Da li imate preko 18 godina?

TV GONIČ: Yellowstone

Par dana pre nego što će da ode za Ameriku, Skoča mi je rekao: "Čuvaj mi kuću, i vidi da napišeš recenziju Yellowstone..."

Ako se sa Skočom niste zatekli u pretresanju raznih muzičkih i televizijskih dogodovština (i tako spontano sebi poverili zadatak), jedan od načina kako je Yellowstone, kao prvo dramsko čedo novokreirane kablovske televizije Paramount Network (ex-Spike), mogao da stigne do vas jeste kroz pisanja liberalnih medija koji su ga najavili i, relativno osuđujuće, predstavili kao tzv “conservative prestige”. Dakle, za razliku od većine kablovskih i web brodkastera koji svoju publiku, voljnu da plati koji penez više za posebnije teve ugođaje, animiraju progresivnim i liberalnim sadržajima, Paramount Network, ipak iznikao na temeljima nečega što se nekada zvalo The Nashville Network, odlučio je da svojoj mejnstrimaškoj publici ponudi “visoku dramu” (ali) utemeljenu na njihovim vrednostima- porodici, imanju (šire: kapitalizmu), patriotizmu (uže: amerikanizmu) i “nepromenljivosti” svih tih elemenata. Tako prokazan i isprozivan, Yellowstone je nakon prve sezone (čije je emitovanje završeno krajem aprila prošle godine) postao “drugi najgledaniji dramski program na kablovskom kanalu koji živi od reklama”. Odmah iza Walking Dead, ako vam ta komparacija bolje objašnjava njegov uspeh.

Trasiranje puta ka ovakvoj vrsti etiketiranja delimično je omogućio i pedigre njenog, moram reći kompletnog autora- Taylor Sheridan je osmislio seriju, a potom napisao scenario za i režirao svih devet epizoda (s tim što prva traje kao dve). Nekima od vas Sheridan je poznat kao glumac iz serije Sons Of Anarchy (igrao je zamenika šerifa), ali sada je daleko više poštovan kao scenarista nekoliko “tvrđih” holivudskih mid-hitova poput Hell Or High Water (ok), Wind River (odličan), Sicario (ok) i Sicario: Day Of The Soldado (remek-delo), koji su ga već etablirali kao autora “modernog vesterna”, u kome, “kako je i očekivati”, dominatno muški junaci imaju svoje, nešto “bronsonastije”, viđenje sveta i pravde. Pravo niotkuda, takav autor i takva tematika prepoznati su kao potencijal za seriju koja će na intuitivnom nivou žariti srce Amerike, ali i dovoljno intrigirati njen mozak. Da to tako pojednostavim.

Yellowstone je situiran u blizini čuvenog nacionalnog parka “Yellowstone”, i neki kritičari su se ispravno pitali da li ime ranča glavnog junaka i njegove familije treba da nosi to ime i da li se time, zapravo, samo produbljuje nerazumevanje simbolike istog, umesto da mu ide na ruku. Ali, šta je tu je. U seriji Yellowstone je (i) ime velelepnog (i najvećeg američkog, kako se sugeriše) ranča porodice Dutton, kojim trenutno precedava šesta generacija oličena u Johnu Duttonu, koga igra Kevin Costner, u svojoj prvoj televizijskoj ulozi. John je udovac, ima četvoro dece, Leeja, iz prvog braka, i Jamieja, Beth i Kayceja iz drugog, i samo jednog unuka, Tatea, koji je sin Kayceja i njegove supruge, Indijanke, Monice. Pored svih njih, tu je i Rip, glavni kauboj na ranču i Johnova (najčešće skrivena) desna ruka, koji je neka vrsta Johnovog pastorka, s obzirom da ovoga podiže od malena tj… pa, možda je bolje da sami odgledate pod kojim okolnostima je Rip ušao u Johnov život.

John Dutton je ideološka i ekonomska vetrenjača regiona, čovek koji vedri i oblači političkom scenom Montane kako odgovara njegovim interesima i u tom smislu on je paradigma starog (dobrog?) načina kako se u Americi privređivalo nakon zarađenog “prvog miliona”. Dutton je sklon najsmutnijim i najnasilnijim oblicima očuvanja svojih vrednosti i interesa i u tome mu nesebično, na različite načine, pomažu ostali članovi porodice: kao što rekoh Rip rešava ono što mora muški da se reši, Jamie je porodični advokat, Beth ima očev “kliker” i zadužena je za sve vrste finansijskih malveracija, Lee vodi ranč, a mali Kayce, koji je u “dvadesetinekoj” već vojni veteran, odmetnuo se od oca, i izborom svog bračnog partnera, ali i željom da ne bude deo očeve tiranske politike. Johna upoznajemo u prvoj sceni serije, koja pompezno poražavajuće, etablira ovog kao hladnokrvnog, ali duboko emotivnog čoveka, spremnog da nakon saobraćajne nesreće prvo smrtnoranjenom konju prekrati muke, pre nego što se osvrne na ostale preživele. Ljude.

Yellowstone je pre i najviše od svega- teve sapunica, što ne bi trebalo da nas čudi obzirom da je taj žanr oduvek bio najpopularniji konzervativni teve sadržaj- uvek čvrsto ukotvljen u “pravim vrednostima”, ali, kad je napravljen kako treba, sposoban i da povremenim koketiranjem sa kempom i progresivnim vrednostima lako postane “guilty pleasure” i najljućih liberala. Setimo se samo Dynasty ili Dallas kao ultimativnih primera iz teve istorije ili Game Of Thrones, kao jednog od manje očiglednih recentnih primera.

Međutim, ono u čemu je Yellowstone neočekivano uspeo jeste da postane konzervativni brat blizanac (manje-više) jedne druge serije koja je, eto paradoksa!, skrojena da baš liberalnom gledaocu ponudi sadržaj prema kome neće morati da krije svoju ljubav, a koji je u potpunosti skrojen po mustri najgore konervativne sapunice. Govorim, naravno o Empire, Leeja Danielsa. Tamo je već samo okupiranje “tradicionalno belog terena” od strane afro-američke populacije bilo dovoljno žanrovsko “iščašenje”, a čemu su hip hop industrija, kao novi tip porodičnog biznisa, i daleko liberalniji odnos prema LGBTQ zajednici, samo neophodne modifikacije napravljene u skladu s vremenom. I Lucious Lyon nije ništa manje beskrupolozan “pravi Amerikanac” od Duttona, niti je funkcionisanje njegove korporativne, ali i porodične, imperije išta manje sivkasto, ali sumnjam da ćete igde naći da je Empire “conservative prestige”. Jer neko, podmuklo, pod tim “conservative” misli zapravo “white privileged American”.

Nažalost, razlozi zbog kojih sam prestao da gledam Empire potencijalno će doprineti i mom odustajanju od Yellowstone. Naime, i tamo i ovde, događaji se previše brzo i površno dešavaju. Ja razumem da je “neverovatna serija neverovatnih dešavanja i koincidencija” dramaturška matrica sapunice, ali borba za gledaočevu pažnju je, bojim se, ovu stvar dovela skoro do nivoa parodije. No, ako ste u poslednjim epizodama Empire bez problema prihvatili da Andre u “ciklusu od dve epizode”, dobije rak, izleči se od njega, shvati da mu je hemoterapija uništila srčani mišić i da, ipak, umire, i da mu srčana transplatacija ne može pomoći, tj, ipak, može… onda će vam neke stvari u Yellowstone ići i malkice presporo.

Ja, ipak, nisam mogao da prihvatim (slede spojleri, oprez!), da John Dutton, uprkos svoj svojoj hladnokrvnosti, može da ostane bez najstarijeg sina (već!) u prvoj epizodi, a da to već na sredini druge više niko ne pominje i da taj momenat ne rezonuje u životu niti jednog jedinog lika! Mali Kayce nijednom nije seo u auto, a da odmah zatim nije imao peh sa “brejkingbed” dilerima kreka ili otetim Indijankama ili napujdanim i naoružanim beskućnicima… Njegova supruga je, iako relativno sporedna junakinja cele priče, već u invalidskim kolicima sa potencijalno ozbiljnom povredom mozga. Srednji sin Jamie već je bio top kandidat za lokalnu vlast i već je razočarao oca i već je prinuđen da se okrene protiv njega. Da ne govorim da je sam John Dutton, sve sa svojim rančom, na neprekidnoj vetrometini problema i pokušaja da ga sjebu, i sam žrtva, deluje, poodmaklog raka. Ponekad deluje da Yellowstone nema drugog načina da pokreće svoju radnju sem da obznanjuje nove probleme, potom ih zaboravi, ili povampiri u koktelu sa nekim drugim. Da, znam da je i u životu tako, ali umetnost (treba da) traži smisao koji se da pojmiti i primeniti.

Sheridanu očigledno matrica sapunice ili melodramskog porna nije bila bliska, pa ni njegovo incijalno oruđe, “umri muški nasilno”, iako puca po domovini vesterna, ovde ne dolazi uvek prirodno. Pre svega, inicijacija radnika ranča u neku vrstu bratstva (iz koga se ne može pobeći) sve sa žigosanjem slova “Y” na grudi, deluje neuverljivo i nepotrebno. Iako su kauboji više od radnika na ranču i, da, dejstvuju kao Duttonovi ljudi za sve namene, taj proces ne unapređuje simboliku “Yellowstonea” ili samog Duttona, s obzirom da svi oni stoje nekako po strani od te stvari. I čak ni sam Rip, kao vođa ekipe, ne uspeva da poveže ta dva sveta. Zapravo čitav taj nivo priče i njihove aktivnosti samo smetaju razvoju porodične drame, zbog koje smo možda došli. Kada u poslednjoj epizodi i sam Kayce bude iniciran u taj deo porodičnog biznisa, pre ćemo pomisliti na Jaxov moralni stropoštaj u Sons Of Anarchy, nego na trenutak kada je Adam Carrington izdao oca i stao uz mamu Alexis, i time prešao na mračnu stranu.

Sheridan ni u štelovanju likova nije uspeo da postigne nekakav zajednički ton. Sam Dutton je tvrd i nesimpatičan, i deluje da je narcisoidnost njegova ključna osobina, ispod svih tih “patriotskih” priča o tome kako je ranč duša koju treba da sačuvaju po svaku cenu. Leeja nismo stigli ni da upoznamo, a sudeći po posthumnim rekacijama ostatka porodice, nije bio neko ko treba da se pamti. Beth je turbo-Fallon, s jedne strane kako žanru dolikuje ona je kontradiktorni spoj tatine ćerke i beskrupolozne manipulantkinje, ali u interpretaciji Kelly Reilley ona je za 99 nijansi realističnija od ostatka kasta. Sin Jamie deluje kao da se ni Dutton, ni Sheridan, nisu odlučili da li je on gej, ili je samo nesposoban. Kaycejeva priča je najrazrađenija zahvaljujući čitavoj pod-priči koja se bavi životom obične, siromašne indijanske zajednice. Na sve to Sheridan ni na svom terenu ne uspeva da pobegne od klišea- pa je Rip Bethin ljubavnik, a njegova mačo persona čas je njen štit, a čas buldog koji se pušta na neprijatelje, dok iza svega čuči duboko emotivan muškarac. Sheridan, zapravo, nigde nimalo ne beži od već uhodanih tj rashodovanih klišea.

Čak je i Danny Houston, koji igra Duttonovog biznis-rivala i čoveka namerenog da čitav okrug prevede u novu fazu kapitalizma, samo ublažio svoj alfa-mafijaški nastup koji je efektivnije i kempastije demonstrirao u nešto manje konzervativnoj i nešto manje prestižnoj seriji Magic City pre par godina.

Ni na planu radnje ne očekuje nas ništa što sami ne bi mogli da očekujemo na pomen rančera, kasinoa i korporacija. Sheridan pretumbava poznate klišee o korumpiranim političarima, biznismenima, njihovim ličnim trenjima i mržnjicama, i tu (za razliku od ugla koji je obezbedio u Wind River) prisustvo Indijanaca ne donosi ništa drugačije ili specifičnije što nam “belci” nisu već prikazali. Indijanci, možda, samo neke stvari rade malo više iz osvete. Ali to ne uspeva da ih učini drugačijom vrstom “biznismena”.

Područje Montane gde je serija snimana, tj sam ranč “Yellowstone” je predivno i predstavlja osveženje u odnosu na druge serije. U par navrata je poslužilo i za efektne dramske i karakterne razvoje (kao u slučaju kad se mali Tate skoro udavi ili Rip ima duel sa medvedom i ilegalnim planinarima), a jednom je čak i kod umerenih patriota Dutton izazvao erekciju svojim povikom “This is America” pred zbunjenim kineskim turistima. Nažalost, scena tog tipa, koje u drugim, prestižnim serijama, daju aromu centralnoj drami, ovde je premalo i još je veća šteta što ih Sheridan ozbiljnije ne uzima u obzir za karakterizaciju junaka.

Za otprilike mesec dana počinje druga sezona. Mislim da ću gledati, jer mi prija sadržaj koji za razliku od desetina drugih kojima sam izložen nema potrebe, a ni nameru da objašnjava zašto se ne bavi i “crncima, gejevima, trans-osobama, Milenijalsima, političkom korektnošću, klasičnim feminističkim agendama, koji nije ironičan, post-ironičan, čak ni svestan postojanja samog Interneta…” tj koji ne pokušava da na silu ugura bilo šta od toga u svoju priču*. Ponekad je takva, mala, distinkcija dovoljna da zanemarim da očigledno gubim vreme sa drugorazrednim materijalom (čime sam, izgleda, neplanirano objasnio i Trumpa!).

*Da budem precizan- ima lezbijki, ali je njihovo prikazivanje u par navrata očigledno udovoljavanje “male gaze-u”, čime samo potvrđujem rečeno.

Lajkuj:

Ostavite komentar:

Slični članci: