je kroz sve što mu/im se dogodilo prošao možda najvelelepniji tour de force, koji je s jedne strane do maksimuma testirao njegove fizičke mogućnosti, ali mu je s druge strane ispunio degradirani život avanturom, pa čak i ljubavlju, o kojoj je mogao samo da sanja. Njegova borba za porodični život dosta rano je postala borba za sopstveni život i prava je tuga što mu autori nisu pružili priliku da se protegne i u narednu sezonu. Ali to je ona nemilosrdnost o kojoj sam vam govorio.

ZeroZeroZero je po temi i njenoj obradi možda najbliža Netflixovom Narcosu, s tim što ne mora da polaže račune istorijskim činjenicama iz kojih je izrasla, već to kompenzuje nekom vrstom visokostilizovane postmoderne rekapitulacije svetske crne narko hronike, pokušavajući da na privatnim sudbinama skicira svetske tokove koji, zapravo, diktiraju ono što se milionima ljudi širom sveta prodaje kao život.

Kao Breaking Bad, dakle, ali koji obitava u istoj realnosti kao i James Bond.