Da li imate preko 18 godina?

TV GONIČ: Too Old to Die Young

U preko 500 "gorućih" serijskih produkcija, teško da ćete naći bolji primer za nastupajuću dekadentnost (produženog) "Zlatnog doba televizije".

“(My work) is for teenagers, because they don’t have the same fucking obsession about what is right and wrong with art.” (Nicolas Winding Refn, u intervjuu za Men’s Health)

Nicolas Winding Refn se poprilično potrudio da u neočekivano brojnim intervjuima pojasni i predstavi ideje i vizije koje stoje iza njegove prve (autorske, radio je on na teveu i Miss Marple!) serije u produkciji sve kontroverznijeg poslodavca Amazona. Prema njegovoj zamisli Too Old To Die Young je trinaestosatni film, “silom prilika” podeljen u deset celina (“voljuma”, kako ih je on označio). Sam Refn jasno je i glasno rekao da njega epizodično pripovedanje ne zanima i da je u koncipiranju ove serije kao “produženog filma” bio vođen navikama svoje ćerke tinejdžerke i njenih drugara tj modelu strimovanja programa/sadržaja u koji gledalac, kako je on sam rekao, može da se “umoči” i “iz njega izađe” kada god poželi. Drugim rečima, staromodno zakazanih termina projekcije i zadatih dužina gledanja više nema. Refn, u interpretaciji tih novih navika čak ide korak dalje, pa kaže da tim gledaocima čak nije ni bitno odakle su počeli da gledaju, već da kao kupci knjige “zavire u sredinu i tu nešto pročitaju da se zainteresuju”, a odluku ne donose na osnovu prvih stranica iste tj “čitanja redom”.

Zato je Refn u Kan, gde je Amazon imao vrlo pompeznu promociju ovog serijala, odneo samo 4. i 5. epizodu koje su tamo prikazane kao jedan dugački celovečernji film. I tom prilikom Refn nije baš ekstremizovao svoj koncept o tome da se u ovu seriju može “umočiti” gde bilo, već je gledaocima ponudio dve epizode čiji mini-ark može da figurira kao radnja jednog igranog filma- naime, u tim epizodama glavni junak, Martin (Miles Teller) biva iniciran u “tajno osvetiteljsko društvo” bivših policajaca koji pod supervizijom advokatice koja radi na odbrani i prava žrtava (brutalnog, nasilja) dobijaju zadatke da planetu poštede daljeg prisustva vrlo zlih osoba koje su uspele da izbegnu ruku pravde. Ili ova nikada nije ni zamahnula ka njima. U prvoj od te dve epizode, dakle Martin biva inciran, a u drugoj dobija vrlo bizaran zadatak koji rezultira u (po mom mišljenju) jednoj od najboljih jurnjava ikada zabeleženih na filmu/televiziji, ali i u skoro apstraktnom i apsurdnom finalu na koje su oba brata Coen sasvim sigurno svršila.

Nisam tačno siguran šta Refn u svom ostvarenju prepoznaje kao specifičnu odliku “striming” koncepta, sem dužine ili fluidnosti svog ostvarenja koje zaista u nečijoj stvarnosti može da obitiva kao skrinsejver sa narativom, ali nisam siguran ni da na taj način “svraćajućem” gledaocu može da se prenese kompletan estetski i dramski ugođaj. Čak šta, a paradoksalno kao i bilo koje Lynchovo ostvarenje, i Refnov teve program “pati” od toga da samo jedna izgubljena (propuštena) pazla često može da dovede do frustirajućeg osećaja nerazumevanja kompletne slike. S druge strane, želeo bih da upoznam tinejdžere koji su uspeli da ovih 13 sati odgledaju u celini i nađu mu neki smisao. Naročito za sebe.

“My mother always said I was a genius. And if people don’t agree, that’s cool.” (Nicolas Winding Refn, u intervjuu za Collider.com)

Zaista impresivan uspeh Refnovog ostvarenja ne krije se samo u njemu samom, već i u načinu na koji ga je on ostvario. Insistirajući na svim svojim osobenostima, Refn od Amazona nije uspeo samo da dobije zeleno svetlo da sve radi kako želi, već i budžet koji mu je, rekao bih po prvi put u karijeri, omogućio uslove u kojima su sve te osobenosti maksimalizovane do krajnjih granica. Ako smo ikada razmatrali kako bi neko Refnovo delo moglo da izgleda da on zaista može da uradi sve što želi, to je Too Old To Die Young. Prema jednoj Tellerovoj priči, Refn i on su svakih nedelju dana slali ozbiljan mejl pretpostavljenima u Amazonu inspirisan Trumpovim diskursom- “Ja sam najveći reditelj s kojim je ikada iko radio”, on bi im pisao. “Mogućnosti mojih saradnika rastu jer im ja govorim šta da rade. Sve ide fenomenalno i urađeno će vam se veoma dopasti. I biće veliko, biće to najveća serija na Amazonu.”

Refn je čitavu seriju (a sve postaje još sumanutije ako kažete “film”) snimao 10 (deset!) meseci i to u hronološkom kontinuitetu kako je do sada navikao i radio (doduše, za mnogo manje pare i daleko skromnijih 4-6 nedelja snimanja). Da je toooliko dugo uspeo da okupira vreme, pažnju i raspoloženje (ultra perspektivnog holivudskog glumca) Milesa Tellera, govori zaista o Refnovom maestralnom talentu i zavodništvu. Ili Bezosovim honorarima.

Večina epizoda traje preko sat vremena (a što ne bi?), sem poslednje koja traje pola sata i ostavlja utisak da joj fali, barem, još sat vremena radnje. A nama objašnjenja!

Ali, Refna ne zanimaju objašnjenja. Za njega je ono što radi način da (opravdano, ako mene pitate) narcisoidno i arogantno prodiskutuje o tome kako se njegova osećanja reflektuju o stvari koje ga zanimaju i o način na koji ga zanimaju. I uzimajući u obzir nekolicinu njegovih poslednjih ostvarenja (Drive, Only God Forgives i Neon Demon) možemo da kažemo da je Too Old To Die Young kulminacija i podebljavanje nekih stvari.

Pre svega, to su kadrovi tretirani u duhu “foto-šuta”, statično postavljeni, sa glumcima koji skoro manekenski poziraju (u slučaju šefa kartela Jesusa i kao da su bukvalno ispali sa “šutinga” za Dolce & Gabbanu), sa vrlo neprirodnim pauzama između replika koje su opet vrlo neprirodno lišene emocija i ekspresije. Mizanscen oživi nekakvom realističnošću skoro isključivo samo u scenama seksa, nasilja i vrlo nasilnog seksa. Sve ostalo je meditacija. Sve ostalo u takvom tretmanu deluje vrlo kemp (to Refn voli da čuje kao kompliment) ili kao vrlo sofisticirana i skoro beketovska parodija (koja može da podseti na aktuelne tv radove Steva Conrada ili Noahe Hawley-a).

“Offended? We’re Scandinavian. We don’t get offended.” (Nicolas Winding Refn, u intervjuu za Men’s Health)

Too Old To Die Young definitivno nije za svakoga. Ali apsolutno svakako jeste za fanove “danskog Lyncha”. I kad sam već pomenuo Lyncha, Too Old To Die Young je od svih stvari koje ste gledali na teveu ili bioskopu, a za koje vam je utrapljen pridev “linčovski”, verovatno najbolja ispisnička demonstracija “Škole Twin Peaks”. Refn vrlo samouvereno kreira super-stilizovanu stvarnost (on je zove “unreality”) koja ostavlja utisak da je organski naslednik Lynchovog stila, a koja u isto vreme, samo na drugačiji način, operiše sa istim fundamentalnim temama kao i Lynch: neiskorenjivosti zla i magiji koja mora nioutkuda da se stvori da bi se njegovo dejstvo maksimalno ublažilo.

U isto vreme, a baš kao i u Neon Demon, pa čak i Only God Forgives, Refn još ubedljivije radi na nepredviđenoj, ali surovo izvesnoj, i apsolutno surovoj- smrti heroja. Heroj je ovde skoro mekgafinovski tretiran da nas zavuče u najmračnije odaje zla, samo da bi ga tamo ostavili i na neki drugi način se prepustili rvanju sa zlom. U tom postupku, Refn nas, kao gledaoce naučene da oni s kojima se identifikujemo moraju da stignu do kraja, uči da je život, stvaran, onaj “unreality”, drugačiji i, zapravo, daleko sličniji onome što i sami živimo svaki dan. Ljudi iz naših života ispadaju ponekad mimo svakih planova, mimo svakih najava, i ostavljaju nas sa ogromnim osećajem praznine. Život je više praznina, nego bilo šta drugo.

U Too Old To Die Young, Miles Teller igra policajca Martina koji u isto vreme postaje “tajanstveni osvetnik” u ime žrtava kojima je oduzeto svako pravo na pravdu, ali i predmet osvete novog lidera meksičkog kartela. U isto vreme, on je u vezi sa maloletnom devojkom čiji je otac imućni investitor, a novi lider meksičkog kartela tek treba da se dokaže i preživi tragični ostanak bez majke, sa kojom je evidentno imao vrlo dubok i incestuozan odnos. A između njih, svoj koncept pravde (ili emancipacije?) pokušava da proturi nova supruga pomenutog bosa, koja, ranjiva na zločine nad ženama, i sama počinje da dejstvuje kao osvetoljubiva “visoka sveštenica smrti”. Bizarnih junaka sa još bizarnijim biografijama ima još i više nego kod Lyncha.

Sve je veoma sporo. I statično. Nasilje nije toliko eksplicitno koliko eksplicitno računa sa vašom “voajerskom” participacijom i neprijatnošću koju ćete osećati dok mu prisustvujete. Refn ne vidi razloga da muke i ishode svojih junaka ne podeli sa vama tj da vas poštedi istih. Drugim rečima, nema “močenja” bez “kvašenja”.

Lajkuj:

Ostavite komentar:

Slični članci: