Da li imate preko 18 godina?

TV GONIČ: Horor u Evropi

Dve evropske serije čija je radnja smeštena u blizinu velikih i gustih šuma

0
1

Iako je februar, čini mi se da je još rano da se raspisujem o nekim ovogodišnjim serijama (iako su već završene kao Mosaic ili već izemitovane kao Altered Carbon) iz najmanje dva razloga: treba mi vremena da razmislim i još uvek nisam gotov sa stvarima iz 2016. A i dugo vam nisam pisao o TV dešavanjima po Evropi.

Nova, četvrta sezona, Bron/Broen, istina, upravo se emituje, ali ja već dugo ne prelazim taj most. Više se ni ne sećam zašto sam prestao, ali mislim da je premisa, ipak, bila pogodnija za film, nego za seriju. Da se debatovati o tome, slažem se.

Dve serije, švedsko-danska i nemačka, kojima se ovde bavim, pružile su mi nešto što američke i (tek ponekad) engleske donose vrlo retko- tihu jezu. Formalno, i Black Lake (TV3 Danske i Švedske) i Dark (Netflix) mogu da se svrstaju u natprirodne (malo i naučno-fantastične) horore. Žanr koji u američkoj obradi prečesto i prebrzo ejakulira u retardirane slešere (Mist, Dead Of Summer) ili u potpunosti zaboravi zbog čega smo došli (Walking Dead), a skoro nikad se ne prihvati sporo tinjajuće priče u kojoj jeza povremeno, ali dovoljno često proviruje (eksperimentalna televizija Davida Lyncha na stranu).

Krojiti ovakvu vrstu priče veoma je teško, jer film zbog kraćeg formata i nabijenijeg iskustva mnogo lakše održava atmosferu, koja je najbitnija za dejstvo horora. Međutim, sada sa bindžvočovanjem kao mogućnošču nešto od svega toga može i da se izsimulira. Ali, i dalje ostaje ogroman zadatak- napraviti premisu koja može da istraje čitavu sezonu ili više njih, a koja će ostati neotkrivena i neobjašnjena, a da se gledalac, ipak, ne oseća kao u eksperimentalnim radovima Davida Lyncha. Razrada likova i odnosa pride.

Black Lake, autorsko ostvarenje Ulfa Kenslera i trojice njegovih kolega, uglavnom u tome svemu ne uspeva, ali se trudi.

Prvo, nema nikakvog razloga zašto se serija zove Black Lake, s obzirom da se radnja odvija u polu-napuštenom hotelu u sred zime, negde na severu Švedske. U blizni koga se, istina, nalazi “Crno jezero” i u kome se, navodno, udavio jedan od aktera iz hotelske prošlosti, ali sve to je potpuno nebitno za priču i dešavanja u njoj. Niti je bitno što se serija zove Black Lake. Ali samo kažem.

Jedan mladi, perspektivni Šveđanin dolazi sa devojkom, bratom i još par prijatelja u hotel (“resort”) koji planira da kupi i od njega napravi prestižno zimovalište, što ovaj nikada nije postao, jer je hotel zatvoren ubrzo po završetku radova kada je u njemu pobijena cela porodica vlasnika i on sam. Pre 20 godina!!! Naravno, teško je poverovati da jedna tako perspektivna nekretnina u jednoj Švedskoj može da propada tako dugo, kao ni da je ekipa zatiče u poprilično pristojnom (da ne kažem- naseljivom) stanju, sve sa domarom koji i dalje živi u blizini (kako i od čega, nikada ne saznamo).

Ubrzo u hotelu počinju da se dešavaju neobične stvari, čini se da ima duhova, da dolaze iz podruma… Pojedini junaci počinju sve neobičnije da se ponašaju. Uskoro počinju i da umiru… I sve to zajedno uopšte ih ne nagoni da napuste hotel i manu se ćorova posla, naprotiv.

I dok simbiozom ukletog mesta sa nerazjašnjenom i krvavom istorijom hotela (šire i same Švedske, ali bez pretenzija da se time ozbiljnije bavi) i egzeukucijama povremenih “štrecova” možemo da budemo zadovoljni, svim ostalim ne možemo.

Radnja je prerazvučena i jednostavno nema dovoljno dešavanja za osam epizoda. Likovi možda i nisu toliko bezlični koliko autori nisu znali šta sa njima da rade i kako da ih razvijaju dok horor miruje. A kad ovaj proradi, njihovi postupci bili su očekivano idiotski, baš kao i njihove reakcije. A koliko god se trudili da razumete geografiju prostora (hotela i terena oko njega), to vam neće poći za rukom, jer se nove sobe i podrumi neprekidno dodaju, a kamera nijednom ne napravi neprekinut hod od ulaza do “negde”. Što samo iritira, jer gledalac nikada ne zna gde je, niti šta gde može da očekuje.

Zbog svega toga, Black Lake neprekidno obećava da će se nešto zanimljivo i neočekivano desiti, međutim kako epizode promiču sve smo bliže relativno banalnom objašnjenju, s obe strane realnosti. Ali, ništa nas ne prestravi kao mogućnost druge sezone koju kraj sugeriše.

S druge strane, kao i u slučaju Audija, BMW-a i Mercedesa, s Nemcima nema pobačaja. Dark, prva Netflixova produkcija na nemačkom i jedna od najoriginalnijih evropskih, nudi sadržaj koji tokom deset epizoda intrigira, nesamoobjašnjava se previše i deluje veoma ambiciozno.

Ne nasedajte na spuštajuće kritičarske komentare da se radi o “nemačkoj ili evropskoj verziji Stranger Things”. Prvo, sumanuto je posezati za Stranger Things kao primerom originalnog sadržaja po bilo kom kriterijumu, a drugo- Dark je daleko ozbiljnija, strašnija i bolje realizovana serija od ST.

Da nastavim poslednjim pasusom ovog teksta- meni deluje da je Dark, svesno ili podsvesno još jedno pretresanje nemačkog osećaja krivice tj odsustva istog. Povratak u prošlost i pokušaj da se ona promeni kako bi se sprečili neki događaji u budućnosti deluju kao metafora za ono što sama nacija ne može da uradi, ma koliko se (ne) trudila.

Dark je kreirao (i sve epizode režirao) Švajcarac Baran bo Odar sa svojom kreativnom partnerkom Jantje Friese. Odara neki od vas znaju po vrlo hvaljenim filmovima Silence (2010) i Who Am I (2014), a Dark je njegov prvi iskorak na televiziju. Njemu i njegovim neprijatno hladnim i kišovitim prizorima izmišljenog nemačkog gradića Windena serija duguje za svoju promišljenu i autentičnu atmosferu. Dakle, prvi i najbitniji elemenat je tu.

Sad ću probati da vam kažem o čemu se radi u seriji, a da vi pri tome ne razumete previše. Deca nestaju. Deca su nestajala i pre u Windenu. Zatim se pojavljuju, kao leševi vrlo neprijatno izbrisanih i izrezbarenih očiju, da tako kažem. U našem fokusu je policajac Ulrich čiji sin nestaje, baš kao što je i njegov brat, pre 33 godine. A tu su i Ulrichova deca, žena, ljubavnica, šefica (mu) policije, njen muž i njegove seksualne navike, njihova deca, roditelji, novi upravnik nuklearne centrale (da li sam pomenuo da se grad nalazi u neposrednoj blizini nuklearke, prve u Nemačkoj?), njegova supruga, njen otac i famozni Noah.

Duboko u šumi nalazi se i jedna pećina, koja ima više ulaza. Ako krenete jednim naići ćete na skrivenu burad sa nuklearnim otpadom, a ako krenete drugim naići ćete na vrata. A u šumi ima i jedan podrumski sobičak u kojoj jedan čovek vezuje dečake, kožnim kaišom preko očiju…

Isprva, a možda ni do kraja, nije baš lako pohvatati likove, njihove sadašnje i pređašnje verzije, odnose, ko je kome otac, ko je u koga zaljubljen, ko koga kreše, ko s kim ima kakve nerazjašnjenje račune. I ako vam se ovo silno pobrajanje čini nepotrebnim, za Dark je ono skoro esencijalno. Jer pored “mraka” koji donose “natprirodne” stvari, stvarni mrak krije se u nerazjašnjenim i neraščišćenim (komplikovanim) odnosima žitelja gradića. Oporost tihih patnji i užeglih ljutnji, nevine pogreške detinjstva… sve je to ostavilo traga, a ponegde i ožiljke na žiteljima i životima im, pa sada kada repovi prošlosti provire, krv u ljudima tek počinje da ključa.

Dark, što je najčešća mana svih serija koje omanu, ne žuri. Odar ne menja ritam i tu uči od Lyncha, bez da ga imitira. On ne gubi glavu ni kad zna da se bliži vrhuncu zapetljanosti, niti kada pred nama raspetljava drugorazrednu bračnu prevaru. Kasting je skoro perfektan i nemački pedantan u uparivanju “nekad” i “sad” glumaca koji tumače jedan lik. Isto važi i za scenografiju, koja je sva u crnim, smeđim i tamnozelenim tonovima, utopljena u istu takvu prirodu podno iste takve nuklearke. I kiša nemilosrdno pada, toliko hladna i neprijatna da samo čekate da neko primeti i da je radioaktivna.

Baš kao i Odarovi glumci i njegova režija vrlo je realistična. Prati bore i šavove na njihovim licima i odelima. I ne plaši se da bude brutalna- ili vi mislite da je prizor svakog mrtvog deteta po difoltu takav. Jer nije. Odarovi uznemiravaju. Osećajem da je iz njih, kako malo pre, isisan život.

Osnovna premisa na kojoj Dark bazira svoju misteriju, pored toga što ne mogu da vam je otkrijem, na kraju ne biva sama sebi cilj, koliko samo sredstvo da dobro i zlo sebi prokrče put. I čudesno sam srećan što granice tog dobra, a naročito zla, nisu postavljene i objašnjene. Dark uspeva da iskoristi svoju “naučničku” premisu i prenese je na teren nešto “bajkolikijeg” terena na kome ona tiha jeza mnogo bolje radi svoj posao.

Na sve to, a ne znam da li se vi slažete, ima nečeg perverzno zanimljivog da vas baš “Nemci” uvlače u mračnu pećinu i bave se performansama zla. Da odlučuju o tuđim sudbinama, da žrtvuju zarad… “nekih ciljeva”. Da relativizuju. Ili da, a tu je Odar spektakularan, čine sve što mogu da zaštite i spasu svoje.

Da sam je postigao u 2017. Dark bi sasvim sigurno završila u mom Top 10 za prošlu godinu.

Lajkuj:

Komentari:

  1. Zeksi says:

    Dark ima samo jednu manu …druga sezona izlazi tek sledece godine…

Ostavite komentar:

Slični članci: