Da li imate preko 18 godina?

TV GONIČ: Patrick Melrose

Nekako se, bez mnogo planiranja s moje strane, nametnulo da se ovog meseca bavim britansko-američkim ko-produkcijama sa snažnim društvenim angažmanom

0
8

Leto je. Kakvo-takvo. Možda ćete zato imati malo više razumevanja što pred vas, evo i po drugi julski put, izlazim sa tekstom o seriji koja se bavi ozbiljnom temom. Prethodni, o A Very English Scandal, bavio se borbom za ljudska prava gej ljudi, a ovaj se više od svega bavi “bavljenjem ozbiljnim temama”, kakva je između ostalog i tema seksualnog zlostavljanja dece, kao i generalnog zapostavljanja istih od strane vrlo loših roditelja.

Patrick Melrose tj priča o njemu nije herojska priča, nije TV produžetak auto-viktimizacije modernog zapadnog društva i samotapšuća propaganda koja koristi trenutnu “AndMeToo” klimu da nam uvali još jednu tužnu priču “po istinitom događaju”. Patrick Melrose je pribran i trezan “fuck off” olakom ražaljivanju nad nečijom nesrećnom sudbinom i još veći “fuck off” potencijalnim hepiendovima u prevazilaženju istih.

Seriju su prema polu-biografskom romanu Edwarda St. Aubyna producirali britanski Sky i američki Showtime (odavno poznat po svojim simpatijama za “teške i diskutabilne” engleske sadržaje, još od vremena Queer As Folk do još uvek aktuelnog rimejka Shameless). Scenario je poveren Davidu Nicholsu, novinaru i scenaristi, sa čijim radom nisam naročito upoznat, ali vidim da je iza sebe ostavio i poslednji nastavak sage o Bridget Jones (pa ako vam je to neka preporuka), dok je kao reditelj potpisan Edward Berger sa kojim nešto bolje stojim, s obzirom da je on režirao nekoliko epizoda serije Deutschland ’83 koju sam i na ovim stranicama svojevremeno preporučivao. Najbitnije od svega za uspeh ove serije je što su glavnu ulogu ponudili Benedictu Cumberbatchu.

Patrick Melrose je, baš kao što je i Big Little Lies trebalo da bude (i, nažalost, neće biti), tzv “ograničena serija” tj serija koja ne pretenduje da ima naredne sezone i “to je što je”. Ima pet jednosatnih epizoda. I bavi se Patrickom, koga igra Cumberbatch, koji, što da se lažemo- baš nije imao sreće. Ako vas zanima o čemu se radi, pročitajte sledeći pasus, ili ga preskočite i umesto toga gledajte (prvo) seriju.

Mali Patrick je odrastao u bogatstvu, zahvaljujući majci koja je naslednica neke bogate američke imperije bazirane na nekom skoro-idiotskom patentu kome se posrećilo. Njegov otac je propali kompozitor, mislilac, filozof, intelektualac, sve ono što bogat čovek sebi može da dozvoli da bude. (I s tim u vezi) i drkadžija, ljudska gnusoba, cinik, bednik, zlostavljač i pedofil. Što mali Patrick oseti jednog leta na svom telu i tokom par narednih godina, u rajskom predelu južne Francuske gde im je njihova majka kupila kuću. Kao posledicu takve tatine ljubavi, Patrick ima kompletno sjeban život, koji ga u ranijoj mladosti odvodi u kandže alkohola i heroina, potom u nešto sređeniji brak, ali ispunjen neverstvima, nesigurnošću, a potom ponovnim strmoglavom u raspad. I ponovnim vozdizanjem (u čiji uspeh ostajemo nesigurno uvereni).

Serija formalno počinje smrću prvog i glavnog aktera kruga ljudi koji se vrzmao u njihovom domu, oca Davida, a simbolično završava kada na sahrani Patrickove majke umre i očev prijatelj, podjednako cinični Nicholas (u fenomenalno okrutnoj interpretaciji Pipa Torrensa, koga gledamo i u Preacher). Između ta dva događaja gledamo dug, naporan i mračan put Patrickovih pokušaja da stabilizuje svoj život i ratosilja se prošlosti, u laganom pomeranju s početka osamdesetih na početak milenijuma. S tim što je to vreme prošarano efektnim flešbekovima koji razotkrivaju njegovo detinjstvo.

Međutim, Patrick Melrose nije stereotipna priča o pravljenju limunade od limuna koji ti je život dao, nije trijumf, nije naročito inspirativna. Možda je najviše od svega realna. I ta realnost je elaborirana na različite načine.

Prvi od njih je svakako lik Patricka Melrosea, čije je ponašanje “večito” opravdano onim što mu se desilo, ali koji je usled dejstva toga postao ne preterano simpatična osoba, impulisvna, diskutabilnog morala, sebična, samo-povodljiva. Sam po sebi Patrick nije osoba za koju bezrezervno imamo razumevanja, ali u kontrastu sa ljudima uz koje je odrastao i upoznati sa svim što su mu oni uradili, “krv i meso” od koga je načinjen postaje toplije. Na sve to, Cumberbatch bespoštedno satire sirotog Patricka, gurajući do krajnjih granica sve njegove mane i slabosti, sve njegove zavisnosti, površnosti, tuge, nesigurnosti. Njegovo, meni, inače, lice “vanzemaljca” ovde figurira kao da je izobličeno i zarobljeno (naduto) bolom prošlosti, skoro nesposobno za ikakve empatične mimike.

S druge strane imamo negative- oca, majku i porodične prijatelje poput Nicholasa, počinitelja i one koji su, ispostavlja se, “skrenuli pogled”. Iako je Hugo Weaving doneo moćnog i u nekim kasnijim scenama pobeđenog Davida, autori nisu napravili skoro nikakav napor da ga objasne ili nedajbože opravdaju. Za ono što je uradio nijedan gledalac neće imati razumevanja. Međutim, kada su u pitanju majka i pomenuti Nicholas (čije je poznavanje “zločina” dosta ambivalentno predočeno, čak dotle da na momente deluje da je i on očijukao priliku da nešto s očeve trpeze padne i u njegov tanjir), stvari ostaju bez velikih reči i krupnih trenutaka kajanja. Sve ide čak dotle, da se u ključnom momentu serije, kada odrasli Patrick saopštava majci da ga je otac silovao, ona istog trenutka nadovezuje sa “Me, too”. Što nekima od vas može izgledati kao krupan naklon “MeToo” pokretu, ali u kontekstu priče ne biva ništa drugo sem gorko-cinični komentar koji iskazuje fundamentalno nerazumevanje za ono što je rečeno tj što se desilo. Već sebično i dalje misli na sebe. Bojim se da su se mnogi “mi-tuaši” ovde zagrcnuli nad drskošću autora.

Konačno, najrealniji momenat u tretmanu ovakvog događaja biva i ostaje to što se junak s tim problemom nosi ceo život, a “pred našim očima” dobrih dvadeset godina. Sve zajedno sa institucijama i različito informisanim prijateljima (i Patricku samom je trebalo trideset godina da nekom kaže šta mu se desilo), različito sposobnim i voljnim da mu pomognu. Svuda oko njega (recimo u sudbini sirotog njujorškog džankija Chilly Willy-ja ili Patrickove prijateljice Bridget Watson-Scott, ili najboljeg prijatelja Johnny-ja) mi vidimo ljude koji su, također, morali da prevaziđu svoje muke i u tome su mahom uspeli. Patrick ne uspeva da probije krug pakla.

Patrick Melrose, s obzirom da je serija, ipak, smeštena u gornji ešalon britanskog društva, pokušava da raskrinka spregu “zlostavljanja” sa onima koji ga tolerišu ignorišući žrtve. I zarad krojenja te vertikale, napravljena je jedna vrlo smela scena u kojoj je čak i princeza Margareta, sestra aktuelne britanske kraljice, sebi daje za pravo da verbalno maltretira francuskog ambasadora koji joj je uflekao haljinu, samo zato što “ima pravo na to” tj samo zato što svi okupljeni za stolom nisu “pozvani” da je opomenu i osude. Svet i dalje funkcioniše na nasilju onih koji su našli, pa zašli i teraju dok mogu.

Ono što eventualno remeti ovako široko postavljen poziv na dizanje i oglašavanje poput svih oblika zlostavljanja jeste duhovito i cinično izbalansirani odnos prema tim stvarima. Autori Patrick Melrose, kao što rekoh, ne prave teve pamflet. Oni će pustiti Nicholasa da na sahrani majke u jednoj tiradi ospe paljbu prema (“novom”) dobu u kome svi imaju pravo da budu “zlostavljani”, a oni koji nisu, e, njima sigurno nešto fali, pa su malčice autistični, malčice aspergerovani, tako da su svi, zapravo, malčice sjebani… A ne kao nekada. I tu se pravi ozbiljna insinuacija na doba koje jeste krilo i legitimisalo razne oblike zlostavljanja, ali koje je zato produkovalo manje “pičkica”. Ja sam u tom njegovom obraćanju pročitao opomenu autora da budemo oprezni spram mogućeg zastranjivanja u to da je svaki prestup univerzalni poziv za jednostrano stajanje na stranu žrtve, bez razumevanja eventualnog konteksta (ako ga ima) ili stvaranja društva “slabića” koje će ubijati i desetina “prejake reči”. O (zlo)delima da i ne govorim.

Patrick Melrose diskutuje sa sadašnjim trenutkom, ali on je debelo svestan da je on slika jednog vremena, kada ljudi, pa ni roditelji, a još manje deca, nisu bili javno edukovani šta sme, a šta ne sme- da se krije. Ta klima je bila izrazito patrijarhalna, pa se deo tog “nemog čeličenja” prenosio i na žene, koje su u trpljenju videle jedini izlaz. I taj period je, zapravo, možda i poslednje parče u tom “patrijarhatu” (govorim, naravno, o zapadnim društvima), pred razvoj Interneta i društvenih mreža koje su sasvim sigurno najviše doprinele uspehu i realizaciji “MeToo” pokreta. Patrick Melrose je taj momenat kada stvari “dobijaju ime” i više nisu anonimne ili vezane za inicijale. Zlostavljanje trpe ljudi sa imenom i prezimenom, živi ljudi. Sa kojima možda imate i nešto zajedničko.

Iako se radi o “kratkoj seriji” kojoj ova vrsta teve pripovedanja prija, Patrick Melrose u načinu na koji razmešta dramske sadržaje deluje dosta literarno. Nekim finim vizuelnim sredstvima on rekreira čitalačke doživljaje. Možda nema veze sa tim, ali posebno mi se dopalo što svaka epizoda na početku ima neku vrstu “previously” segmenta u kome gledamo ključnu ili poslednju scenu iz prethodne epizode samo slikanu iz drugog ugla, sa sasvim drugačijim dejstvom na nas. Što samo donekle odgovara tome da ćemo svi na osnovu jedne pročitane rečenice zamisliti osetno drugačije stvari. Ta vrsta promišljenosti u bavljenju materijom postoji i u režiji, u kastingu, u posve modernim glumačkim izrazima lišenim patetike i nekakvog “visokog tona” koji donosi bavljenje epohom. Patrick Melrose je uvek i svuda zarobljen u svoju ili tuđu surovu realnost.

I kao briljantna slika toga ostaje scena u kojoj mali Patrick, a nešto kasnije i njegov sin, skače po suvim daskama koje pokrivaju bunar, negde u vinogradima, u pokušaju da oseti uzbuđenje i osveti se životu što mu ne dozvoljava da živi. Sličan ruski rulet pratiće Patricka tokom celog života sa, nažalost, fatalnijim posledicama.

Lajkuj:

Komentari:

  1. Djura says:

    Totalno promasena analiza.
    Seriju treba iskljucivo posmatrati kao paletu briljantnih mikro segmenata jer ako se posmatra u globalu ona je nista drugo do dramska realizacija drustveno politickog trenutka i njegovih aktuelnih narativa.

  2. slobodan vujanovic says:

    @djura kao neko ko voli tudja misljenja, narocito lepo formulisana, zanima me kog trenutka i kojih narativa? kao i gde su primeri da istima pasivno podilazi, sto se, cini mi se, ovim komentarom implicira. thankS

  3. Djura says:

    Citajuci prikaz stvarno sam stekao utisak da sam gledali dve razlitite serije.
    Kroz analizu se svo vreme proteze kolebanje da li ista nije ili jeste deo sireg diskursa o aferama koje su potresle filmsku industriju, pokreta za zastitu zlostavljanih, te zauzimanja stava da serija to svakako nije, nego da nadilazi, takoreci lebdi iznad pompeznih novotarija.
    Medjutim, za zauzimanje pozicije da serija to nije, nema valjanog objasnjenja, upravo zato sto ono i ne postoji i zato sto je nemoguce da to objasnjenje zvuci verodostojno, pa je zato moje galamnjenje i negodovanje upereno protiv davanja uopste legitimiteta takvom pristupu: podignut je gard da bi se serija branila od necega sto je zaista nebitnoca u nekom sirem smislu i time dao migavac da se o ovoj seriji ne razmislja kao o seriji, nego i necemu sto se dogadja mimo nje (pogovaranja, pouke, misljenja, nauk i slicne banalnosti), a sto joj realno urusava vrednost.
    Poz

  4. fakof says:

    mark rejvenhil u šopingu i fakingu ima tu genijalnu rečenicu koju goran jevtic, dok skace po stolu ispred socijalne radnice koja ne zna kako da mu pomogne, lucidno uzvikuje, a to je: Nije to nista tesko, to je samo moj ocuh koji me siluje. bojim se da su stvari tako proste i da te bilo kakvo palamuđenje na osnovu te jedne recenice svrstava samo u seronje. a ta jedna recenica moze da bude i me too. hocu da kazem, nikolas je seronja, i aj to, nego je i dosadan a la ne znam- gorcin stojanovic npr. pojma nemam sto ja ovo pisem a ne znam ni sto si ti napisao ovaj tekst. nisi bas nista rekao, samo si si svojim skretanjem paznje na nekakav paranoicni oprez stao pored nikolasa. suvisno i dosadno. sl sezona bi mogla da bude posvecena majci. a tamo neka peta dedi njegovom ocu. i ja bih sve to gledao.

  5. Slobodan Vujanović says:

    @djura mislim da je tvoj stav legitiman. ja u svoju odbranu mogu samo da kažem da ova serija ne bi ni bila snimljena da trenutni društveni kontekst (u “holivudu”) nije kakav jeste. a onda gard prirodno dolazi od osećaja da serija ne povlađuje istima, nego gleda da osvesti i kreira poziciju za diskusiju. tek onda na red dolaze briljantni mikro segmenti o kojima ti pričaš (koji su za moj ukus malo previše denibojlasti i samoživi na momente, pa nisam hteo da kompromitujem očaranost njenim stavom). but thankS

  6. Slobodan Vujanović says:

    @fakof uslovno rečeno, moglo bi se reći da su šoping&fakofing (sic) i patrik vršnjaci (92/96) i da oba pripadaju britanskom talasu nove (jer svaka generacija ima svoju) kitchen sink drame (iako su je ovi krstili kao blood & sperm) kao i da je čitav trend kulminirao superstarizacijom (anti-)žrtve sa trainspotting (film, naravno). ali to su bile 90te, kad je doom & gloom vladao kulturom bez korektivnih vetrova. praviti skoro trideset godina kasnije ovakvu seriju i samo promoliti glavu jednog nikolasa u njoj (izmeđ’ svega ostalog prikazanog), malčice je više od dosadnog i suvišnog. ali kapiram da sam sav tvoj bol, jer smo obojica snobovi.

  7. fakof says:

    ocekivao sam neki dosadni komentar, ali ovoliko masenje. ma jebi se. naravno da su svi zlostavljani i naravno da umetnost mora da crkne, imas nesto zabavno da kazes. pa naravno da te onda nikolas radi.

  8. Slobodan Vujanovic says:

    @fakof (or jebi se) nicholas says hi.

Ostavite komentar:

Slični članci: