Da li imate preko 18 godina?

TV GONIČ: Jesen 2017. (drugi deo)

Od Housea džuniora do Earla u kolibi

2
0

U drugom delu prvo ću da se pozabavim sa dva, za sada, najveća nova “broadcast” hita i serijama kojima su već grinlajtovane cele prve sezone. U pitanju su The Good Doctor (ABC) i Young Sheldon (CBS).

The Good Doctor ima interesantu genezu koju bi možda najlakše bilo opisati rečima “DA LI TI MENE ZAJEBAVAŠ?!!” Naime, u pitanju je nova serija Davida Shorea, tvorca, između ostalih popularnih ostvarenja, čuvenog Housea, o doktoru koji je svoju vrhunsku nestručnost za ophođenje sa ljudima nadoknađivao vrhunskom stručnošću za medicinske probleme. Da u medicini i Trump-olikim junacima koji govore sve što misle leže pare znaju i Shore, ali i Južnokorejci, čiji je original Shore ovde obradio za američke potrebe. O tome da je ovaj verovatno nastao dok su Korejci gledali House, možda i ne moramo. U američkom rimejku glavna zvezda je autistični dr. Murphy (Freddie Highmore sveže pobegao iz Bates Motela) koji iako izgleda kao retard (autizam na stranu) i priča kao retard (autizam na stranu), ipak, ume da prespoji vene i aorte i spasava živote. Što ga, uz mentorstvo šefa bolnice (Richard Schiff u ponižavajućoj ulozi), dovodi na praksu u prestižnu kalifornijsku bolnicu, i to po tamošnjem verovatno jedinom kišnom danu u godini (kad budete shvatili zašto je to bilo bitno povratićete). Sve je u pilotu formulaično da zaista morate da se pitate koji TV zombiji su se okupili oko ovog reanimiranog leša voljni da bulje u njega četrdeset minuta. Ne kažem da mora, kao House, da razbuca proceduralnost priče i dopadljivost glavnog junaka odmah dotera do granice nepodnošljivog, ali ne mora ni da nas zatrpava patetičnim flešbekovima, da ima lepe doktore koji se već uzajamno ukrštaju kao u Grey’s Anatomy i da problem zapošljavanja autističnog lekara tretira onoliko debilno koliko bi vi ili ja “Jang-Milsovu teoriju”, bez ikakvog insajta i uz olinjali pristup baziran na opoziciji arogantnog i ambicioznog hirurga i toplih i požrtvovanih doktora.

Ako već želite da gledate neku seriju koja počinje na “good”, neka to bude The Good Place (NBC) koja upravo pokušava da se iskopa iz meta-egzistencijalnog ćorsokaka u koji ju je prva sezona dovela. Sama činjenica da ova serija postoji je dokaz o postojanju boga. A to da ima interesa za njene potpuno sumanute konstrukcije čiji, suštinski apstraktni, narativ nema nikakve veze sa živim (a i neživim!) svetom oko nas, daje nadu da televizija i dalje može da pomera granice i odvede nas negde gde ne samo da nismo bili, nego nismo mislili ni da je moguće otići.

S obzirom da je do sada emitovan samo pilot The Big Bang Theory spinofa Young Sheldon (CBS), neću toliko da se bavim utiscima i previđanja “o čemu će ovde da se radi i koliko dobro”, ali u novijoj TV istoriji glavnih američkih televizija ovo je prvi primer (jedva čekam da me ispravite ako grešim) da se pravi spinof popularne serije tako što se vraćamo “u njenu prošlost”, a ne nastavljamo dalje živote junaka ili njene paralelne stvarnosti. Akutelni spinof Walking Dead, Fear the Walking Dead možda eksploatiše istu zombi apokalipsu, ali su junaci različiti. Fraiser je možda delio junaka sa Cheers, baš kao i Joey sa Friends, ali i jedan i drugi su počeli nakon što su im matične serije završile, i tamo gde su završile. Raznorazni serijali poput NCSILAORDERLAW razmnožili se se prvo geografski, a kasnije i tonom i pristupom. Baywatch Nights i Baywatch Hawaii su pokušavali isto što i matična im serija, ali su manjkali kemp harizmom glavnih junaka. Young Sheldon pokušava da od jednog zanimljivog junaka, doktora Sheldona (koji, let’s face it! sve duguje interpretaciji Jima Parsonsa), napravi dve popularne serije. Što je, ipak, nešto jedinstvenije u odnosu na sve pobrojane primere. Ali, na izvestan način, korespondira sa holivudskom praksom ributovanja (super)junaka, gde bi poslednji najbolji primer za “šeldonizaciju” bio novi Spiderman (Homecoming), u kome je, naravno, Spiderman “podmlađen” tako da ostavlja utisak “mladog” Iron Mana (tj Roberta Downey-a), koji je ne samo najisplativiji holivudski superheroj, već i najšarmantniji (neki bi rekli- i jedini podnošljiv). Iako je pilot Young Sheldon zabavan, možda nije baš najohrabrućija stvar što je u njemu najviše simpatija pokupila Sheldonova sestra bliznakinja Missy.

The Gifted (FOX) bi mogli da opišemo u (1,2,3…) 6 reči: “Save the cheerleader, save the world”, kako je svojevremeno glasio neformalni slogan svojevremeno sjajne NBC-ijeve serije Heroes. U svetu zasranom Marvelovim junacima kao auto parkiran ispod platana, neko je pomislio kako bi još jedna TV eksploatacija priče o mutantima mogla da postane hit. Iako smešten u svet nakon što su X-Men nestali, sve u The Gifted izgleda isto kao u svetu X-Mena, do te mere da je Bryan Singer režirao pilot. I, nažalost, ništa nema, makar, šmek ili neposrednost Heroes. Ako mislite da nije fer suditi o seriji samo na osnovu pilota, ova recenzija nije za vas. Serija možda jeste. Isto bih rekao i za Ghosted (FOX) koja je, esenšali, bazirana na ideji da se čitava serija (sitkom formata) može napraviti od onih “blesavih” epizoda X-Files, koje su, uspešno, pretendovale da budu komične. Ovde, nažalost, ništa nije smešno. “Izvrnuti” Lethal Weapon par šlajfuje u ofucanim stereotipima glavnih junaka, a naslućeni “procedural” deluje kao neinspirisani derivat Dr Who (Fun Fact: ovo gledam sa svojom petipogodišnjom ćerkom, na njeno ogromno zadovoljstvo).

Kad smo kod paranormalnih pojava, nedavno je drugu sezonu završila People Of Earth (TBS) koja je u prethodnoj sezoni obećavala svojom “stoner” komedijom, podjednako razmeštenom i u svet ljudi i u svet vanzemaljaca. Međutim, u drugoj sezoni, glavni junak je neobjašnjivo pao u komu iz koje se nije digao, a scenaristi i glumci su ostavljeni da se snalaze kako znaju i umeju sa materijalom koji nije ni do kolena parodiji naučno-fantastičnog trilera. A ima raznolik i zabavan kast koji svojim sastavom podseća na prerano ugašeni, i isto-takođe “group therapy”, sitkom, Go On.

Midnight Texas (NBC) došla je na ekrane na samom obodu letnjeg mid-seasona što ostavlja utisak da njeni tvorci baš i nisu imali neka preterana očekivanja. U pitanju je još jedna ekranizacija romana Charlaine Harris, po čijem delu je već napravljen True Blood. Ovaj put iz Bon Tempsa, u Luizijani, selimo se u gradić Midnight, u Teksasu (obvs…) u kome vudu vračare, duhovi, vile i ostala Charlainina ekipa sve nemirnije ko-egzistira. Većina junaka izgledaju kao manekeni, a skoro svi deluju da će im ovo biti vrhunac karijere. “B” predložak koji je Alan Ball u True Blood pretočio u povod za bavljenje “prestižnim” društvenim pitanjima ovde, ipak, deluje kao sam sebi cilj. Pretpostavljam da je ovo namenjeno onima koji su na CW prerasli Vampire Diaries ili Supernatural, pa sad gledaju isto što i “veliki”…

Ako vam je glad za natprirodnim jaka, možda možete da je utolite sa Ghost Wars (SyFy) koja kombinuje izolovanost i nemirne pokojnike francuske serije Les Revenants sa nekakvim teen ugođajem oslonjenim na predrasudu da “cigani” šuruju sa onostranim koju je provukao i Eli Roth u svojoj produkciji Hemlock Grove. Stanovnici malog mesta na Aljasci nakon zemljotresa postaju izloženi duhovima mrtvih koji iz nama još uvek nepoznatih razloga imaju snažnu želju da se svete živima. Ne znam da li je do tanke produkcije, ali solidan trash ugođaj B-produkcije podseća na drugu Rothovu seriju, South Of Hell, u kojoj su bivše zvezde (tamo Mena Suvari, ovde Vincent D’Onofrio i Meat Loaf) suočene sa pojavama čija tehnička egzekucija evocira kapacitete horora iz osamdesetih. Iako na momente ima efektnih štrecanja, čini mi se da serija ni posle svoje treče epizode nije otkrila šta novo i svoje donosi na već poznate terene.

Ovaj blok nadnaravnih novih serija završio bih osvrtom na pilot SyFy-ove Superstition, koja predstavlja prvi scenarističko-rediteljski debi nekad obećavajućeg afro-američkog reditelja Maria Van Peeblesa (New Jack City). On seting svoje horor fantazije smešta na američki jug, u Džorždiju, u kojoj crna porodica koja ima pogrebni biznis ima i tradiciju branjenja grada od duhova, demona i sličnih pošasti. Međutim, solidna ideja, u kojoj afro-američki seting i glumci dolaze kao logično i prijatno osveženje u slične (Buffy) matrice, samlevena je preniskim budžetom, bednim kastingom i glumom, kao i Marijovom traljavom i VHS režijom. Kraj prve epizode trebalo bi da bude ne samo njen, već i emocionalni vrhunac serije, ali verujem da ćete pre zaplakati iz sasvim drugih razoga.

Na kraju pozabavio se malo duže sa dve serije čije sam kompletne prve sezone odgledao.

Prva je Ozark (Netflix), ko-kreirana od strane američkog scenariste Bill Dubuquea čija ste dva (od tri do sada producirana) verovatno gledali. Prvi, The Accountant, Dimitrije Vojnov drži za jedan od najboljih novih američkih filmova, a drugi, The Judge, je po mom mišljenju mnogo bolji nego što kritike pišu o njemu. Ozark, i tematski i emotivno, može da se udene između ova dva filma, međutim ni na jednom terenu ne nudi neku posebnu satisfakciju.

Jason Bateman, koji je i producent ove serije i očigledno nameren da sebi trasira neki “Bryan Cranston autoput” ka TV zvezdama, igra računovođu Marty-ja, čija firma pere pare za meksičku mafiju. Kada njegovi partneri zajebu nešto u tom odnosu, Marty na jedvite jade uspeva da sačuva porodicu i otvori sebi novu perspektivu u poznatom turističkom letovalištu na Ozark jezerima u državi Misuri.

Jedan od problema ove serije jeste ujedno i njena vrlina. Serija se otima vašim očekivanjima time što dramaturški saspens gradi na tome što radi suprotno od onoga što nas je žanr (trilera) navikao- njeni junaci otkrivaju svoj identitet i trenutne okolnosti umesto da ih kriju. I to je ono što nesporno kreira uzbuđenje i pojačava naša očekivanja, ali taj mehanizam vremenom postaje jedini koji pokreće radnju unapred, a pri tome ponuđena rešenja i nisu toliko drugačija od onih koje bi dobili da je priča vođena uobičajeno, sakrivanjem.

Drugi problem je moral tj sam Bateman. Ako je Walter White svojevremno prvo prinudno, a zatim sve dobrovoljnije moralno posrtao, Marty Bride od samog početka nema izbora, i zapravo čitava prva sezona je njegov, nemilosrdno sabotirani, napor da održi nekakav “status quo”. Što i ne bi bilo loše da Marty u čitavom procesu ne ostaje manje-više isti, tj autori ne uspevaju da nam ga objasne, kao ni da taj njegov pristup “sve je biznis, sve je matematika, sve se da izracionalizovati” nekako pretvore u jedinstvenu ličnost čiji će nas tamni sjaj intrigirati. Marty je kalkulant, ali to više pokreće radnju serije, nego što kreira njegov lik i odnose sa drugim junacima (pre svega njegovom porodicom, potom i “partnerima”).

Ako bih morao da istaknem jednu nepropustivu stvar u vezi sa serijom, onda je to svakako krvoločni bračni par koji čine Jacob i njegova Darlene, “redneci” koji diluju heroin u regiji i neka su vrsta “lokalnih moćnika” koji drže grad i ljude u šaci. Iako igraju epizodiste u odnosu na Batemana i Lauru Linney (koja igra Marty-jevu nevernu ženu Wendy), oni apsolutno okupiraju svu našu pažnju svaki put kad su u kadru, a sam kraj serije, ispravno, upućuje da će u drugoj sezoni (ako je bude) zauzimati još više mesta.

Druga serija je čedo Grega Garacie, autora nekoliko popularnih i dugovečnih sitkoma, poput Yes, Dear, My Name Is Earl i Raising Hope, što mu, avaj, ipak nije omogućilo da svoju novu seriju, The Guest Book, plasira bilo gde drugde do na relativno nepoznatom kanalu TBS. Ova i ne toliko urnebesna serija, ali sasvim u duhu onoga što je Garcia radio (pa i uz glumce koji su već igrali kod njega), najzanimljivija je po svojoj, atipičnoj za aktuelne produkcije, dramaturškoj postavci. Naime, The Guest Book funkcioniše kao kvazi-omnibus priča koje povezuje jedna stvar, zapravo prvo dve, a posle jedna- a to je drvena koliba za turiste i “knjiga utisaka” u njoj.

Od stalnih aktera imamo bračni par koji izdaje kolibe turistima, lokalnog doktora i policajku, i vlasnicu jedinog striptiz bara. Svi ostali su gostujući turisti koji iz najraznoraznijih razloga završavaju u kolibi (neki su “Mormonke” u bekstvu, neki žele miran vikend…), ali Garacia ih u svom blago crnohumornom, “blejkedvardsovskom”, duhu provlači kroz razne peripetije verbalne i telesne komedije koja ima izvestan retro šarm, naročito u kontekstu sa drugim, aktuelnim sitkomima na televiziji. Neke epizode su bolje od drugih, ali ako ste bili fan bilo koje od Garacijinih komedija, prijaće vam da ga vidite u ovom relaksiranom setingu i susretima sa starim prijateljima.

Lajkuj:

Ostavite komentar:

Slični članci: