TV GONIČ: Ognjeni grm (aka Horici ker)

Te daleke 2013. kada su svetu, srećom karantinirano, pretili “H7N9 virus” iz Azije i ebola iz Afrike, HBO je, ako me sećanje ne vara, napravio jedan od svojih prvih “hladnoratovskih” iskoraka i kreirao prvu seriju koja se nije bavila američkim temama, američkom istorijom, sa američkim glumcima ili bila snimljena na američkom tlu. Iako je u drugoj deceniji novog milenijuma HBO agresivnije krenuo sa “lokalnim” programima po Evropi, sa manjim i opreznijim uspehom u Poljskoj i Mađarskoj, Ognjeni grm nije mala zadatak da igra samo za “lokalno” tržište, već da bude i televizijski mini-event od šireg kulturnog značaja, po zanatskim, estetskim, dramskim i tematskim kriterijumima usklađen sa standardima koji su tada već uveliko bili prepoznati kao “ejdž-bi-oovski”. Za ovaj krupan, probojni i imidžni korak odabrana je poprilično kontroverzna tema, dok je posao poveren proverenoj HBO radnici i partnerki koja se godinama unazad školovala na “američkom” pričanju priče, što je trebalo da kompenzuje i iskontroliše “egzotičnost” teme.

HBO je pred svet izašao sa serijom Burning Bush ili Horici ker, na “originalnom”, češkom jeziku. Ova trodelna mini-serija, sa epizodama koje su u sve progresivnijem duhu HBO televizije trajale skoro kao film (svaka oko 80 minuta), bavila se jednim od ključnih događaja moderne češke istorije i jednim od prelomnih momenata za sve burniji anti-ruski sentiment koji je, jednom kada se konačno otvorila prilika za to, rezultirao instantnim raskidom braka prepunog porodičnog nasilja.

Bavljenje ovom temom povereno je šezdesetpetogodišnjoj poljskoj rediteljki Agnieszki Holland. Ova talentovana autorka, sa pozamašnom nacionalnom i internacinalnom karijerom (1985. nominovana za Oskara za strani film za ostvarenje Bittere Ernte/Angry Harvest), ipak, je taj posao dobila zato što se fantastično “uklopila” u HBO estetiku radeći na serijama The Wire i Treme, kao i na rimejku danskog, internacionalog hita The Killing. Možda će neke od vas interesovati da je Agnieszka kasnije režirala i nekoliko epizoda Netflixove House Of Cards.

Međutim, ukoliko je u svim ovim serijama poljska rediteljka bila zahvalan saradnik i nastavljač postavljene rediteljske i art direkcije, u Ognjenom grmu je dobila zadatak da ispriča priču kako ona želi, s malom napomenom da to na kraju treba da ispadne tako da gledaocu bude jasno – da bi to samo HBO tako ispričao.

Ne treba biti bezobrazan i previše oštar prema onome što je Angieszka postigla. Njena trodelna priča je raskošno snimljena, sa eskterijerima i atmosferom Praga sa samog kraja šezdesetih i početka sedamdesetih, dobrim kastom, jasno vođenom pričom i par, u kontekstu, “senzacionalnih” momenata koji su instantno prepoznati kao “ejdžbioovski”, poput “nesenzacionalistički” prikazanog samo-paljenja studenta Jana Palacha, ili KGB-ovski podmazane mašinerije češkog pravosuđa i policije čije smutnje radnje pariraju zakulisanim radnjama Baltimora u The Wire…

Ipak, ono što je bio najveći zadatak i za Agnieszku i za HBO, bilo je da jednom od najbolnijih trenutaka novije češke istorije da adekvatan i dostojan dramski tretman, koji neće zauzimanje, previše očiglednih strana, da stvar učini neukusno i nezanimljivo crno-belom, a da s druge strane nesporne heroje tog procesa učini dovoljno dramski zanimljivim i plastičnim. Rekao bih da je Angieszka u tome uspela i da je neka vrsta komšijskog saosećanja nadomeštena sopstvenim nacionalnim osećanjem. Kreirani su likovi nemoćni pred neposrednim događajima, ali s druge strane opravdano moćni da utiču na tokove i ton istorije.

Agnieszka ne podleže previše anti-ruskom sentimentu, nikada ne sentimentalizuje priču, čak ni u najtežim trenucima (naprotiv), a čak i negativci uspevaju da ostanu ljudi, loši ljudi, ali ljudi, slepo odani naredbama i misijama koje dolaze s večitog “odozgo”. Njen stil prepakuje prepoznatljivi dokumentaristički stil istočno-evropskog filma u nešto rafiniraniji kroj realističke drame, čijem kreiranju je svakako pogodovao rad i ostvareno u The Wire. Naročito u pogledu modernog kadriranja i montaže dinamičnije nego što smo navikli za takve teme. Detalji su i ovde, kao i u The Wire, zen-momenti naracije i stvar koja svemu daje jednu vrhunsku verovatnost, ali i univerzalnost.

Na kraju, trebalo bi da popričamo i o virusu.

Ja ne mogu da zamislim veću žrtvu, a naročito ne za svoju domovinu- od davanja života za istu. Jan Palach se zapalio na trgu u Pragu u protest ruskoj okupaciji Čehoslovačke, koja je naročito ojačala nakon “šesetosmaškog” hipi divljanja slobode i demokratije po svetu, a naročito Evropi. Njegova smrt bila je buran protest. Prepad na društvo tek primireno u novi, polu-robovlasnički položaj, lišeno slobode i dostojanstva, i svakog prava da se istima bavi.

Međutim, Ognjeni grm je strašniji u danima i događajima koji su se odigrali kad se dim razišao. Kada je državni aparat kojim kormilari “Sovjetski savez” preko KGB-a preduzeo sve da događaj predstavi što nakaradnije, ismevajući ga kao blatantnu “pro-zapadnu” zloupotrebu jednog mladskog ljudskog života, mladića koji je, iovako, bio mentalno i socijalno problematičan (“od ranije”).

U fokusu serije je sudski proces koji je na zahtev porodice pokrenula advokatica Dagmar Burešova (koja je u “oslobođenoj” Češkoj postala ministarka pravde) protiv pro-ruskog novinara (i verovatno KGB agenta) koji je svojim pisanjem širio dezavuisanja protiv Jana Palacha. Do toga da se Janovoj porodici, majci i bratu, omogući istinu i dostojanstvo tada nije došlo. I to, valjda, nikome nije spojler… Država je pobedila i načini na koji se prljavo borila čak će i u najnepristrasnijem i najuzdržanijem biću pobuditi anti-ruski sentiment, koji danas neki, s pravom, osećaju prema Putinovoj Rusiji ili “bratskoj” Kini. Daleko bilo da ovaj tekst koristim za bilo kakvo agitovanje. Moja znanje i poznavanje komplikovanih istorijskih procesa nije takvo da bih se u to upuštao, i ja isključivo sudim na osnovu onoga što je u seriji prikazano i priznajem i prihvatam da sam ponesen “dramatizovanom istorijom”. Ali (i) u tome je snaga i lepota ove serije.

Ako neke momente u ovoj priči otpišemo kao stereotipe špijunskog/istočno-evropskog/hladnoratovskog života koliko i umetničkih (filmskh) ekranizacija istih, scene poput one u kojoj agenti ubace u novine majci slike spaljenog, nagog tela njenog sina, ili kada, pritisnuti istragom, izdejstvuju neku pravnu krivodrinu da ekskomuniciraju Janovo telo i potom ga na brzinu kremiraju da bi sprečili dalje istrage, tako da kad majka dođe na groblje na grobu svog sina zatiče potpuno drugi grob… ipak demonstriraju moći i užase jedne (bivše?) sile i jednog zla od koga i dalje s pravom treba da strahujemo.

Naravno da je gadno i neugodno gledati kako se “obični ljudi” povijaju pod naredbama i tokovima nepravde, naravno da je gadno i neugodno, na kvarno, sebi postavljati pitanje kako bi se mi sami poneli u sličnim okolnostima, i, naravno, da je neminovno započeti s razmišljanjem- gde smo mi sada u kontekstu mogućnosti da nam se nešto tako (opet?) desi. Baš ovih dana. Kada trgujemo svojim slobodama u ime “nacionalnog interesa” i “opšte bezbednosti”, kada se učimo da pristajemo, a svako osporavanje tog pristajanja može da se tumači “anti-državno” i “neprimereno” trenutku.

Ognjeni grm najviše govori o tome da je stradanje najveće kada se istina koja je jasna i očigledna svima osporava i negira, okretanjem glave. Kada i jedan takav čin kao što je davanje sopstvenog života za opšti interes i interes te istine, biva progutan interesom koji sebe vidi kao bitnijeg od istine. Ima li ičega bitnijeg od istine? Ima li istine bez mogućnosti diskusije, jer istina, iako jedna, svoj smisao dobija tek kad se osvetli iz svih mogućih uglova, a represivni sistemi obično dozvoljavaju samo jedan, i to za sve! Da li danas kada “država čini sve” da nas zaštiti od koronavirusa, mi imamo ili nemamo pravo da taj način dovodimo u pitanje? Da li su sve državne odluke stvarno dobre i jedino dobre za nas? Da li pristajanjem danas na nešto dajemo svoj glas i za nešto posle? Da li je “Jan Palach” danas uopšte moguć u areni socijalnih mreža i da li bi jedan takav čin (ili bilo šta slično) bilo podjednako rastrgnuto, i od strane onih koji ga podržavaju i onih koji ga osporavaju?

Drugim rečima: zašto se vlasnicima pasa ne dozvoli da šetaju kučiće od 23 do 24 časa? Koji još “pošten” svet, pa još “u doba korone”, tada šeta? Zašto nam ne limitiraju susrete na dvoje, umesto što nam sve više brane svake izlaske? Zašto je jebeni Beograd i dalje najzagađeniji grad na planeti, a nikad manje vozila njime nije išlo i nikad manje fabrika nije radilo? Zašto se stanovništvo ne testira agresivnije? Zašto se ne razmišlja o “skoro normalnim” načinima funkcionisanja, već isključivo o “ekstremno vanrednim”? Itd itd…

Jan Palach, kome je ova serija posvećena, kao i trojici drugih studenata koji su za njim počinili “protestna samoubistva” (kao i svim drugim borcima za slobodu), nije svojim činom promenio skoro ništa u mesecima i godinama koje su neposredno usledile. Ali je porastao u uzor oko koga je gravitirala slobodarska struja koja nikada nije prestala da raspiruje borbu za slobodu i demokratiju tj “ne-Rusiju” (iako je Poljakinja ovo režirala, teško je ne osetiti miris oštrog i neprolazećeg prezira prema Rusiji). Palach je danas u temeljima moderne Češke države, snaga i podsetnik da ima smisla nekim stvarima stati na put, čim se ukaže prilika i potreba za tim, kao i da ima smisla žrtvovati svoj život za viši cilj.

U ovim nezahvalnim vremenima, koja će možda da traju i traju, imate dobru priliku, ako do sada niste, da preispitate i sebe i naše društvo posmatrajući jednu sredinu koja je zbog jedne druge vrste virusa skoro pedeset godina bila u karantinu, i sve vreme im se pričalo da je to za “njihovo dobro”.