Da li imate preko 18 godina?

TV GONIČ: Shangri-La

Šta imaju zajedničko David Lynch, Tyler, The Creator, Carlos Santana, Rivers Cuomo i Jerrod Carmichael? Ili kako je jedna serija uspela da me natera da preslušam poslednji Santanin album...

2
1

Mislio sam da vam pišem o Perpetual Grace Ltd (Epix) i Euphoria (HBO), dve serije koje morate da pogledate, iz različitih razloga, a onda sam shvatio da, zapravo, više od svega sa vama želim da podelim razmišljanja o jednoj trećoj, koju ste vrlo verovatno omašili ili vam nikada ne bi ni palo na pamet da se njome pozabavite.

U četvorodelnom dokumentarcu Shangri-La (Showtime) Rick Rubin u par navrata ponovi “da veruje u bilo šta i u sve”. Za mene, koji sebe najčešće vidim kao radikalnog ateistu sa pomašnim setom fobija spram svih religija sveta, jedna takva izjava, pa još od čoveka koji mi izaziva divljenje, proterala je žmarce duž kičme i zapitala me, najneprijatnije od svih pitanja- čemu služi cinizam?

Utopija koju simboliše “Shangri-La”, fiktivno mitsko mesto iz romana Lost Horizon, Jamesa Hiltona, inspirisano tibetantsko-budističkom tradicijom, verovatno je mesto u kome nema cinizma, ali, što je još bitnije- ni potrebe za njim. Tamo svako radi ono što hoće, tamo raste svako voće. A u Hiltonovoj verziji ljudi žive u skoro nepojmljivoj harmoniji sa životnim vekovima par stotina godina dužim od prosečnih ljudskih.

“Shangri-La” je protiv teža našem svetu, razrušenom sebičnošću, pogrešnim ili nerealizovanim životnim ciljevima, traumama na svakom koraku, (vi sami upišite zbog čega ne osećate da živite u Šangrila)…

To je svet u kome “običan čovek” verovatno ni ne može da živi, jer ne bi znao kako da se uklopi, možda ni zbog čega (tamošnji “ciljevi” bi  mu delovali lažno), a sasvim sigurno bi iz istoga bio proteran zbog svoje neraskidive vezanosti za- cinizam.

“Shangri-la” je, a to vam kad odgledate sve četiri epizode ovog Showtimeovog dokumentarca i neće biti toliko nejasno, dosta logično ime Rick Rubinovog imanja (sa studijom) koje se nalazi na obali Malibua sa raskošnim pogledom na okean i ima mikro-performanse raja.

Međutim, “Shangri-la” nije samo lokacija, kompleks kuća sa travnjacima i jednim starim autobusom preuređenim u zaseban laundž-studio. “Shangri-la” je, baš kao i Hiltonova utopija, dimenzija u koju dobrovoljno zakoračujete i relativno brzo pristajete na njen relaksiran tretman sveta. I u toj dimenziji Rick Rubin nije nikakav vudu-majstor, beli poglavica ili njuejdž-vrač, već samo čovek koji ličnim primerom i stanovanjem u Šangrilau dokazuje da ona zapravo postoji.

Sam dokumentarac slobodno je postavljen kao kombinovana istorija samog mesta/studija i lika i dela Ricka Rubina, jednog od najunikatnijih producenata i zaposlenika muzičke industrije ikada. Ako među vama, nije strašno!, ima onih koji ne znaju ko je Rick Rubin, ja bih iz njegove bogate karijere izdvojio: to da je sa Russellom Simmonsom osnivač kultne hip hop etikete Def Jam, da je svetu upriličio sliku Johnny Casha koja je trenutno važeća serijom albuma koje je ovaj snimio za Rubinovu American Recordings, da je producirao jednu od najboljih hip hop stvari ikada (99 Problems), kao i… Reign In Blood.

Rick Rubin je osoba koja već skoro četiri decenije (ako ne i duže) figurira kao oslonac brojnim muzičarima od kojih, malo-malo, neki od njih iskoči i izokupira našu pažnju, nečim dobrim, svežim, neočekivanim, starimdobrim, i uvek nekako dugujući baš Ricku taj neophodni podsticaj. U ostalom, ekipa ljudi koja se vrzma po “Shangri-La” tokom snimanja ovog dokumentarca, što u ulozi direktnih uživalaca njegove “produkcije” ili korisnika njegovih muzičkih konsultacija uključuje i one sa kojima Rubin deli “samo” pogled na svet, poput Lyncha, Davida Blainea ili Sadhgurua.

Po svom imanju Rubin najčešće hodi bradat i bos (jer na taj način ostvaruje “neophodan” kontakt sa zemljom i njenim signalima), obučen u belu majicu i crne bermude. Obično produkcijski doprinosi prvo slušajući muziku u pozi za meditaciju, a potom razgovorima (tj slušanjem) sa samim izvođačima. Neretko oni gledaju u njega kao u čarobnjaka koji je u stanju da podeli sa njima svoj dar za magiju. Sumnjam da Rubin tako vidi stvari, iako vrlo rado deli sve što ume i zna.

Sam “muzički kompleks” “Shangri-La” sastoji se iz više studija, ali i podjednako bitne biblioteke/arhive u kojoj se čuvaju snimci, knjige na razne teme, instrumenti i drugi artefakti iz lične Rubinove “istorije” i sve je tu zarad inspiracije, drugima. Nemalu ulogu u prepuštanju “Šanrgrila” imaju i stabla stara više od stotinu godina koja se nalaze razapeta po dvorištu i oko glavne kuće, koja efektno doprinose mistifikaciji čitavog doživljaja. Mistifikaciji na koju lako “nasedaju” i Tyler i Flea i Robbie Robertson od koga (i Dylana) je i potekla ideja i plan za pravljenje Shangri-La studija, koji je tek 2011. postao vlasništvo Ricka Rubina.

(L-R): Rick Rubin and Seth Godin in SHANGRI-LA. Photo Credit: Courtesy of SHOWTIME.

Sa Rubinom, koji je od malena fasciniran (mađioničarskom) magijom i svim oblicima “transcendencije”, i koji, barem sudeći po ovom dokumentarcu, ima “sluha” za veoma različite ljude, “Shangri-La” počinje da funkcioniše kao oaza za “pokušaje drugačije tipa”, koja podstiče umetnička eksperimentisanja, “povratke samom sebi”, neposredna i snažna emocionalna otvaranja ili diskusije, i koja nema mesta za cinizam. Jer, gledajući Shangri-La, shvatamo da je cinizam ozbiljan neprijatelj i umetnosti i boljitka u životu. Jedno nepotrebno “stop” na kosmičkom putu koji svako od nas, kao apsolutno jedinstveno biće u kosmosu, treba da pređe kako god on poželi i misli da treba. Rubin u razgovorima sa različitim ljudima, najčešće muzičarima, uglavnom samo izvlači stvari iz njih, nikada ne sudi, a apsolutno nikada ništa ne vraća nazad.

Priča o Shangri-La je priča o njegovim “stalnim” stanovnicima i onim privremenim, o tipu otvorenosti koji je neophodan da bi mesto živelo i zaživelo. Priznajem, nekad je teško obuzdati cinizam pred osećanjem “palamuđenja” u koje vas zavlače muzičari kojima je kristalno jasno šta rade ili uopšte nije (teško je razlučiti). Ali, upravo ono Rubinovo “verovanje u bilo šta i sve” je neophodna premisa da pređete prag “Šangrila” i tamo pronađete ono što to mesto može da vam ponudi.

I ključni argument da batalite (/batalim) cinične primedbe da Rubin svojiim prejakim renomeom i renomeom mesta zapravo vrlo diktatorski nastupa bez reči terajući sve koji se tu zateknu da se radije povinuju tonu i pravilima mesta, nego da ih dovode u pitanje.

Kao dokumentarac, Shangri-La je zapravo serija intervjua sa različitim ljudima (na samoj lokaciji) izmešana sa njihovim nastupima tokom proba ili “za prijatelje”, prošarana u prvim epizodama, insertima koji potkrepljuju Rubinovu biografiju. Ako smo nedavni Showtimeov dokumentarac o Wu Tang Clan mogli da pripišemo nekoj godišnjici benda, činjenici da kanal želi da preko takvih sadržaja generiše novu publiku koja je baš u “nostalgičnim godinama” kada bi rado platila malo vraćanja u prošlost, priča o Rubinu, ispričana na ovaj način (sve sa dečakom sa bradom koji emtivijevski avangardno glumi Rubina, kada ovoga ne “igra” verno dočarana marioneta), apsolutno deluje (i) kao parče Šangrila na televiziji- oaza programa koji nema nikakvo komercijalno opravdanje, koji je potpuno nesenzacionalistički i visokoimpresionistički skrojen da bude “skoro kao snimak kamina koji gori na teveu”.

Ovim ostvarenjem Showtime se visoko uzdiže od svoje strategije “petparačkog programa za visokoobrazovane” i kreira nešto što stoji u ravni sa najneprofitabilnijim programima BBC-ija, čiji je jedini cilj da se o nečemu što zaslužuje svu pažnju sveta, a nikada je neće dobiti, pohrani efektna informacija zarad ljudske civilizacije i njenih kulturnih trezora. Materijal koji je bilo teško ispoštovati formom (cinizam na stranu) dobio je briljantnu egzekuciju koja po mnogo čemu odudara od ritma modernog doba i moderne televizije, a, opet, upravo na taj način modernosti jednog i drugog doprinosi.

Rick Rubin

Prepustite se. Možda nije nemoguće četiri sata uzdržati se od osećaja da vas neko tovari lopatama bulšita i poverovati da se dešava nešto upravo suprotno- da imamo priliku da se brčnemo u izvoru koji bi nas potencijalno mogao učiniti večno mladim. Ili, makar, odložiti starost na neko vreme.

Lajkuj:

Komentari:

  1. доки далматинац says:

    zato su ti i kritike vau radikalni

Ostavite komentar:

Slični članci: