TV GONIČ: TV vs PC

Iako se na temi koju sam stavio u podnaslov može doktorirati (verovatno neko već i jeste), meni se ona, zapravo, učinila zgodnom da povežem tri serije čije sam gledanje nedavno priveo kraju, a koje su mi ostavile neprijatan anti-PC ukus u ustima. Jer, vidite, ja više volim dobru priču, nego još bolju moralnu poentu.

Serije na koje ću se osvrnuti su: HBO-ova Big Little Lies (S02), Showtimeova The Loudest Voice (limited series) i Netflixova When They See Us (limited series).

Big Little Lies, iz autorsko-adaptirajućeg pera jednog od najvećih teve scenarista svih vremena, Davida E. Kelleya, usled ogromnog uspeha prve i, prvoplanirano da bude i jedine, sezone i u nepotrebnom naporu da se nastavi u svom “regularnom” slotu ove godine, stiže očekivano traljavo, zbrdazdolasto i nepromišljeno. Najpogubnije od svega- više u naporu da udovolji stečenom renomeu moralno i politički aktivne serije, nego postavljenoj priči i njenim junacima.

Ako je prva sezona pokušavala da uobičajeni usplahireni setap bogatih domaćica proda kao priliku za moralni angažman usklađen sa #MeToo prilikama i da na taj način palp udomi kao intrigantno intelektualno štivo, druga sezona manjka neophodnim palpom, a to višestruko pokušava da nadoknadi svojim agitovanjem. Kelley bukvalno ne zna šta da radi sa svojim junakinjama, niti koju radnju da im ponudi, pa gde god može gleda da im nakači neki problem s muškarcem, pa ako je još moguće da ovaj bude i jedini krivac za njega. Kao kontrateža tom postupku dovučena je Meryl Streep da to kamuflira. Kažem “kamuflira”, jer ona nije ništa drugo do ekstenzija pogubnih dejstava svog upokojenog sina koji ne ostavlja Kidmanovu na miru.

Dakle, dok Kidmanova nastavlja rat sa Skarsgardom mlađim, što predstavlja dramsku okosnicu čitave sezone i defacto već drugi put čini Kidmanovu primus inter pares, Laura Dern otkriva da je njen infantilni muž kriv ne samo za porodični bankrot, već i za seksualno uznemiravanje bejbisiterke. Reese Witherspoon muku muči sa Adamom Scottom koji nikako da prevaziđe činjenicu da ga je supruga prevarila, ali da i dalje želi da sa njim pravi bračno gnezdo. Shailene Woodley nema problem s muškarcima, sem što pojava novog u njenom životu trigeruje osećaj nespokojnosti kada treba da dođe do intimnijih odnosa. Jedina koja na, recimo, “adekvatan” način nastavlja dalju dramsku plovidbu je Zoe Kravitz, koju sve snažnije prožima krivica da je, ipak, odgovorna za smrt jednog čoveka (makar bio on i muškarac…). Ako njena majka niveliše snagu te krivice, tu je njen otac da dodatno baca so na ranu, tako da je i ona pokrivena “muškim uznemiravanjem”.

Kelley je prvo “cockblokirao” logičan, psihološki nastavak traume kalifornijskih buržujki uvodeći Meryl Streep i skrećući i našu i pažnju junakinja na jedan potpuno sporedan aspekat zločina koji se dogodio, umesto da nas pusti da vidimo kako se žene u klimi #MeToo pokreta, sa osećajem da je “pravda očigledno na njihovoj strani” nose sa posledicama svojih postupaka. Svaka od njih deluje kao da je dosta dobro nastavila život dalje i radije se bavi novim problemima, dok i Zoe i čitava ekipa ima neprijatne moralne flešbekove samo usled pojačanog policijskog interesovanja i prisustva Meryl Streep kao prenjuškaste majke. Kelley neprijatnu refleksiju njihovog postupka ne koristi ni kao (ne)namerni okidač za dešavanja u njihovim privatnim sudbinama- recimo da Dernova pritisnuta “krivicom” sama sjebe svoju kompaniju. Jok, ona je, neočekivano žrtva postupaka svog muža. Witherspoonova se ne prepušta muškarcima u želji da ugasi “krivicu” ili usled osećaja novopronađene snage. Woodley još jednom služi samo tome da vidimo posledice muškog nasilja, ovaj put kroz njihovo odloženo dejstvo. Čak i Kravitzova koja je delovala kao najpragmatičnija od svih njih, ne nalazi za shodno da svoje postupke i osećanja podeli sa mužem, nego se radije nemoćno sa čitavom stvari nosi sama, infantilizujući svoju poziciju u prisustvu majke sve dok ne postane mala i preplašena devojčica.

Pri tome, i “družina prstena” formalno okupljena oko čuvanja tajne umesto da u drugoj sezoni pokazuje logična pucanja svoje postavke, nastavlja da dejstvuje agitpropovski kao primer svim ženama sveta kako treba da se drže. A čemu je proces očiglednog nefer suđenja samo dodatno pomogao. Kelley je bez dramske ideje šta da radi sa svojim junakinjama, koje je, što nije zanemarljivo, jedan (zlo)čin spojio (i malo toga drugog!), radije posegao za tim da ih predstavlja kao perjanice feminističkog pokreta, nego da ih kompromituje i živopiše kao nesavršena ljudska bića. Što pre svega jesu.

Nesavršena ljudska bića sačekuju nas i u The Loudest Voice, sedmoepizodnoj sagi o početku i kraju karijere političkog mastermajnda Rogera Ailesa na Fox News kanalu. Stvar koja je ovoj seriji dala zeleno svetlo, ista je ona koja ju je u velikoj meri i osakatila da o Ailesu dobijemo, ako ne objektivniju, a ono širu sliku. Govorim naravno o “popularnosti” ljudi i tema koje su povod za #MeToo agitacije i pokret. Roger Ailesa, pored toga što je bio, evidentno, briljantan politički (/republikanski) strateg i velemajstor kreiranja “javnog mnjenja” (naročito među intelektualno slabijim stanovništvom), bio je, nažalost i seksualni predator koji je, praktično od početka svoje karijere, koristio svoju poziciju da žene šikanira, zlostavlja, i seksualno i psihološki.

Iako je takva trenutna društvena konstelacija “obezbedila” neophodnu pažnju The Loudest Voice, bojim se da je ona, baš na tom planu, iznela i prikazala jednu relativno generičku priču. Koja ono što ne želi da prikaže, zapravo i ne ume da prikaže, i svodi na par stereotipno prikazanih “uznemiravanja” među kojima, a psiholozi bi trebalo time da se pozabave, insistiranje na oralnom seksu ostaje “kamen temeljac” prikazivanja nasilne muške dominacije i nečega što je, skoro samo po sebi, ultimativna demonstracija ponižavanja.

Za potrebe takvog (i opet ću ponoviti- legitimnog) pristupa priči, za ulogu Rogera Ailesa, angažovan je Russell Crowe, čovek kome ne treba mnogo (složićete se?) da poverujemo da ženama može da učini nešto nažao. Njegova urođena animalnost i večito konfrontirajući žar u očima obezbedili su realističnost svih scena u kojima vidimo zlostavljanje žena. Ali, ako ste kao ja pogledali samo dokumentarac Divide And Conquer: The Story Of Roger Ailes (da ne ulazim dalje u to da ste njegov lik i delo poznavali od ranije putem drugih kanala), onda biste videli da je “originalni” Ailes bio čovek sa daleko više šarma i znatno manje očigledan kao predator i nasilnik. Što bi, u jednoj dramskoj postavci, trebalo samo da ga učini zanimljivijim likom, ili temom.

Na sve to autori The Loudest Voice (a u pitanju su Tom McCarthy koji je trijumfovao sa sličnim materijalom u Spotlight i Alex Metacalf koji se slične stvari dotakao u UnREAL) vodili su mrtvu trku sa samim sobom kako da Ailesa učine (i simbolično i bukvalno) krivim za nastanak retrogradne klime u kojoj pajaci i bednici poput Trumpa javno popularišu i štite ono što je Ailes, ipak, radio krišom. The Loudest Voice, s jedne strane uspeva da pokaže sve jake i slabe strane Ailesa kao stratega i čoveka, dok s druge strane na terenu onoga što je, ipak, bila dramska kičma čitave serije, mi ne uspevamo ni da zavirimo u “Ailesa muškarca” i da naslutimo nekakvu dihotomiju njegovog seksualnog bića- on je naprosto “rutina”, i kao suprug, i kao ljubavnik. A pri tome izgleda kao mešina buđavog mesa. Serija nigde ne pokazuje njegov pokušaj, uspešan ili neuspešan, da takav izgled kompenzuje tokom seksualnog akta. Jedino što dobijamo je da je njegov tuki imao ukus sirovog “hamburgera”, što će jedna od zlostavljanih u dva navrata ponoviti.

The Loudest Voice jednostavno nije fer serija prema “dramskom junaku” Rogeru Ailesu, ona povlađuje društvenom sentimentu i koristi to što i jedni i drugi stoje na suprotnoj strani od junaka da kompenzuje sve ono što mu je uskratila kao “dramskom biću”- a to je da mu omogući minimalnu “odbranu” i objektivnost. Drugim rečima, zamislite da je Tony Soprano bio samo psihopatični mafijaš povremeno mizogenih poriva.

Najveću štetu, i istini i drami, načinila je u When They See Us Ava DuVernay, koja je pravo niotkuda i uz obilatu pomoć prijateljice Oprahe Winfrey postala glavnogovornica afro-američkog Holivuda. Što je u slučaju filma Selma, barem što se mene tiče, apsolutno zasluživalo aplauz. Ali u slučaju njene serije o tzv “Petorki iz Central Parka”, politički (ne)korektna jednostranost u tretiranju čuvenog slučaja silovanja bele džogerke od strane pet crnih tinejdžera skoro da je u potpunosti debilizovala prikazanu dramu.

When They See Us raspada se na mnogo mesta. Pre svega nije jasno da li je to serija o klimi koja je dovela do tako brutalno jednostrano tretiranog slučaja, ili je serija o posledicama istog, ili je, kao u slučaju četvrte i najbolje epizode, skoro potpuno apartna i fantazmagorična ilustracija raspadanja ličnosti suočene sa tako nemilosrdnim nepravdama.

DuVernay sa skoro neobjašnjivim diletantizmom (ili vođena slepim besom, također dolazi u obzir) prikazuje policijski tretman pet tinejdžera navratnanos pohvatanih da budu optuženi za silovanje bele džogerke. Skoro je nemoguće poverovati sa koliko neljudske usaglašenosti se i detektivi i tužioci pristupaju pakovanju zločina prepadnutim dečacima. Odsustvo ikakvog “Šindlera” (nekoga ko radi sve suprotno) oduzima bilo kakvu realističnost postupku. Što se samo produbljuje u drugoj epizodi u kome pratimo isto tak(v)o servirano suđenje, kao da nam Murphy i Falchuk u The People v. O.J. Simpson nisu pokazali kako suđenje može da izgleda. A kad sam već tu napisaću i da mi se čini da je DuVernay u svojim najvlažnijim snovima pucala na kvalitet i impakt ove serije kao reper za svoju. U trećoj epizodi tonom i dramskim tokom kompilacijski pratimo sudbine četiri od pet junaka, koje su svojim nemilim društvenim ishodom toliko slične i sentimentalno date, da čeznete za onom jednosmernom žestinom koja je, makar, nekako obojila prve dve epizode.

Tek u četvrtoj epizodi DuVernay, i kao rediteljka i kao scenaristkinja, pronalazi pravu meru između realnosti i fikcije i priča priču koja potresa na skoro svim nivoima. Glupo mi je da kažem, ali jedino se u ovoj epizodi javlja “Šindler” efekat oličen u belom stražaru koji razume muke Korey-a Wisea. Upravo to parče topline parira i govori o okeanu hladnoće kome je Wise bio prepušten od trenutka kada je uhapšen. On je živ i kao “istorijsko” i kao ljudsko i kao dramsko biće. On nije pamflet ili sredstvo u nečijoj agendi. On je uzorak univerzalne nepravde. Koja ne bira. Čak i kada bira.

When They See Us, ovenčan sa 90+ postotkom i kod kritike i kod publike (jer ko sme da kaže da ne zaslužuje?), možda doprinosi emancipaciji afro-američke populacije i učinjenim im nepravdama, podsećajući na sistemski ukorenjen rasizam (kome je i tada i sada “kumovao” Donald Trump, na izvestan način), ali kao doprinos serijskom programu ovo je “jeftina televizija”, loše realizovana, koja računa sa neodmerenim i jednosmernim šok efektima, bedno dramski osmišljena i tek na momente vredna gledanja.

Gledajući ove tri serije informisaćete se o nekim istorijskim događajima i ljudima ili nekim aktuelnim društvenim trendovima, ali na nivou dramskih ostvarenosti, ovo bi bili rutinski i nebitni doprinosi televizijskom serijskom programu i u periodu pre nego što je proglašeno “Zlatno doba” istog. Pohvalite sebe što vam je moral na pravoj strani, ali nemojte da zažmurite na to što se intelektualno i estetski dosađujete ili imate osećaj da gledate nešto što ste već toliko puta videli.