Da li imate preko 18 godina?

TV GONIČ: Iz Amerike, također, s ljubavlju

Tri serije koje pokazuju da moderan serijski program danas ima moć da stigne i do najudaljenijeg i najnebitnijeg gledaoca. I Black Mirror.

3
3

Zahvaljujući Tegli.rs, nemanju društvenog života i upornosti, krajem prošle i početkom ove godine završio sam gledanje tri serije kojima je malo falilo da zauvek ostanu na nepreglednoj listi “serija koje obavezno moram da pogledam”. U pitanju su: American Vandal (Netflix), There’s… Johnny! (Hulu) i I Love Dick (Amazon).

Nekoliko stvari može da poveže ove tri serije koje su, inače, žanrovski i tematski sasvim različite. Prvo, verujem da je sve tri pogledao samo neki ekstremni TV hipster (ts, ts, ts…). Drugo, sve tri se bave aktuelnim američkim problemima: prva samo-mitlogizacijom koju je obezbedio Internet, a među prvima promovisali članovi porodice Kardashian; druga nostalgijom za i problematizacijom perioda na koji se misli kada se kaže “Make America Great Again”; treća metastazom liberalnog bulšita i time ima li ikakve romantike u njegovom srcu. Treće, nijedna od njih apsolutno nema pretenzije da se šiba sa aktuelnim serijskim šampionima, već isključivo i samo koristi televizijsku groznicu da postane i opstane koliko god je duže moguće. Sa informacijama kojima baratam u trenutku pisanja samo za I Love Dick ne treba se nadati drugoj sezoni (jer je ogavni Amazon u seči knezova posekao i Dicka i One Mississippi Tig Notaro).

Vama najzabavnija i na svaki način bliskija biće American Vandal. Ova izvanredna serija urađena je u formi uber-diskutabilnog žanra “mokjumentarija”, s tim što treba napomenuti da njeni autori ovo ruganje iz njene žanrovske odrednice koriste vrlo pametno, diskretno i nenametljivo. Iako se čitava stvar, naravno, nikada ne bi mogla prihvatiti kao čistokrvni dokumentarac.

U našem fokusu je nemili slučaj koji se odigrao u jednoj američkoj srednjoj školi. Naime, nakon što je po svim automobilima (njih 27, ako se ne varam) nastavnog osoblja auto-lakom nacrtan penis, učenik Dylan Maxwell, od ranije poznat po sličnim aktivnostima, okrivljen je i izbačen iz škole, uz pretnju nadoknade štete u visini od sto hiljada dolara. On tvrdi da je nevin i da mu je podmetnuto. Rešavanja ovog slučaja prihvataju se dvojica štrebera koji rade u školskoj televiziji. Oni odlučuju da snime dokumentarac kojim će izvojevati “pravdu za Dylana”.

Ono što sledi jeste, u zadatim satiričnim okvirima, napet i intrigantan osmo-epizodni “triler” koji iako ne rešava slučaj vrlo pametno ne prestaje da (vas) intrigira da se bavite time ko je i kako mogao da počini “vulgarni vandalizam”. Tome naročito doprinose novi dokazi ili svedoci koji iz epizode u epizodu menjaju postojeće postavke i na nepovoljan način osvetljavaju neke druge aktere. Da li Dylana na kraju oslobode? Nije ni bitno.

Jer American Vandal istragu koristi samo da nam približi američku, tinejdžersku mladež i njen način života, popločan nemilosrdnim privatnim momentima i njihovom još nemilosrdnijom transparentnošću za sve ostale. Svako u ovoj priči ima malu ličnu baštu u kojoj je nekoga ili nešto “zakopao”. Niko nije nevin, svi imaju neke interese, svi pokušavaju da se dočepaju svog mesta pod suncem popularnosti i da ga što duže zadrže. Od učitelja, preko “učenika za primer” do očiglednih i samoproklamovanih izgrednika.

Ali, najviše od svega, American Vandal, baš kao što mu ime kaže, jeste tužni portret jednog momka limitiranog svojim IQ-uom koji bi da izađe na crtu daleko, daleko inteligentnijem životu. A nikako mu se ne da. Držeći se na distanci od njega i ne rizikujući nikada da upadne u patetiku kojoj je “kultura žrtve” u Americi presklona, American Vandal uspeva da od Dylana napravi iskren i tragičan lik koji čak ni kada mu se pruži (poslednja?) prilika da pobegne iz svog malog života to nije u stanju.

Prizori površnosti, devijantne empatije ili odsustva iste, socijalne preumreženosti i vrlo rudimentarnih komunikativnih sposobnosti ostaju teme koje se vrte oko ovog, vaaaljda neću preterati ako kažem- milenijalskog “taksiste”.

There’s… Johnny! je nešto sasvim drugo. Ovo čedo Davida Gordona Greena (koji režira dve epizode) i Paula Reisera (svi smo gledali barem jednu epizodu Mad About You), kao ko-scenariste, vraća nas u nostalgične sedamdesete kada je televizijom i pop kulturom žario i palio Johnny Carson, verovatno “najlegendarniji” američki voditelj “noćnih tokšouova”. Kroz rabljenu prizmu “novozaposlenog momka”, Nebrasčanina Andy-ja, odlazimo iza kamera čuvenog šoua i otkrivamo njegovo ne-baš-toliko-nevino naličje.

Čitava serija je fikcija, koja odlukom suda, budžeta ili kreativnom direkcijom, nikada ne prikazuje samog Johnny-ja. On je uvek van kadra ili kamera zauzima njegovo mesto i tek ponekad nešto progovori. Johnny je prisutan isključivo i samo kroz dokumentarne snimke svojih nastupa i tu serija pravi povremeno duhovite prelaze sa fiktivnih dešavanja iza scene na one dokumentarne koji su se odigravali na sceni.

Johnny je bez sumnje bio “preteča” i vrlo raspoložen i zajeban tip koji nije utvrdio samo neke norme zabavnog tokšoua pred kamerama, već i načine na koji on funkcioniše iza njih. Ne znam da li njega treba da krivimo za odomaćeni maltretman žena, mačoidnu kulturu i razne tipove (samo)cenzure…

Ono što je najzanimljivije u, inače, vrlo konzervativno režiranoj seriji sa vrlo namernim “retro” osećajem, jesu prelazi sa nostalgičnih pasaža koji evociraju jednostavnost entertejment raja koji se bazirao na činjenici da je “Johnny” bio jedina ili glavna stanica za sve u entertejnment industriji, na momente koji se tiču tima koji je radio na seriji. Među njima čuče skriveni i frustrirani homoseksualci, braća vrlo istraumatiziranih vijetnamskih veterana, devojke navikle da ih muškarci tretiraju kao polu-kolgerle i surovi i sirovi kapitalizam.

Ta oporost vrlo neprijatno rezi u kombinaciji sa umivenom i idiličnom slikom TV istorije kojoj su ljudi bili vrlo idolopoklonistički odani i za današnje standarde neočekivano emotivno vezani (naročito za Johnny-ja).

U širem kontekstu današnje (američke) TV ponude ova serija je neočekivano (samo)marginalizovana, naročito s obzirom na to koliko se krupnom temom bavi, do te mere da je i njena imdb stranica popunjena kao kod mađarskih indi filmova čiji se najveći festivalski trijum očekuje na Paliću (no offence, Palić). Raiser, istina, jeste namislio da seriju lansira na NBC-ijevoj digitalnoj platformi Seeso (koja je u međuvremenu propala), pa je serija uhlebljena na Huluu, ali njena ambicioznost nekako je neracionalno disproporcionalna temi kojom se bavi čak i u toj konstelaciji.

Treća i poslednja serija koju, verrrrovatno, niste gledali jeste novi ko-autorski projekat Jill “Transparent” Soloway, I Love Dick. Ona je za Amazon, zajedno sa Sarahom Gubbins, a po (biografskom) štivu Chris Kraus kreirala seriju koju je jedan od glavnih kritičara Hollywood Reportera, Tim Goodman, proglasio za “jednu od najgorih u 2017” i, za veliki broj gledalaca, verovatno nije pogrešio.

I Love Dick je teško gledati i još teže voleti. Radnju bi najlakše mogli da opišemo kao “izdrkavanje” koje se bavi bračnim parom njujorških intelektualaca čiji odnos, kao i većina stvari koje rade, može da se opiše kao “izdrkavanje”. Njih dvoje dolaze u Teksas u neko mestašce koje isključivo i samo postoji zahvaljujući umetničkoj koloniji (parama i pedigreu) lokalnog umetnika, kauboja, Dicka (koga igra unuk Malrboro Mana, Kevin Bacon). Tamo ona, Chris Kraus (Kathryn Hahn konačno svoja na svome), odlepi na Dicka, a i njen muž, suvonjavi i vudilalenasti Sylevere, pored Dicka podiže nivo sopstvenih testosterona.

Dick katalizatorski budi seksualnost u životu Chrisa i Sylverea, ali zbog njihove potrebe da intelektualiziraju/izdrkavaju stvari tovari sebi bedu na vrat. I za sve ovo bi i mogli da poverujemo da je solidna premisa za solidnu komediju za one koji sebe vide kao “radoznalije intelektualce”. Ali pored ovog trija tu su i lezbijke, neopredeljene, sve odreda umetnice, “performerke”, sasvim sigurno feministkinje, zarobljene u jalove debate, samoobjašnjavanja i premalo smislene, a naročito duhovite, radnje.

Na sve to (mislim, uglavnom garnitura ženskih rediteljki (kojima dominiraju renomirane feministkinje poput Andree Arnold i Kimberly Pierce, pored same Jill Soloway) kao templejt za rediteljsku i art direkciju serije uzimaju motive iz “video-radova”, sa krupnim telopima koji nose poruke Dicku (i gledaocima), sa insertima iz radova nezavisnih umetnica i same Chris Kraus, što isprva deluje interesantno i inovativno, ali kako serija odmiče ne uspeva da sakrije prazninu dramskog dela.

I Love Dick, sem u slučaju da ne ismeva na sva usta stavove i junake kojima se bavi, fundamentalno ne razume modernu televiziju i tvrdoglavo odbija da prihvati da TV gledalac ne može i ne treba da prihvati ništa samo zato što je to “OK prihvatiti” (što je sve veći problem i Transparent). S druge strane, u tom svojeglavom tretiranju I Love Dick kao “video rada” za skuplje pare krije se i njena jedina vrlina- prilika da vidite šta je “moderna televizija” sposobna da apsorbuje kao svoj izraz. Bez obzira što će odmah nakon varenja istog dobiti proliv.

Bonus koji niste tražili: Poređao sam epizode iz četvrte sezone Black Mirror (Netflix) od najlošije do najbolje.

06. Crocodile – o aparatu koji iz ljudi izvlači sećanja.
Mislim da je premisa nepotrebno razvučena i da epizoda progresivno ponire u samoparodiju.

05. Hang The DJ – o aplikaciji koja pronalazi idealnog ljubavnog para.
Opet nepotrebno razvučeno i što je Brookerova česta boljka- repetativno i još nepotrebnije neduhovito.

04. USS Callister – o autoru video-igrice koji je kreirao svoj privatni “univerzum” za igranje sa realnošću.
Brooker razvija priču, ali ne nalazi pravi način da postavi i razvije junake i na kraju postigne “emocionalne udarce” koji su ovde bili neophodni.

03. Black Museum – o muzeju gedžeta koji su od ljudi napravili “kriminalce” (recimo).
Predvidljiva struktura Twilight Zone na stranu, u ovom mini-omnibusu pojedinačne priče bile su intrigantnije od one koja ih objedinjuje.

02. Arkangel – o gedžetu koji omogućava 24/7 superviziju deteta (režirala Jodie Foster)
Dramski i emocionalno najelaboriranija epizoda kojoj bi, ipak, pomoglo da Brooker pusti nekog dramaturga da od predvidljivo “verovatnog” napravi neku neočekivaniju priču.

01. Metalhead – o robo-bubašvabi koja uništava sve ljudsko na šta naiđe.
Iako je ovde Brookerov doprinos na nivou inovativne tehnologije najmanji, sve ostalo višestruko premašuje ostale epizode- od smislene crno-bele art direkcije, od neelaboriranog, ali izvrsno postavljenog apokaliptičnog konteksta, preko jurnjave robo-bubašvabe i žene kao metafore za “neizbežno” do nimalo patetičnog, ali efektnog emocionalnog “rosebud” efekta na kraju.

Na kraju, preporučujem vam i šestoepizodni dokumentarac Long Strange Trip (Amazon) o Grateful Dead koji me je skoro regrutovao u “Deadheada”.

Lajkuj:

Komentari:

  1. Lidija says:

    Marfa (I Love DIck) nije baš obično mestašce.
    https://en.wikipedia.org/wiki/Marfa,_Texas

    1. Slobodan Vujanović says:

      slažem se. moj utisak je baziran na onome kako ga serija predstavlja. možda autori očekuju da svi poznajemo istoriju i kontekst. thankS.

  2. Lidija says:

    Preporuku da gledam I Love Dick sam dobila od moje stare ekipe sa FLU, pa pretpostavljam da je znanje o Marfi prof. def. Moram da priznam da sam ja plakala od smeha. Mislim da su autori isparodirali sve što se isparodirati može, a povezano je sa tzv. art svetom. Pozdrav i vidimo se u Vešticama.

Ostavite komentar:

Slični članci: