Da li imate preko 18 godina?

TV GONIČ: Šta da gledate dok planirate šta da gledate?

Matori belgijski detektiv ili srednjevekovni korejski zombiji? Pa, i nije pitanje sad.

0
0

U ovom prvom “kvartalnom” obraćanju pravim rezime stvari koje su zavredele teve pažnje. Ili baš i nisu. I na vreme vas upozoravam da rastegnete vreme za gledanje televizije i prionete na konzumaciju jedinih knjiga koje treba čitati sa ekrana. Jer dolazi proleće.

KINGDOM (Netflix)

Južnokorejska horor akciona drama smeštena u srednjevekovnu kraljevinu i istorijski milje koji nam je poznat iz desetina kineskih istorijskih epskih akcija verovatno je najbolja serija koju sam pogledao ove godine.

Scenaristkinja Kim Eun Hee (koju neki od vas možda znaju po radu na vrlo zanimljivo postavljenoj seriji Signal) osmislila je svoj debi na Netflixu po sopstvenom veb-stripu Land Of The Gods. I strip i serija zamišljeni su kao kombinacija istorijske epohe (sa svim što to donosi) i modernog horora. U slučaju Kingdom, ubrzo po smrti kralja lokalni travar uspeva da ga vrati u život, međutim to nije bila baš najpametnija stvar- jer ovaj tako postaje zombi. Na vrlo zanimljiv način “bolest” se od kralja širi sve do južnih regija gde izbija epidemija. Paralelno sa tim događajima, odvija se i borba oko trona. Kraljeva druga žena uz pomoć svoga oca, kraljevog konsiljera, planira preuzimanje trona i zbog toga je kraljev sin i jedini naslednik, proglašen izdajnikom, a objavljena je i poternica za njim. Bežeći od smrti, on i njegov telohranitelj kriju se… na jugu.

Pored toga što vizuelno izgleda impresivno, što efektno kombinuje akciju, horor i komediju u duhu najboljih južnokorejskih ostvarenja, Eun Hee u život svojih zombija uvodi jednu novu stvar koja daje posebnu dinamiku- njihov vampirski bioritam. I, oni, naime, moraju preko dana da dremaju duboko zavučeni u mračne rupe, i bude se s gašnjem poslednjh zraka sunca, nakon čega postaju razularena i veoma gladna stvorenja.

U (samo!) šest epizoda, pratimo kako se mladi prestolonaslednik nosi sa epidemijom i kako kroz zaštitu ugroženog naroda brzopotezno uči da vlada i organizuje zemlju. Kingdom nema praznog hoda i efektno eliminiše sve ono što ovih dana deluje kao mana Walking Dead- nefunkcionalno i nedinamično prisustvo zombija, preposvećenost osećanjima i građenje drame na zamešateljstvu isključivo ljudskih faktora i potreba. Pored toga istorijski kontekst nudi svež tretman u borbi sa zombijima.

S druge strane, da riba smrdi od glave, nikada nije bilo očiglednije, baš kao ni geneza zla koja se kruniše u samoj prestonici, a potom se na vrlo simboličan način rasipa po “sirotinji”. Kingdom je trijumf jednostavno postavljene premise koja se potom bez problema odmotova po potrebi donoseći uzbuđenje i zabavu gledaocu.

(*****/*****)

SEX EDUCATION (Netflix)

Isprva nisam bio naročito impresioniran debitantskim teve ostvarenjem Laurie Nunn, ćerke umetničkog direktora Kraljevskog nacionalnog pozorišta u Londonu. Sve je izgledalo pre-konfuzno. S jedne strane, iako su se stvari nominalno odvijale u “Engleskoj”, ta Engleska izgledala je kao Švajcarska s nešto kalifornijskijim vajbom. S druge strane, iako su tinejdžeri imali mobilne telefone, a njihova garderoba odisala novim milenijumom, automobili su bili iz osamdesetih ili sedamdesetih, baš kao i enterijeri njihovih domova. Sama škola u koju idu doslovno je pola-pola kombinacija engleske uštogljenosti i haripoterovske kulisa i enterijera koji podsećaju na američke srednje-škole. Konfuzija nije ostala samo na “dekoru”, i odnosi među šesanestogodišnjim učenicima, učenicima i njihovim roditeljima, varirali su od neobjašnjive striktnosti koja je u duhu Engleske šezdesetih, sa vrlo liberalnim i modernim stavovima današnjice, i sve to protkano depresivnom oporošću devedesetih.

U takav jedan seting useljeno je nekoliko juanka, od kojih su glavni Otis i Meave, on koji živi sa majkom, seksualnim terapeutom, i ona koja se sama snalazi od kada su joj se roditelji narkosi i alkosi razbucali po svetu. Njih dvoje zajedno spontano osnivaju “seksualnu kliniku”, kojoj Meave pribavlja pacijente, a Otis odra/eđuje terapiju. A pri tome je Otis, i dalje nevin, zaljubljen u Meave, a Meave ima dečka, a Otisu se posle svidi Ola, ćerka maminog švalera… A tu je i Otisov prijatelj Eric, koji je gej. I razni drugi tinejdžeri koji imaju tinejdžerske probleme, kojima je Nunnova u duhu “obrazovnog” karaktera većine engleskih serija raspodelila i prilagodila tipske, seksualne probleme, pa svaka epizoda pomaže razumevanju i/ili dijagnostifikovanju određenih spornih mesta u modernom odrastanju- od postavljanja golišavih slika na net, do nemogućnosti svršavanja, preko odsustva orgazma do vagine koja odbija penetraciju…

A onda mi je sinulo da je Sex Education, baš ovakav kakav je (i pored toga što rasplamsava simpatije prema junacima kako odmiče) zapravo ultimativna “milenijalska serija”, koja u “playllist” percepciji sveta, koju milenijalsi forsiraju, ne mari za konvencije, pa čak ni za epohe i geografske lokacije. Sve je svet i sve je danas, jer samo je danas važno. U tom i tako postavljenom svetu, Sex Education nudi jednu novu vrstu univerzalnosti, koja se ostvaruje negiranjem vremensko-prostornih ograničenja i insisistira na tome da je seks, zapravo, univerzalni tabu, koji i dalje uspeva da bude “nepoznata” čak i generaciji koja sve što je potrebno da sazna može to da učini sa par klikova. Neka vrsta ljudskog “vođenja” kroz tu priču, vršnjačkog bondovanja, i dalje je neophodna. Sex Education više nego uspešno u to uspeva da nas ubedi.

Što ste mlađi, to će vam više prijati.

(****/ *****)

DIRTY JOHN (BRAVO)

Dirty John je osmislila Alexandra Cunningham, kako Wikipedia kaže- scenaristkinja od koje je više epizoda Desperate Housewives napisao samo njen autor, Marc Cherry. Bazirana na istoimenom podkastu Christophera Goffarda, ona u polu-Lajftajmovskom aranžmanu govori o uspešnoj enterijeristkinji Debri (Connie Britton) koja se nakon blajnd dejta smuvava, a potom i vrlo brzo udaje za Johna (fenomenalni Eric Bana), čija sumnjiva prošlost i još sumnjivije ponašanje ne dugo zatim postaju ozbiljna pretnja i njoj, i njenoj deci.

U klimi #meToo pokreta, Dirty John je nešto kao “topovsko đule” te borbe “za domaćice”, priručna ekranizacija toga kako do problema dolazi, kako on nastaje, ne nestaje i kako se dramatično i s mnogo muke rešava. Dirty John je u isto vreme i upozorenje i podrška ženama koje su na različite načine izložene verbalnom ili fizičkom zlostavljanju da na vreme prepoznaju “simptome” i reaguju. I dok je Connie rutinski odana svom “tipu” dobrodušne i požrtvovane žene, Eric Bana fascinira kao čovek koji je sladostrasno prešao na “mračnu stranu” i više mu nema pomoći.

Najbolji momenat u seriji, po mom mišljenju i vrlo neobičan (i, nažalost, nedovoljno eksploatisan) kontrapunkt glavnom toku pravi flešbek priča o Debrinoj sestri koju je muž ubio u napadu ljubomore, ali je Debrina majka, inače vrlo religiozna žena, u svom srcu našla načina da mu oprosti, interpretirajući sve to kao da on nije znao da prepozna granicu svoje ljubavi i ludila. Spremnost da se tako nešto oprosti, “ponesena iz kuće” mogla je da posluži kao vrlo jak i ubedljiv motiv Debri da tako dugo “trpi” Johna, ali to ostaje nekako po strani i više kao bizarni aspekt veće priče.

(***minus/*****)

THE BODYGUARD (BBC One)

Ovu britansku seriju, po ideji Jeda Mercurija (Line Of Duty, Bodies, Cardiac Arrest), počeo sam da gledam samo zato što sam pročitao da se radi o najgledanijoj novoj seriji na BBC-iju i najgledanijoj BBC-ijevoj seriji u poslednjih deset godina. Što uz kontinuirano solidnu produkciju državnog giganta nikako nije mali uspeh.

Bez mnogo drugih informacija, upustio sam se “grlom u jagode” u praćenje kako bivši engleski operativac, sada lični telohranitelj ministarke unutrašnjih poslova, kombinuje svoj novi posao, sa propalim brakom i narastajućom terorističkom tenzijom. Serija je počela efektno, njegovim aktivnim participiranjem u sprečavanju bombe u vozu, a ubrzo potom i njegovim sprečavanjem atentata na ministarku. Kada su se (očekivano) smuvali, pomislio sam da će ovo biti teve štivo malo više za domaćice (bez uvrede, moje stay-at-home-čitateljke!) koje će da balanisra između njihovih privatnih i profesionalnih obaveza, ali onda…

The Bodyguard je solidan nastavak i varijacija 24 (minus “kaunter”) u kontekstu da preko leđa jednog agenta prebija privatne, terorističke i globalne prilike, šuruje sa konspiracijom na državnom nivou i ume da proizvede napete akcione trenutke.

(***1/2/ *****)

ABC MURDERS (BBC)

Recept koji je primenjen u par navrata u slučajevima superheroja (Batmana, Supermana) tokom kojih pratimo epizode koje zadiru dublje u njegovu mračnu psihu, mračnu prošlost ili mračnu neraspoloženost za život koji žive delimično su primenjene i u ovoj adaptaciji Agathe Christie.

Sarah Phelps, “od ranije poznata BBC-iju po svojim adaptacijama Christijeve”, u rešavanje slučaja Herculea Poirota uplela je dve do sada (barem za mene) neksploatisane stavke- njegove godine i njegovu prošlost. Obe ovde igraju krupnu ulogu u rešavanju slučajeva kojima je on sam “okosnica”, pre svega kroz prezriv odnos policije prema njegovoj popularnosti, ali i prema činjenici da se o njemu ne zna previše.

Nažalost, uprkos trudu Johna Malkovicha da Poirotu podari novi život, flešbekovi su nepotrebno razvučeni i patetični, njihova poenta dubiozna (Poirot sveštenik?!), dok je aspekt njegove starosti i jenjavajuće popularnosti premalo iskorišten i uglavnom iskorišten da definiše odnos sa novim policajskim inspektorom, koga je maestralno dočarao haripoterovac Rupert Grint.

(**/ *****)

THE UNBREAKABLE KIMMY SCHMIDT (Netflix)

Emitovanjem drugih šest epizoda četvrte sezone privedena je kraju The Unbreakable Kimmy Schmidt, jedna od najbizarnijih serija koje ste poslednjih godina mogli da pratite na televiziji, i to uprkos oštroj konkurenciji!

Tina Fey i njen ko-autor Robert Carlock pokupili su najbizarnije aspekte 30 Rock i praktično za njujorške avanture bivšeg taoca religioznog fanatika, Kimmy Schmidt, okupili tim koji je nastao udvajanjem likova koje su igrali Tracy Morgan i Jane Krakowski. Dakle, umesto relativno normalnih “rezonera”, Liz Lemon i Jacka Donaghy-ja, sada imamo dva ludaka više.

Kako pisanje o ovoj seriji iziskuje daleko više prostora i vremena, iskoristio bih ovu priliku samo da napomenem da je Kimmy tokom četiri sezone konsekventno razvijana i održavana, da su pojedinačni zapleti (i scene) imale duh i bizarnost najboljeg SNL-a, a da je serija duhovito i satirično komentarisala sve trendove “više matorije bele hipsterski raspoložene klase”.

Baš kao i 30 Rock ponekad je trebalo reprizirati scene i epizode da bi se registrovale sve fore i reference, ali Tina Fey je održala masterklas sopstvenog komičarskog diskursa i biće zanimljivo videti da li će sa nekim narednim projektom uspeti da mu pomogne ili da ga, makar, uspešno varira. Mada, iskreno, ne bih imao ništa protiv da Kimmy ide zauvek i u nedogled…

(*****/ *****)


MOĆ VEŠTICA

 

 

Lajkuj:

Ostavite komentar:

Slični članci: