Da li imate preko 18 godina?

TV GONIČ: Jesen 2017. (treći deo)

O dve nove serije dvojice ljudi koje mnogo, mnogo volim.

2
0

Svi volimo The Wire. Svi volimo Davida Simona i/ili “njegovu vernu drugu” Georgea Pelecanosa. Svi smo, manje-više, znali da će njihova nova serija, The Deuce, biti sjajna i pre nego što smo videli trejler. Ili, barem, bolja od Treme.

I tako i bi.

The Deuce je počeo svoje emitovanje 10. septembra i okončao ga 8 epizoda kasnije. Iako se radi o škrtoj sezoni s HBO-ove strane, prva i poslednja epizoda trajale su skoro kao film, tako da smo u suštini dobili 10 epizoda materijala.

Za slučaj da ne znate, The Deuce se bavi počecima filmske pornografije u Americi tj. Njujorku, a serija nosi ime po delu 42 druge ulice, između Sedme i Osme avenije, gde je u to vreme, početkom sedamdesetih, bila situirana “industrija seksa” tj. onaj njen deo koji se bavio prostitucijom i seks šopovima sa različitom ponudom.

 

Simon i Pelecanos obradi, “istorijskog”, materijala prilaze sa istim dramsko-analitičkim pristupom koji je krasio sva njihova ostvarenja, a najviše The Wire. Dakle, opet imamo “ansambl” junaka, čije nas društvene pozicije i “profesije” vezuju za određene društvene miljee koji su odigrali ključnu ulogu u nastanku porno industrije na Istočnoj obali. Od sitnih vlasnika barova, koji su samo jedan od biznisa lokalne, italijanske, mafije, preko prostitutki i njihovih živopisnih “pimpova”, preko sitnih policijaca koji patroliraju njujorškim ulicama, do, Simonu vazda neophodnih, viših društvenih instanci koje omogućavaju odgovarajući kritički kontekst, ovde oličenih u novinarima početnicima, političkim kapetanima i autorima pionirskih radova na polju art i “holivduskog” porno filma.

Kao što smo i navikli, svi oni se “znaju” i krstare ne samo kroz iste ulice već i kroz buduće krupne istorijske promene. Više nego što je to bio slučaj u Treme, Simon i Pelecanos se trude da junake učine simpatičnim i da ih dramski ožive kroz dešavanja u njihovim “privatnim” životima, a ne samo kao stubiće u rekonstrukciji istorije. I na tom polju, šou se vrlo (vrlo!) sporo zahuktava i tek se sprema da junake provuče kroz turbulencije njihovih ličnih odluka i sudbina. Novopečene pridošlice sa “Midwesta” koje u Njujorku traže bolji život, a završavaju na njegovim najprljavijim ulicama opšte su mesto “njujorškog filma”, baš kao što su paunasti autfiti patrona jedva obučenih kurvi. Ništa bolje ne stojimo ni sa dočaravanjem “kao-iz-Sopranosa” ispalih nižih slojeva italijanskih mafijaša koji pokušavaju da uhvate korak sa Evropom i njihovim tamošnjim slobodoumnim pogledima na pornografske filmove. The Deuce tu još uvek nije kreirao sopstvenu aromu koju je u The Wire brzo i lako postizao vrlo promišljenim i preciznim likovima u baltimorskoj krimi hijerarhiji.

Prva stvar koja će vas osvojiti već u prvoj epizodi, baš kao i u Luhrmannovom The Get Down, jeste u kojoj meri je Njujork sedamdesetih besprekorno i impresivno dočaran. Bez preterivanja, lakoća sa kojom The Deuce “širi plan” i pušta nas da bacamo pogled niz ulice i avenije, na stotine statista, deluje kao da su se uz pomoć vremenske mašine vratili u prošlost i sve snimili u “real time-u”. Zaboravite na Scorseseove dvadeset miliona dolara vredne kulise za Boardwalk Empire, Simon i Pelecanos su ovde postigli ono što se hiljade “indijaca” za kompjuterima trudi na svakom holivudskom blokbasteru. Ovako sočna autentičnost svakako pomaže da lakše uronimo u priču i da Simon s više lakoće, nego u Treme, vodi priču “iz junaka”, bez potrebe da objašnjava i kontekstualizuje stvari. Kurve su na ulici, i ovako izgleda njihov život, i život oko njih, a evo kako je počela da kaplje ideja da se one mogu pomeriti prvo u nešto nalik “javnim kućama”, a potom nalik improvizovanom studiju, gde će raditi isto što i do sada. Primaće ga.

Gostovanje afirmisanih holivudskih zvezda tzv “A lister-a” u televizijskim serijama odavno je za njih iz nužde preraslo u stvar prestiža, međutim ako ste ronili suze gledajući kako Nicole Kidman prima “Emmy” za dočaravanje bolnog iskustva “bijene supruge” u Big Little Lies i pozdravili njenu hrabrost da nam u dva navrata “pokaže sise”, bićete više nego jebeno impresionirani onim što je uradila Maggie Gyllenhaal. Iako verovatno nikada niste videli ružnije sise.

Maggie, ovde, nije samo glumica u potrazi za kritičarskim hvalospevom, već i ko-producentica koja želi da svojim parama i vezama pruži podršku ovom projektu. I ako za njegov uspeh treba da pokaže svoje “najružnije sise ever!”, ona to hoće, baš kao što će se sagnuti da popuši kad treba, da primi batine, da se sroza, da se sroza još niže nego malo pre, ne bi li uspela. Iako The Deuce nosi jako puno od holivudskog filma sedamdesetih (“Zlatnog Holivuda”), skoro na isti način na koji Stranger Things revitalizuje dečiju fantastiku osamdesetih, Maggie “obnavlja” fantastičnu hrabrost koju su glumci sedamdesetih bili spremni da demonstriraju zarad “priče”. I tu, naravno, ne mislim samo na “pokazivanje sisa”, već na spremnost da se sopstveni renome provuče kroz vrlo oštre i riskantne proreze. Jednom davno, Jodie Foster je sve to uradila i pre nego što je postala punoletna.

I sad bi bilo lepo da pomenem čoveka koga toliko volim i obožavam- Jamesa Francoa. Ne znam šta vi mislite o njemu, duboko verujem da su sve kvalifikacije njegovog lika, talenta i dela opravdane, koliko god različite bile. Ali, Franco će, čak i ako se jednom otkrije da je bio “najbolji prijatelj Kevina Specey-a” za mene ostati izvor isključivo “feelgood” stvari. Ne, nemam nikakve neotkrivene želje da ga povalim, ali bih do jaja voleo da ga upoznam. Jer mi se čini kao “najdobriji” čovek na svetu. Neko ko čini da vam se kvalitet kože popravlja samo zato što sedite pored njega. Volim ga svuda iako ne jurim baš svaki od trista filmova koje snima trkajući se sa Cageom ko će snimiti više treša. Ali, volim što ga nije blam da proba sve što mu se nudi i što on misli da je vredno probanja. On je holivudski glumac jedan jedini takav.

I on je najbolja stvar u The Deuce.

Sad bi bilo dobro da vama koji niste gledali seriju otkrijem da Franco u istoj ne igra jednu ulogu, već dve, tj oba brata Martinoa, Vincenta i Frankieja. Ovaj prvi je “sam Franco”, neko za koga biste rekli da je čovek na mestu, koji voli i poštuje pravdu, iako je svestan da ona nikada nije “stoprocentno čista”, neko ko je pošten i kad radi nepoštene stvari, svestan svojih mana i još svesniji da ono malo vrlina koje poseduje treba da neguje što više može. Frankie nije toliko Vincentova suprotnost, koliko Francov alter-ego, neko ko je voljniji da rizikuje, bude neverniji, možda i nepošteniji, bezobrazniji, manje fer, ali u srži, ipak, svestan šta je dobro, a šta zlo.

Sa Francom u “glavnim ulogama”, Simon i Pelecanos su dobili savršenu protiv težu svom surovo realističkom svetu. Vincent je idealista uz koga smo svim srcem od početka, on je tikvan koji počinje s đavolom da sadi tikve, uvren da od sađenja tikvi ne može da bude nikakvo zlo. On je “djusov” McNulty ili Creighton Bernette, neko na čijim će se plećima prelomiti dobre i loše stvari, neko ko će biti naše svetlo u moru mračnih stvari.

Franco oba brata igra s lakoćom sa kojom je Gaga Nikolić iznosio svoje najbolje (rane) uloge. On je zajebant koji ne sme da pusti suzu i mora da proguta knedlu. On nije vizionar, on je (sa)učesnik, “običan lik”. Franco se kroz oba svoja lika opire da bude “deo istorije” u koju su svi ostali junaci navalili, bilo da se opiru ili prihvataju nadolazeću budućnost. On je junak TV serije The Deuce, a ne “prototip” nekog od istorijskih aktera.

Pored toga, mislim da su TV gledaoci žedni pozitivnih uzora i autentičnih i uverljivih pozitivnih priča, i The Deuce kroz Frankove likova, a naročito i kroz živopisan, ali impresivno lojalan odnos braće, promoviše nadu i snagu koja može da preživi, ako već ne može da pobedi, “tokove” i sve što oni nose na svom putu ka kraju istorije.

. . .

Teško je u to poverovati, čak i meni, ali ja nikada nisam odgledao ni minut Keeping Up With The Kardashians i možda bih tek uz pretnju oružjem uspeo da razlikujem Kim od mlađe Kim i najmlađe Kim. Ali, eto, čak i sa tako površnim neposrednim znanjem o pulenkama imperije Kardašijan, deluje mi da bi svaka od njih, ako ne i priterane da se time pozabave zajedno, pred nas izašle sa scenarijem koji ne bi izgledao mnogo drugačije od onoga koji je svom rediteljskom serijskom debiju ponudio Bret Easton Ellis, autor mnogih popularnih i visokocenjenih bestselera poput American Psycho, Less Than Zero, Rules Of Attraction, kao i autor jednog od retkih podkasta koje slušam, u kome se na vrlo analitičan i eruditivan način bavi sumrakom holivudskog (šire i američkog) filma, a usputno i kontinuiranim usponom televizije.

E, pa taj i takav čovek, čija je skoro svaka zlatna, dobio je priliku da nakon kolaboracije sa Paulom Schrederom na sopstvenom scenariju (drešina zvana The Canyons), režira web serijal i zasro je motku toliko da ne možete da je pipnete ni drugom govnavom motkom. A ja sam još dobronameran gledalac…

The Deleted je moj prvi susret sa “web” serijalom tj serijalizovanim “kontentom” (eto lepe nove reči od skora u uporabi međ’ svim marketinškim radnicima koji drže do sebe) namenjenim da se konzumira putem Interneta i to u najvećoj meri (preko 80% kažu statistike) putem telefona pametnijih od svojih vlasnika.

Fullscreen, produkcijska kompanija koja stoji iza ovog ostvarenja, kako sam negde pročitao, već kumuje i očuje brojnim mega-popularnim YT kanalima. Do saradnje sa Ellisom je došlo nakon što su menadžeri iste videli 45 minuta materijala koji je ovaj samostalno snimio u sopstvenoj gerila produkciji, samo sa “znatno” starijim glumcima. Koji su imali 30 i više godina. Fullscreenu, koji želi da se nadmeće sa premijum kablovskim kanalima, dopalo se što  Ellisov materijal sadrži dve neophodne stvari koje intrigiraju mladog (mlađeg) gledaoca- seks i nasilje. Ellis nije imao ništa protiv da podmladi svoje junake i upusti se u avanturu.

The Deleted se sastoji od osam epizoda čija dužina varira od 12 do 15 minuta, sve zajedno kao jedan prosečan igrani film. Ellis je, iako svestan kako će se sadržaj konzumirati, sve snimao i promišljao kao da radi za veliko platno, trudeći se da ostvari specifičan vizuelni ugođaj, inspirisan učinkom  Raoula Coutarda na filmovima Godarda ili Vilmosa Szigmonda na Spielbergovom Close Encounters of The Third Kind. I dok sve ovo pišem ovako, plašeći se da ne pogrešim neko slovo, teško mi je da ostanem ozbiljan, jer… AHAHAHAHAHAHHAHAHAHAHAHAHA!

Radnja The Deleted smeštena je u Los Anđeles, u kome je grupa mladih našla svoje privremeno izbeglištvo nakon bekstva iz nečega što oni nazivaju “institutom”, a mi jasno percipiramo kao “kult” ili “paravan za isti”. Neki su pobegli, a neki drugi ih traže, ne bi li ih (po)vratili. Ove što beže predvodi Logan, a ove u poteri Parker. I to je možda tako, a možda nije, a najverovatnije nije ni bitno, jer Ellis se dosta mamblkorično drži da ne otkrije previše, odan inherentnojoj misterioznosti svoga dela.

The Deleted je sadržaj za retardirane. Tj tako izgleda. Tj izgleda kao nešto što je samim čudom (eto dokaza o božjem postojanju) izbeglo da bude “deleted”. U korenu.

Bilo da odgledate samo jednu ili svih osam epizoda (ja, kao što rekoh, volim Ellisa), imaćete isti utisak tj više njih- imaju li ovi mladi ljudi šta da obuku ili neko zaista želi da poveruje da je donji veš (ili čak ni to), njihov jedini izbor. Zašto svi pričaju abnormalno banalne stvari na isti način sa istim eliptičnim pauzama kao da sanjaju iste snove kao T.S.Eliot. Zašto su svi tako unisono zgodni i neprekidno u nekom stanju polu-napaljenosti (ili to beše mladost? sorry). Mislim, zašto su i ovi koji beže i ovi koji ih jure “isti”? Čovek bi očekivao da disciplinu u kultu, ipak, reguliše i “neko drugi”…

I tako, u epizodama, čija minijaturna trajanja uopšte neće učiniti da sadržaj proleti, imate utisak da vas je neko zarobio u noćnu moru modela za donji veš, koji mlate prazne drame, a onda se malo karaju… i svemu je kriv Logan. A Logan, za razliku od ostalih, ima nešto malo brade po licu i to ga čini “liderom” i dosta sjebanim (i na krek navučenim) momkom, koji je, kad je otkrio čemu “institut” služi, otkrio i da ne može tamo više, ni da on ne može više, i onda je omogućio nekolicini njih da pobegnu sa njim. Međutim, veliki je problem što ekipa, kojoj je više godina ispiran mozak, isti ni pre nije imala, pa sada ne šta će sa sobom i lako postaje plen ovima što su došli da je pohvataju…

Opštoj naivnosti čitave izvedbe nikako ne pomaže apsolutno odusustvo svakog talenta među glumcima (među kojima je i Instagram zvezda Nash Grier, što vam, otprilike govori i o metodu kastinga), kao ni to da je sva svrha kulta bila da kultiviše neku vrstu seksipilnih terminatora spremnih da trpe bol, jebu se po potrebi i potom čine brutalna ubistva. Dovoljan je samo pogled Amande Cerny, koja igra fatalnu, robotičnu terminatorku Breedu, pa da vam bude kristalno jasno kako je nastala opcija “delete”.

Junaci The Deleted bukvalno ništa ne rade, sem što se vaćare po krevetima i drugim podlogama, bauljaju po dijalozima, plaše se šta dalje, a da pri tome sam institut deluje kao “majka Mara” za ovakve bilmeze. Mišićavi torzoi, lepe sise, po koje dupe, izukrštano, i čovek zaista mora da se pita da li je Ellis zaista morao ovoliko bukvalno da shvati Fullscreenovu porudžbinu. Stvari ne stoje ništa bolje ni ako pomislite da je Ellis kao potencijalni uzor za mnoge scene uzeo The Invitation, Karyn Kusame, film koji je hvalio više nego što sam ja mogao da razumem.

Poslednja epizoda, koja se sastoji od kolaža intervjua sa svim akterima koje smo do tada upoznali i služi kao neka vrsta objašnjavajućeg flešbeka, biće zanimljiva svima koji slušaju BEE podkast, jer Ellis je samog sebe kastovao kao nekog od vođa “instituta” koji ostaje skriven, ali zato su tu njegov prepoznatljivi ritam i dikcija. Na meta nivou, interesantno je promišljati stanovitu mizo… (kako bi se nazvali oni koji mrze mlade?). Ali čak i ta epizoda grca u idiotski postavljenim aktivnostima, prenacrtanom eksperimentisanju, apsolutno blesavim B-rešenjima za droge i serume kojima institut vrši pritisak na svoje polaznike.

Priznajem, voleo bih da pogledam sve ovo ponovo sa nekom vrlo mladom osobom, i da mi objasni šta propuštam. Ako do toga dođe, napisaću novu recenziju. Preporođen.

Lajkuj:

Ostavite komentar:

Slični članci: