Da li imate preko 18 godina?

TV GONIČ: Serije su nove knjige

Čak dva filmska titana spustila su se na TV ekrane, ali o jednom ćemo sledeći, a o drugom, nažalost, ovaj put

1
3

Serije su nove knjige. Možda. Serije su novi filmovi. To je već izvesnije. Naročito neke. Kada razmišljam o dobro serijalizovanom materijalu gde svaka nova epizoda donosi nastavak postavljene priče razmišljam o Leftovers ili The Knick. A kada razmišljam o očigledno demontiranom filmu koji je potom doserijalizovan za potrebe televizije razmišljam o najboljoj i najgoroj seriji koju sam pogledao od kada smo se poslednji put čuli.

Kao i prošli put krenuću sa lepim vestima, jer sve ostalo u Srbiji, sem naše dece, je, mahom, odvratno.

Goliath je nova Amazonova serija čiji glamur i zanimljivost za veliku većinu gledalaca (pa i mene) leži u dva njena osnovna stuba: glavnom glumcu Billy-ju Bobu Thorntonu i ko-autoru Davidu E. Kelley-ju. Ako oko Billy-ja još i možemo da se sporimo, verujem da svako od nas ima barem jednu omiljenu seriju koju je osmislio Kelley (ja ih imam pet!).

Njegov rad obično karakterišu vrlo liberalni i levičarski stavovi, vrlo ekscentrični junaci, fenomenalno probran kast, upečatljivi epizodisti, duhoviti i relevantni sadržaji.

Čak bi, kao u slučaju Sorkina, mogli da govorimo o stanovitom manirizmu u pogledu toga da su ekscentrični junaci bezglavo na strani principa (ako ne i pravde), kao i da je izvesna eruditnost (ako ne i logoreičnost) istih na ivici da bude naučno-fantastična. O šarmu da ne govorimo. Lepa vest je da u Goliath takvih stvari ima samo u tragovima. Ne znam da li je to do ko-autorovanja sa Jonathanom Shapirom (sa kojim je radio ranije, a koji do sada nije imao samostalnih ostvarenja), ali Kelley nikada nije bio mračniji, suroviji, realističniji i bliži zlu. Idealna prilika da pozovete Thorntona.

goliath

Goliath

 

Goliath je advokatski triler koji obitava oko jednog slučaja koji povezuje malog čoveka i moćnu korporaciju. Odavno (još od 24?) nisam osetio uzbuđenje koje me tera da što pre pustim narednu epizodu, a baš to je bio slučaj sa prvih nekoliko Goliatha (držim da je druga epizoda jedna od najboljih od svih produkcija ove godine). Pred kraj se stiče utisak da je neko odlučio da umesto da serija ima 10 ili 12 epizoda istih bude samo (neobičnih) 8, pa je sve nekako zbrzano i bez bavljenja karakterima (o simplifikovanosti sudskog procesa, pa još za Kelley-eve standarde da i ne govorim). Ipak, negativac kakvog ovde imamo ne postoji ni u jednoj drugoj seriji. A Billy Bob je jedini betmen koji zna kako da mu izađe na crtu.

Druga stvar kojom bih se pozabavio tiče se novih HBO-ovih serija, Divorce i Insecure. Prva je u službi HBO-ove dive Sarahe Jessice Parker, a iz epl pera Sharon Horgan koja je svetu već podarila fenomenalni bračni dramedi Catastrophe, a druga je HBO-ovo očigledno kačenje na trend (pro-)afro-američkih sadržaja i nju je pored Larry-ja Wilmorea (Bernie Mac Show) kreirala i njegova glavna zvezda, Isaa Rae. Divorce biva sve zabavnijim, pre svega zahvaljujući Horganovoj jasnoj nameri da izbegava dramske klišee, ali i (anti-)kastingu Thomasa Hadena Churcha kao Parkerinog muža. Insecure stoji slabije i to treba prepisati njenoj neodlučnosti da odabere da li ima jednog ili više glavnih junaka.

 

Međutim, sve je to manje zanimljivo od nekakvog televizijskog kant-autorskog trenda koji ove dve serije, uz još par HBO-ovih (Togetherness, Englightened, Looking) i FXX-ovih (Baskets, Better Things, pa i Louie) demonstriraju. Generacija X prolazi kroz očiglednu krizu srednjih godina i većina ovih serija umesto zapleta nudi nam samo stanja svojih junaka, poseduje vrlo nežne, “ženske” senzibilitete i neretko stiže od autorki.

Gorki optimizam je preovladavajući ton, insistira se na brisanju granica između muških i ženskih (tradicionalnih) uloga i vrlo su angažovanih liberalnih stavova. Skoro da možemo da govorimo o nekakvoj neo-hipi fazi (eri) serijskog programa.

Kada su sitkomi u pitanju, novi favorit mi je American Housewife (ABC), priča o debeloj (er PC to reći?) supruzi, majci i domaćici koja živi u nekoj “hemptons” regiji bogatih i mršavih i pokušava da se izbori na svoje pravo/”nužnost” da bude drugačija. Katy Mixon koju pamtimo iz Eastbound and Down briljira, skoro kao Melissa McCarthy. Nova serija mog omiljenog frenda Matt LeBlanca, Man With A Plan (CBS), dolazi od bračnog para Filgo i za sada, uprkos svojoj zameni uloga (tata se prihvata maminih kućnih obaveza) deluje kao još jedna CBS-ova zastarela tvorevina. Speechless (ABC), Scotta Silverija (Joey i zabavni Go On) u kome glavnu ulogu igra Minnie Driver donekle reprizira njen doprošlogodišnji angažman u About A Boy i ulogu požrtvovane majke. Jedino što ovde nije samohrana majka, već majka troje dece od kojih jedno ima cerebralnu paralizu. Iako ne ostajem ravnodušan na inkluzivnost materijala, ovo je i dalje poprilično stereotipna priča o dogodovštinama jedne neimućne i disfunkcionalne porodice. Za sada bez ikakvih šansi da dosegne olimp The Middle.

Prošle nedelje sam vam ostao dužan par reči o Pitch (FOX), jednoj od tih mejnstrim serija koje treba da okupiraju američku srednju klasu “posle osam”. Seriju je ko-autorovao Dan Fogelman (čiji sjajni This Is Us, nadam se gledate) i bavi se prvom ženom u bejzbol timu američke profesionalne lige. Iako je glavna glumica Kylie Bunbury moj vlažni san i priča o ženi samoj među muškarcima ima dosta potencijala, ovo je već sa trećom epizodom ušlo u klasičnu “sapunsku” rutinu koja je, za neke, sahranila i Nashville, recimo.

pitch_

Pitch

Od serija od kojih sam pogledao samo pilote imam pomešana očekivanja. U Chance (Hulu), Hugh Laurie ne igra Dr Gregory-ja House, nego Dr Eldona Chancea i za sada ovo ima predispozicije da bude prva serija sa strip estetikom, a da pri tome nije bazirana na grafičkoj noveli. Pre svega zahvaljujući art direkciji Lenny-ja Abrahamsona (Frank, Room). High Maintenance, koja ide na HBO-u (ali ne nedeljom!) čini mi se spada pod one “kant-autorske” i treba da kompenzuje prerano gašenje Looking, ali opširnije narednih nedelja. Travelers (Netflix), nova serija glumca i izvršnog producenta Erica McCormacka (Will & Grace) na osnovu pilota deluje dobrano idiotski, ali daću šansu njenoj priči o ljudima koji se vraćaju kroz vreme da bi spasili zemlju od propasti. Na kraju, poslednja u nizu Marvelovih/ Netflixovih ekranizacija superheroja, Marvel’s Luke Cage ne uliva nadu, naročito zato što dolazi od autora nesrećnog hagiografskog filma o Notorious B.I.G-u. Bejzikli, pilot je bleksplojtejšn sa jednom superherojskom scenom. I više u skladu sa narečenim (pro-)afro-američkim trendovima, nego na bazi nekog unutrašnjeg “crnog” osećanja.

travelerssdsf

Travelers

Stižemo i do razočaranja. Prvo se tiče nepotrebno povampirene Cold Feet (ITV) koja se posle skoro 20 godina od svoje prve epizode vraća da u nekom “jagode u grlu” fazonu pokaže šta je bilo s našim junacima. Zapravo, kamo sreće da se vraća u “jagode u grlu” fazonu! Svojevremeno, Cold Feet je bio prototip dramedija, auto-ironična sapunica i čik da vidim toga ko nije ridao kad nas je Rachel napustila. Ovo sada nema trunke duha prethodnih epizoda, iako je ceo kast tu. Junaci se vrte u sopstvenim krugovima, ali deluju vrlo neinspirisano i nezabavno u tome.

Na kraju, da stignem i do jednog od one dvojice filmskih velikana koji su se oprobali na televiziji. Woody Allen je za Amazon šatro kreirao seriju Crisis In Six Scenes, u kojoj (što je valjda trebalo da bude najinteresantnije od svega) i on sam igra. Pored Miley Cyrus. Crisis In Six Scenes je ekstended verzija nekog Allenovog (nerealizovanog ili sveže naškrabanog) scenarija i bukvalno izgleda kao film nepotrebno iseckan u šest celina. Od šest scena nema ni “sc”, priča ima elemente najboljih Allenovih komedija, ali svi oni deluju izanđalo i nerelevantno. Režija je rutinska, gluma ista takva, a verovatno je najgori od svih sam Allen, čiji manirizmi sada deluju kao šmira starca koji se grčevito drži za par stvari koje su ga jednom činile (epi)centrom svake zabave. Autogol za Amazon i PR pobačaj za Allena koji daje sve od sebe da ostane u poslu do svog poslednjeg daha.

Verovatno ću se vratiti na neke od ovih serija i u sledećem nastavku, a probaću da kažem nešto i o: Crazyhead, Eyewitness, Graves, Black Mirror, No Tomorrow, Crunch Time, Easy, Berlin Station, Roadies, Haters Back Off, Borderline, Hooteny and the Lady, National Treasure, Paranoid, Zipped, Deep Water, Conviction, Falling Water, The Collection, Queen Of Sugar, Swedish Dicks, Angelby, Cleverman, Kim’s Convenience, People Of Earth, Sensitive Skin, Shoot The Messenger, Dick Gently’s Holistic Detective Agency, Transparent… 

Lajkuj:

Komentari:

  1. kopakabana says:

    vise mi se dopadao koncept prethodnih clanaka, onaj before i after deo i podeljeno po serijama

    1. slobodan vujanovic says:

      postao je previše nepraktičan za dinamiku pisanja o serijama. o tome da je bio time-consuming da i ne govorim. ovo je kompromis između mojih želja i mojih mogućnosti. ali, hvala na čitanju.

      1. kopakabana says:

        i dalje se cita :)

Ostavite komentar:

Slični članci: