Da li imate preko 18 godina?

TV GONIČ: Jesen 2017. (četvrti deo)

Ima ta jedna serija uz koju možete da ostavite srce na vrućem asfaltu

5
2

Situacija je takva, da ne znam odakle da počnem. Sezone mi vise sa svih strana, neke sam načeo, a za neke mi fali epizoda-dve da ih (konačno!) završim. Kako god, Dragane, Senke nad Balkanom i dalje čekaju da se nadviju i nadamnom.

Nedavno sam završio dve serije od kojih jedna i dalje drži moju pažnju i tera me da umirem od smeha, a druga je ozbiljno propustila priliku da to uradi (i za kaznu je “kenselovana” i na matičnom kanalu). W1A (BBC), koja nosi ime po adresi BBC-ija u Londonu, je i dalje najbolji britanski nastavak opore, ansambl komedije koju je Armando Iannucci doveo do vrhunca sa The Thick Of It (u Engleskoj), odnosno sa Veep (u Americi). I ovde smo svedoci rada državnih službenika u dosta opuštenoj formi “mockumentary-ja”. Pratimo rad nekoliko BBC-ijevih službi, koje mahom brinu o njegovom ugledu, održivosti, razvoju i drugim, i u teoriji i u praksi, besmislenim stvarima. Tim predvodi maestralni Hugh Bonneville, kao ništa manje preduzimljiv i nadglasan Ian Fletcher, nego što je to bio kao gospodar Dauntona. Zvezda šoua bez svake sumnje je BBC-ijeva PR-ica, megabudala Siobhan Sharpe. Dijalog je neprekidno iseckan dobacivanjima svih aktera i ređanjima uzrečica koje apsolutno ništa ne znače, baš kao ni doprinos onih koji ih izgovaraju. Sama činjenica da je BBC dopustio jedan ovakav šou o samom sebi govori o snazi i superiornosti brenda.

W1A

S druge strane, nakon solidno uspešnog i ultra šarmantnog HBO-ovog hita, Bored To Death, pisac i scenarista Jonathan Ames je svoj TV život nastavio na kanalu Starz sa serijom Blunt Talk, koja se bavi TV emisijom (a la 60 Minutes)  i privatnim životom njenog tvorca, Waltera Blunta, koga igra Patrick Stewart. Amesov anti-televizični pristup izradi priče i njenom tretmanu i ovde je prisutan kroz apsolutno somnabulne zaplete i likove koji su u potpunom asinhronitetu sa ostatkom serijskog programa. Sve deluje kao da je ideja koja je osamdesetih imala smisla nekako povampirena kad joj se ukazala prilika u novom milenijumu, ali osnovni razlog njenog neuspeha leži u hroničnom nedostatku “ejmsovskog” šarma koji i likove i radnju ostavlja u vrlo banalnim rešenjima koje ni povremeni “pajtonovski” apsurdi ne uspevaju da pridignu u “nekakvu” komediju. Mislim da sam jedan od retkih na ovoj planeti koji je završio drugu sezonu. Hvala mi.

Blunt Talk

Sada bih vašu pažnju da skrenem na Glow (Netflix) koju su zajedno kreirali Liz Flahive, scenaristkinja Nurse Jackie, i Carly Mensch, koja je proteže (ne znam ženski rod) Jenji Kohan, sa kojom je radila i na Weeds i na Orange Is The New Black. I uticaj ove druge je ovde ogroman, i pretežak, rekao bih. Radnja serije smeštena je u osamdesete, u Elej, kada jedan bogatun i jedan “kultni” reditelj (koga igra Marc Maron) dolaze na ideju da lansiraju TV emisiju sa ženskim rvanjem. I to onim “fejk” tipom koji je Hulka Hogana i druge učinio mega zvezdama.

Glow

Interesantna premisa, rekli biste vi, i ja bih se složio, što je jedini razlog zbog koga se i dalje, iako sve sporije, približavam poslednjoj epizodi. Međutim, nakon što su nam je predstavio i upoznao nas sa raznolikim ženskim kastom (kojim briljira Alison Brie iz Community i Mad Men), Glow se raspao u nemogućnosti da priču sa skoro identične postavke kao u Orange… (neobičan miks žena na neobičnom mestu) raspriča u nešto. Epizode, čija dužina varira između 30 i 40 minuta, uglavnom se dave u pokušaju da ne repriziraju iste stvari- vežbanje za nastup, sitne krize koje žene imaju privatno i “u kostimu”, Maronova seksistička i druga preseravanja, kroz koje je protkan zanimljivo postavljen, ali očajno realizovan sukob dve glavne junakinje, a nekad najbolje prijateljice.

Rvačice, sve sem Brie, ako mene pitate, ne uspevaju da zažive kroz ono što rade ili kroz svoje “biografske momente” i mahom sve deluju kao da im je neko produžio maskenbal i naterao ih da u kostimu ostanu duže nego što je planirano.

Glow jednostavno manjka drugom, bitnijom (?), paralelnom radnjom, kojoj će rvanje biti samo dekor ili motorno gorivo. Jednom kada se odomaćite u tome šta i kako to “rvanje” zapravo izgleda, biće vam nepojmljivo da će serija (i dalje) time da se bavi. Kemp je lep, ali njegovo vreme je prošlo.

Drugu sezonu Stranger Things (Netflix) odgledali smo porodično sa Eli (Leon nam samo nije dao mira) i, ako moram da priznam, radi se o dovoljno zanimljivom materijalu za jednu petogodišnjakinju, koji će roditelji s lakoćom pogledati sa njom i njoj za ljubav. Foxov Ghosted jednom nedeljno servisira nešto retardiranije sadržaje o detektivima koji se bore protiv natprirodnog, ali petogodišnjakinja traži još, pa smo njen TV repertoar proširili sa svežom premijerom Future Man koju su za Hulu izvršno producirali Seth Rogen i njegov partner Evan Goldberg, dakle isti tim (ne i isti kreatori!) koji su nam iznedrili teve Preachera.

Future Man

Prva epizoda Future Man koštala je koliko sve školovanja za sve učenike i studente svih škola u Srbiji. Ali, krajnji utisak je, ipak, bio- pare ne mogu kupiti sreću (TV gledaocu). Josh Hutcherson, sveže uhvaćen nakon Hunger Games, igra tinejdžera luzera koji konačno uspe da završi igricu koju obožava (nešto što niko nije uspeo), nakon čega dolaze ljudi iz budućnosti koji mu objašnjavaju da je igrica bila test koji ga je u budućnosti učinio “predloškom za spasioca ljudske vrste”. Nažalost, iza ovog interesantnog inverznog derivativa prvog Terminatora, sačekuje nas red neočekivane realističnosti (kojoj je Rogen svuda sklon, a najbolje ju je progurao u post-apokaliptičnoj “komediji” This Is The End), pomešan sa redom ofucanog slepstika, banalnih zapleta i neobjašnjive neduhovitosti. Stvar ide dotle da za Eli određene likove zovem “budalama”, kako bi ona prihvatila zašto se ponašaju kako se ponašaju.

Nedavno sam u svom podkastu (kako, kom?!) opleo po produkcijama koje nam dolaze na talasu “Black Lives Matter” društvenih kretanja, kao i one koje su više posledica društvenog i medijskog interesovanja za “džender” pitanja. Pa sam tako sahranio novi Amazonov pilot The Climb, kao još bedniju i neinspirativniju verziju Insecure u kome mlada Afro-Amerikanka, zajedno sa nama, krade bogu dane. A ništa bolje nisam procenio ni Showtimeov debi White Famous. Međutim, baš kao što sam obećao, tako sam i uradio- nastavio sam da gledam dalje. Druga epizoda White Famous je bila urnebesna, a nakon treće oduševljeno sam ga primio u moj TV VIP.

Jay Pharoah, baš kao i svi talentovani crnci, je glumac, stendap komičar, reper, atletičar i, verovatno, prijatelj Marthe Stewart.

On igra mladog i perspektivnog stendapa kome se otvara put ka Holivudu tj prilka da bude “white famous”-slavan (valjda ne treba da objašnjavam?!). Jamie Foxx, koji se pojavljuje u prvoj epizodi, u ne toliko duhovitom pokušaju sprdanja na svoj račun, je ko-producent, međutim, mnogo je bitnije da sam ovaj put primetio da je jedan od autora Tom Kapinos. I stvari su legle na svoje.

Tom Kapinos je autor jedne od najboljih muških serija svih vremena, Californication, zadrigli belac, verovatno alkos, lako moguće seksista i još mogućnije neko čije ćemo ime vezati za neki od narednih slučajeva “seksualnog uznemiravanja”. Njegov doprinos najviše se oseća u subverzivnoj prezentaciji “klasičnog mačo muškarca” koji ipak uspeva da nam odškrine svoje srce. Ono što je još bitnije i čemu je White Famous lep primer jeste da svaki put kada se “crni junaci” rekontekstualizuju iz svog matičnog domena (miljea, očekivanog spektra ponašanja, očekivanja kritičke javnosti) dobijamo odlične stvari (dakle, svi najuspešniji crni umetnici, a naročito komičari). Za razliku od situacija kada najviše patimo- tj kada se “crni junaci” kontekstualizuju u okvirima u kojima već postoje tj kada prestižni autori i kritika traže od autora da taj kontekst što jače istaknu (Moonlight?).

Jay u White Famous nije samo Afro-Amerikanac. Već posle druge epizode on je gotivni lik reda “Hank Moody”, koji ima probleme koji nemaju nužno (neku/crnu) boju, niti je to bitno. On je junak priče, a ne reprezent nekog društvenog modela (iako jeste). Fanovi Californication biće posebno srećni u četvrtoj epizodi.

I pred kraj posebno bih istakao britansku osmo-epizodnu seriju The End Of The Fucking World koju su zajedno kreirali E4 i Netflix. Nakon gledanja prve epizode, istu sam, za svoju dušu, proglasio jednim od najboljih pilota IKADA! Ako ste ikada videli omot albuma Goo na kome dvoje tinejdžera pričaju kako su roknuli roditelje i potom hit the road, e, pa ovo je još bolje od toga. James je sjebani tinejdžer, koji misli i pruža dokaze za to da je psihopata. Alyssa je sjebana tinejdžerka, prgava i neposlušna. Oni se slučajno zaljube, naprave sranje i potom u mercedesu Jamesovog oca otisnu u avanturu koja za cilj ima da nađu i ostanu kod Alyssinog oca, koji ju je odavno napustio.

Druga epizoda i par narednih su, očekivano, solidan pad. Što nikako ne znači da su loše, već samo da je pilot pokazao jaja najvećeg bika na svetu.

I da autori nisu imali ista da u svakom daljem segmentu priče grizu više. The End… je ljubavna priča, miljama daleko od milenijalskih preseravanja i političkih korektnosti i inkluzivnosti. James i Alyssa sa svakim pređenim kilometrom isključivo shvataju da imaju samo jedno drugo. Da sam tinejdžer, ovo bi mi bio najveći wild at heart na svetu.

The End Of The Fucking World

Britanci tradicionalno pokazuju više smelosti u dočaravanju stanja i radnji svojih tinejdžera i ne plaše se da seksualni odnos započnu oralnim seksom. Možda će zato, netreniranom gledaocu The End… izgledati baš preterano, ali to je samo zato što on pomera, već pomerene granice, onih pre njega (Skins, recimo). A kraj?… Overdouz moderne romantičnosti. A posebne komplimente moram da uputim saundtraku. Umesto da nas zasipaju malopoznatim “spotifaj” singersongrajterima i soundcloud repom, autori su posegnuli za Brendom Lee, Timi Yurom, ženskim i drugim bendovima šezdesetih i jebenim Tullycraft! Mladi, navalite.

Na samom kraju moram da napomenem da se pored Tefalovog posuđa u proizvodnju TV serija (očekivano) uključio i najveći telekomunikacioni sistem na svetu- američki AT&T. Suprotno očekivanjima, ono što su izbacili na tržište, pokazuje solidno razumevanje za obim TV trke koja je u toku, kao i za to da mediokritetska sranja za tetke i PC-milenijalse nisu ono što roji gledaoce. Loudermilk i Hit The Road su polusatne komedije/ dramediji čiji humor uzima u obzir i nagledanog gledaoca i onog koji bulji samo u YT. Loudermilk se bavi Loudermilkom, bivšim alkosom i piscem, kome pored vođenja lokalne AA grupe zapada i briga o ćerki narkomanki bogate sponzorke crkve čije prostorije koristi. “No bullshit” odnosi miksuju se sa umereno dobrim namerama i povremenim toplim odnosima, ali u celini Loudermilk je solidan “fuck off” sveopštoj viktimizaciji.

Hit The Road je ko-kreirao i u njoj igra glavnu ulogu Jason Seinfeld Alexander. Priča prati bračne partnere, jedared jedva postojeće muzičke zvezde, koji su prinuđeni da se sa svoje četvoro dece (jedan usvojen, crnac) potucaju po svinjskim i drugim festivalima u potrazi za bilo kakvom slavom. Jeftin i neukusan humor često je oružje ove komedije, ali svest o tome čime se puca ukazuje na to da su autori pre imali na umu Johna Watersa, nego Two And A Half Men.

I ne pada mi na pamet da gledam The Brave, Valor, The Seal Team i ostala sranja o hrabrim Amerikancima.

Lajkuj:

Komentari:

  1. Tamoneka says:

    Au bre Slobodane…ubio si mi volju za zivotom, sto sa terminologijom sto sa hejtom koji isijavas. Moram priznati da si za neke serije u pravu, ali ako toliko glorifikujes kalifornikaciju za koju smatram da je dosadno nafurano ninhilisticko americko tresh proseravanje od kog cesto dozivljavam transfer blama, nisam sigurna da li da te poslusam za ovaj pilot “the enda…” koji toliko dizes u nebesa.

    1. Slobodan Vujanovic says:

      nikada nisam bio prvi izbor feministkinja.

      ali ako me poslušaš, javi kako si se provela.

Ostavite komentar:

Slični članci: