TV GONIČ: The End of the Fucking World

Čaša žuči ište čašu meda, reče Njegoš. I u slučaju druge sezone Netflixove ko-produkcije sa Channel 4, The End Of the Fucking World, žuč odgledanog može se malčice ublažiti jedino medom odslušanog tj onim što nam je priušteno kao saundtrak tokom osam epizoda. Ali, ovaj tekst neće se baviti time kako je (relativno) lako napraviti “najbolji saundtrak na svetu!” (za svoju seriju) i kako je tako nešto ovde evidentno ostvareno, već nečim žuč-nijim i, za sada, neizlečivijim.

Druga sezona The End of the Fucking World bila je gorko i, za svakog poštenog i pametnog gledaoca, alarmantno iskustvo. Pred našim očima nizale su se epizode koje su sve ubedljivije pokazivale kako je Revolucija ugašena tihim ako-ga-ne-možeš-pobediti-pridruži-mu-se metodom, koji će izgleda postati najproduktivniji način za neutralizaciju iste.

Ako se sećate serije ili moga teksta o prvoj sezoni iste (negde pri dnu, a ista je izabrana i u Top 10 2017) onda se sećate i mog opreznog, ali iskrenog radovanja tinejdžerskoj seriji koja operiše unutar najzanimljivijih momenata tog uzrasta- buntovništva, neopreza, kurcobolje, besa, seksa i bekstva-radi-bekstva.

Da podsetim. The End Of the Fucking World osmislila je glumica i scenaristkinja Charlie Covell, a prema grafičkoj noveli Charlesa Forsmana. Priča se bavi dvama tinejdžerima, Jamesom i Alyssom koje sticaj dosta nesrećnih okolnosti spaja i udružuje u ljubavno putešestvije (“roud muvi”) tokom koga neplanirano odrastaju, možda i u nešto što nisu želeli. I on i ona nose na sebi porodične ožiljke, njegova majka ubila se pred njegovim očima, a njen otac, zgubidan i narkos, napustio je porodicu i ostavio je u raljama nesigurne i za alkohol i depresiju raspoložene majke.

Covellova je svoje junake otesala dosta brutalno i radikalno, čak i za standarde britanske (tinejdžerske) televizije koja je u interesu uspešnog odgoja omladine notorno odana “4Real” pristupu stvarima. James nas je dobar deo serije ubeđivao da je psihopata tj serija je dosta hrabro pošla od premise da je to možda tako, jer njegove emotivne reakcije su bile pozamašno u neskladu sa drugim ljudima. Susret sa slično “hladnom”, pragmatičnom i prekom Alyssom, paradoksalno, kod njega razbuđuje emocije osećajem da se nalazi u prisustvu nekog “sličnog sebi”. Ljubav na stranu. Alyssa je s druge strane demonstrirala razvratnost i manire “mlade seoske kurve” i njena raspoloženost za kriminogene aktivnosti možda je slala signale da se pre tu radi o sociopati, ali to je ostalo u drugom planu, s obzirom da je James već odabrao za sebe tu ulogu.

Tokom potrage za Alyssinim ocem, koja je bila cilj putovanja, ali i neka vrsta obećane oaze za oboje aktera, s obzirom da oni očekivali da tamo nađu fundamentalno razumevanje za svoje indentitete i ostatak života, James i Alyssa su se gradativno susretali sa sve neprijatnim realnostima života, sve dok im isti nije pokazao svoje pravo, psihopatsko lice. Nakon toga, njih dvoje postali su begunci, i za tih par dana i “veći od života”, a serija je kulminirala u tinejdžerskom raju- ultimativnoj ekstazi ljubavi i bola, spajanja i raskidanja, života i smrti. Mislim da tinejdžeri među gledaocima, uprkos kontinuiranoj i sve većoj opreznosti autora od prve ka poslednjoj epizodi, nisu imali priliku da pogledaju tako radikalno i atraktivno opiranje društvenom “helicoptering” mentalitetu koji sve agresivnije zagovara i produkuje mediokritetstvo, popuštanje, bankrot zdravog razuma i hiper-senzitivizaciju kao pogonsko gorivo za borbu-radi-borbe protiv svega što i najmanje nije po volji.

The End of the Fucking World je u drugoj sezoni sramna kapitulacija i nezamaskirano povlađivanje najpomodnijim društvenim (moralnim) trendovima (jer i moral može biti trend danas…): #meToo pokretu i auto-viktimizaciji individue i svim konsekventnim posledicama toga, od kojih je nošenje sa različitim oblicima post-traumatskog sindroma ono što svakako može kreirati najviše impresija i lajkova.

Junaci ove serije su bili snažno i glasno “FUCKOFF!!!” svetu koji ih okružuje, a, barem je meni tako delovalo- naročito onom delu njega koji pokušava da pomogne “molitvama i mislima”. Oni su žudeli za ljudskošću, ali nisu želeli da do nje stignu kroz terapiju i “pomirenje”. Oni su želeli glavom kroz zid, oni su bili tvrdoglaviji od zidova, oni su puštali da ih boli. Oni su dugu videli s druge strane minskog polja koje se mora preći. Život koji šiba i ako te ne išiba do smrti, onda te učini jačim. Ili najjačim.

(slede spojleri!)

U drugoj sezoni, James se oporavlja od zadobijenih rana, a Alyssa se preselila s majkom u neku nebuloznu turističku destinaciju i radi u dajneru svoje tetke. James je pronalazi u trenutku kada se venčava za nekog lokalnog tupana. Nakon čega zajedno beže, a da ni oni ne znaju gde ni od čega. Što bi bilo dovoljno za drugu sezonu. Koja ima muda. Umesto bubrega.

Ali, ne. Covellova, možda i ne svojom voljom (s obzirom da je već otkazala usluge rada na potencijalnoj trećoj sezoni), fundamentalno menja smisao i “raison de fuckin etre” čitave serije i pretvara je u grupnu post-traumatsku terapiju!

Sećate se profesora Clivea Kocha koga je James izbo spasavajući Alyssu u prvoj sezoni? E, pa taj nesrećnik je imao devojku Bonnie, bibliotekarku fakulteta gde je radio, koja nakon njegove smrti kreće u osvetu, ubeđena da je njen izabranik stradao ni kriv ni dužan.

OK, mogao bih da prihvatim da B-duhu i treš-olikoj estetici serije može da prija da naše junake na sve muke progoni i nekakav sajko, ali ta vrsta post-Coenovskog apsurdnog trilera (ili komedije) nije ono što smo ovde dobili. Naprotiv!

Ono što smo dobili je miks tri slučaja viktimizacije koji se na različite načine nose sa tim. James se bukvalno diže iz mrtvih i treba da svoje telo, pa svoj duh dovede u red. Kako Alyssa vlada njegovim duhom, saznanje da se ona udaje kao i da se poprilično usteže od pokazivanja emocija prema njemu (dovodeći celu prvobitnu avanturu u pitanje time!), njemu svakako nije lako i on je neprekidno na ivici kolapsa. Alyssa, uprkos svom černobilskom duhu (šta god to značilo…), u ovoj sezoni  isključivo biva definisana svojim post-traumtaskim sindromom koji se javlja kao neprekidni niz noćnomornih flešbekova na trenutak kada je Koch davio i skoro ubio. Njena černobilska priroda (šta god to značilo…) izgleda je u nemogućstvu da taj trenutak potisne ili prevaziđe. Ipak, krunu “kraljice tuge” nosi (Afro-Britanka, i to treba zapaziti…) Bonnie koju ne uspevamo ni da zapazimo kao osvetničku heroinu, a već nas flešbek na njeno detinjstvo upoznaje sa tim da je ona bila žrtva majčinih ambicija, potom žrtva sadističkog Kocha, a potom i žrtva osvete koju želi da sprovede, uglavnom nesposobna i smotana za tako nešto.

U neprekidnoj smeni te tri viktimizacije (i njenih posledica) odvija se radnja osam epizoda koje su bez problema mogle da stanu u jednu, a sasvim sigurno u jedan film, i serijska struktura priče apsolutno ničim nije opravdana. A i odvija se u znatno skučenijem i dramskom i geografskom prostoru. Autori su uspeli da i u epizodama koje ponekad traju jedva 20 minuta imaju praznog hoda, jer apsolutno nisu znali šta će sa likovima. Sem da na iksto načina priđu ideji da je onaj drugi “sav njihov bol”. I tako u krug.

Ako ceo svet, s pravom ili ne, misli da je sada došlo vreme da dramski program bude inscenacija različitih vidova terapija i/ili da primarno ima terapeutsko-pedagoški zadatak, onda je baš serija The End of the Fucking World bila glasno i opravdano opiranje tome. Pokušaj da makar jedna “vrana” ne čini “proleće” koje je u toku. I onda je neko odlučio da baš tu seriju, tu priču, te likove brutalno zloupotrebi da pokaže da baš i takvi ljudi, “najdalji od nas!”, neminovno moraju da prođu kroz ono što se predlaže i poje svima nama- sve što te ne ubije, sigurno te je povredilo. I sad moraš da zatražiš pomoć i da o tome jodluješ na svim sebi dostupnim kanalima i da od svoje muke praviš, ako možeš, multimilionsku industriju i da sa sebi sličnima socijalno kastriraš sve koji ti se nađu na putu, a lice im ne krasi ogroman welcome osmeh. Jer od svih stvari na ovom svetu, ti si najviše i najsigurnije- žrtva, nečega. Pa sve ostalo.

The End of the Fucking World je od apsurdne i satirične tinejdž serije, koja u talogu sveta nalazi mlade voljne da mu pokažu srednji prst, pa sve ostalo, ispromovisala sebe u nekakvu podmuklu, namazanu pedagošku lekciju koja nam poručuje – evo kako završe oni koji nisu slušali mamu, tatu i moralne gurue svoga doba- kao razvaljene školjke koje krvare iz mesta na kome je stajao prerano ukradeni biser. Ova ogavna sezona bukvalno i bez problema može da se koristi u katoličkim (i sličnim) školama kao pedagoško sredstvo, jer pored obilja bogougodnih naravoučenija pokazuje i junake koji pravilnom upotrebom empatije izlaze na pravi put, oporavka. Spas je, evidentno, moguć. S tim što bi u tom slučaju sve trebalo da ide pod nazivom The New Beginning of the Fricking World.