Da li imate preko 18 godina?

TV GONIČ: The Handmaid’s Tale

Najbolja anti-šerijatska serija na televiziji. Ali da li vam je to dovoljno?

6
9

The Handmaid’s Tale je roman kanadske spisateljice Margaret Atwood baziran na stvarno naučno-fantastičnoj premisi da je radikalni pokret hrišćanskih fundamentalista, pa još situiran u Novoj Engleskoj, srušio američku vladu, pa još i njenu vojnu silu, i uspostavio vlast nove Republike Giliad na teritoriji SAD.

Kako nisam čitao roman, nadalje mogu da vam pričam i da sudove donosim samo na osnovu onoga što TV verzija nudi, ok?

Dakle, u toj novoj Americi najgore su prošle žene. Čija su prava, uloga u društvu i baš kao i moda srozani na nivo srednjevekovnih, a deo njih, red tzv “Handmaidsa”, isključivo služi novoj i jalovoj eliti za proizvodnju dece. Mogli bi da kažemo da Giliađanke izgledaju kao neka frakcija Amiša, a socijalno stoje nešto bolje od svojih sestara po represiji u Saudijskoj i drugim Arabijama islamskog istoka.

Hm. Sad ne znam odakle da nastavim, jer želim toliko stvari da vam saopštim pre nego što obrazložim zašto je ovo verovatno najhajpovanija serija ove godine koju ne morate da gledate.

handmaids

Hm. Redosled sledećih sudova nije bitan.

The Handmaid’s Tale, iako bazirana na romanu iz 1985. i strahu od hrišćanskog fundamentalizma, čak i u klimi povampirene, Trumpizovane desnice, zaista pre izgleda kao feministička kritika svih religijskih represija i hipokrizija, ali ponajviše one islamske tj šerijatske. I za to ne morate da dočekate, kao ja, poslednju epizodu i scenu u kojoj jednu mladu ženu treba da kamenuju “zbog greha”, pa da stvari postanu “preslične”. Snaga religije u nesekularnim i nekim sekularnim zemljama nigde nije toliko jaka danas, kao u slučaju islama. Njegov atak na slobode i prava žena, a zatim i na slobodu govora, više nema nameru da miruje samo u matičnim sredinama, već ozbiljno korodira i evropske standarde istih. Svedeni kostimi žena- i onih koje pripadaju redu “rasplodnih sluškinja” i onih koje su “gospodarice domova,” slabe vidljivost ženskih odlika i pretvaraju ih u “neutralne prilike” kao u islamskim sredinama. Na sve to “rasplodne sluškinje” dobijaju nova imena bukvalnom kombinacijom predloga “od” (off, prema “čija si ti sad, mala?”) i imena novog gazde što je verovatno poslednji ekser u čelo njihovoj nebitnosti.

S druge strane, a zagaziću do kolena u “rejšal profajling” i reći da dva najbitnija muškarca, “s neprijateljske strane”, izgledaju kao: “umereni holivudski musliman” (Joseph Fiennes) i “uobičajeni holivudski muslimanski terorista” (Max Minghella).

Novi svet uređen je prema nekim skriptama koje liče na sve već do sada viđene. Ono što je upadljivo jeste da nova religija nema pretenzije za crkvama i drugim filijalama “prosvetne” delatnosti. Sva propaganda kao da se sprovodi “po kućama”, a veru vernika jača i kontroliše snažno prisustvo naoružane sile raspoređene po gradu. Ako ni to nije dovoljno da pronađete “Isusa”, tu su i tela posvuda obešenih nevernika. Njihova upotreba i brutalni dekor koji predstavljaju stvar opet vraća na “popularne” You Tube snimke koje produciraju ISIS i ostala teroristička braća.

Međutim. U jednoj epizodi, Serena, žena jednog od novih lidera (Fiennes), u čijoj je službi naša glavna junakinja, Offred (Elisabeth Moss), saopštiće gostujućoj meksičkoj diplomatiji da je Republika Giliad smanjila emisiju štetnih gasova za (ako sam dobro zapamtio) 75%, a da ne govorimo o tome da je Giliad jedno od retkih mesta na svetu gde se deca, u ograničenim količinama (zbog kapaciteta “handmejdica”), i dalje rađaju. Nova država je, dakle, blagoslovena.

Još neki detalji, sugerisaće gledaocu da pokret “Sinova Jakoba” nije “baš” samo “još jedna” religiozna fundamentalistička organizacija, već da u suštini njihovog revolta, a potom i prevrata stoje skoro ekološki i zdravorazumsko-preventivni razlozi. Svet je postao previše iskvareno mesto, i duhovno i fizički, i za njegov opstanak bio je potreban radikalan rez. Tu sam pretrnuo, da budem iskren, jer sam u kombinaciji tih stavova- koji iz aspekta “Sinova Jakoba” “nisu za diskusiju”, naslutio nešto od rastuće konzervativnosti “Milenijalsa”. Ovi mladi ljudi sve češće vrlo radikalno i nepomirljivo odbacuju i da čuju “drugu stranu”, a naročito ako im njihov moralni kod sugeriše da se radi o “objektivnim opasnostima” za njihovu predstavu o tome kako moderno društvo treba da izgleda. Ovako autistična borba za ljudska prava i bolje sutra pre ili kasnije odlućiće da ponudi sopstvenu verziju slobode i prava u kojima, a videli smo to toliko puta u istoriji, nema mesta za sve ljude.

Jer sloboda(n) je diskusija.

Republika Giliad je, dakle, mesto koje formalno liči na šerijatska društva, ali kojim upravljaju ljudi koji veruju da kroz novi religiozni koncept zapravo spasavaju ljudsku vrstu, civilizaciju i vraćaju stvari na svoje mesto nakon pošasti liberalnog društva.

handmaids-marquee-1180x520

Da li sam vam rekao da ovde sreće nema ni za gejeve, ni za lezbijke, ni za Caitlyn Jenner? A baš kao što smo i znali i očekivali, i ovo uređenje u svom osinjaku počiva na hipokriziji, koju dosta anti-muški servirano predstavljaju muškarci. Najglasniji moralni čistunci opet su samo “prljave, muške svinje” koji, skriveni od očiju javnosti, neke druge žene tretiraju kao sredstvo za zadovoljenje cilja. Ako ništa, čovek bi očekivao od 2017. malo više maštovitosti na ovom planu.

The Handmaid’s Tale je u međuvremenu postao “vrlo bitna serija” koja u “Trumpovoj Americi” govori o neophodnosti ljudskih sloboda, a kroz tretman žena govori o svima onima (širom sveta) koji su potlačeni u ime religijskih i drugih propagandi. Serija se samo-etablirala dotle da su nedavno neki anti-Pro Life protestanti u Americi koristili kostime “hendmejdica” za svoj nastup. Drugim rečima, dragi moj čitaoče, The Handmaid’s Tale je postala serija koju nije lepo kritikovati. Jer ona sasvim lepo radi za sve moguće agende “Milenijalsa”. A kako su u njihovim ručicama novčanici i smartfonovi nije lepo, a ni pametno prkositi im.

Sve ovo, naravno, vanserijski odgovora matičnoj kablovskoj kući, Hulu, kojoj dešperatno treba hit kako bi zabola zastavicu na trenutno najpoželjniji i najkonkurentniji teren na svetu- onaj prozivođača TV serija. Hulu je do sada, a vi me ispravite ako grešim, od svih svojih produkcija imao samo tri “prestižne” serije vredne pomena. S dve se, po mom i “gledateljskom” mišljenju nije proslavio, a za treću, koja je najbolja, verovatno niste ni čuli (naročito ako ne pratite TV goniča na B/A). The Path, o, istotakođe, čarima religioznog kulta i Chance u kojoj Hugh Laurie opet glumi otkačenog doktora, su skupa, ali mlaka voda.  A Shut Eye, o lažnim vidovnjacima, “romskog” porekla, kao što napisah ovde jednom, ima Breaking Bad potencijal.

The Handmaid’s Tale je, a to je najjjjjjjbitnija stvar za svaku novu seriju, postala “ono o čemu se priča”, i, još bitnije, postala je termin kojim (mogu da) se imenuju stvari oko nas ili na Internetu…

I, sad, ako ostavite po strani umereno oduševljenje anti-šerijatskim štimungom, ako zanemarite mazohističko prepuštanje potencijalnoj distopiji koju po prvi put kreiraju “Milenijalsi”, i ako niste bezglavi fan Hulua, šta vam ostaje?

hbz-handmaids-tale-season-2-new-1497995970

The Handmaid’s Tale (a možda nisam odabrao baš najbolji momenat da vam to saopštim) je u velikoj meri delo ženskih ruku. Roman je napisala Margaret Atwood, autor serije jeste muškarac, Bruce Miller, ali u njegovoj karijeri već je utefterena jedna velika i aktuelna feministička serija- The 100 koja ide na kanalu CW. Sa izuzetkom dve epizode koje je režirao Mike Baker, sve ostale epizode režirale su žene, a žene stoje i iza svih scenarija. Elisabeth Moss, koja prilično voljno postaje i “endorser” ideja ove serije, svoje snažne feminističke stavove već je dokazala u Mad Men i Top Of The Lake, ali i kao ćerka Martina Sheena u West Wingu.

I ovo delo toliko ženskih ruku nije baš nešto naročito.

Iako će nas na početku zapljusnuti sa par eksterijera u kojima su vrlo brutalno predočene represije nove Republike, THT je mahom staromodna drama koja se odvija u enterijerima i svodi na ponavljanje nenaročito postavljenih i razvijenih dramskih situacija (od flertovanja uz Skrebl kao parafrazu bilo koje dvorske afere, vozača-ljubavnika, tretman Pepeljuge, sve moguće varijacije na 1984-u…).

Likova skoro da nema. Iako nam je nekako stalno pred očima, Offred tj Mossova, i dalje ne uspeva da postavi svoju junakinju- da li je ona pobeđena žena koja se lagano diže? da li je ona obična žena koja se zatekla u buri stvari? da li je ona neka pametnica koja pažljivo plete igru? da li je ona i pre prevrata bila “snažna žena” ili sada postaje silom prilika? I da i ne. Ono što sigurno nije, nije fatalna lepotica u koju je Fiennes u jednoj epizodi “preobuče” i očekuje da i mi to poverujemo. Alexis Bledel koja je tokom promocije poput kukavičijeg jajeta proturana kao druga glavna zvezda serije nestala je već u trećoj-četvrtoj epizodi. Sramota me da primetim da je do nestanka došlo kad je nestao i njen klitoris. Joseph Fiennes kao jedan od komandanata isprva je delovao kao zli mastermajnd, ali poslednje epizode ga prikazuju kao klasičnog “krležijanskog” gubitnika čija je mlohava muškost jednaka istom takvom moralu. Još je tanji pomenuti Minghella koji igra vozača, a možda i tajnog agenta Republike. Gde je ovo drugo potpuno neprimetno u njegovim postupcima. Najbolja i najautentičnija je Serena, komandantova žena koja je ideološki doprinela nastanku Republike, još dok su žene smele da učestvuju u političkom životu, a koja lagano shvata s kim je tikve sadila.

Međutim, u ono malo priče koja se razvije u 10 prvih epizoda jako puno vremena ode na nemušto dočaravanje klime u kojoj je do prevrata došlo, a da bukvalno nije jasno kako je kreirana klima u kojoj je OVAKO NEŠTO (morao sam caps lock) moglo da se desi. Deo tih flešbekova otpada na potpuno neinteresantne prethodne živote Offred, njenog muža i deteta, od čega je čak cela jedna epizoda u duhu trivijalnog trilera potrošena da objasni kako se Offredin muž spasao i dočepao Kanade.

S obzirom na temu kojom se bavi i dočarani vid represije, The Handmaid’s Tale zapanjujuće mizerno emocionalno angažuje. Offred je, baš kao i Mossova, izuzetno antipatična, dok su muke koje trpi date sa nekakvom mehaničkom hladnoćom koju i komandiri demonstriraju dok opšte sa “hendmejdicama”. Od svih ostalih junaka, jedino Offredina drugarica, konstantno najebavajuća Janine, uspeva da nas približi novonastalom hororu. I za to zaista sve zasluge ima Madeline Brewer, koja ume da od besa napravi očaj. I obrnuto.

Gledajući The Handmaid’s Tale mi zapravo gledamo jedan prerazvučeni proces Offredinog uključenja u pokret otpora, za koje vreme ne uspevamo da steknemo predstavu o neposrednom ustrojstvu nove države, njenom funkcionisanju, “svim ostalim stvarima” koje se ne tiču proizvodnje dece i scena iz svakodnevnog života “hendmejdica”. Susret sa meksičkom diplomatijom naslućuje da nova Republika ima problem sa sopstvenom predstavom u svetu, ali iako, a tako deluje, ceo svet kuburi sa reproduktivnim sistemom, niko nam ne kaže šta se dešava u svetu. A tek se niko ne trudi da objasni najnemogućniju stvar od svih- a to je da je Amerika uspela da se ujedini oko neke stvari, koja se potom otela kontroli. Gde su ljudi koji se ne slažu? Zar je moguće da se sve svodi na par obešenih na trgu? Setite se kako je sve izgledalo posle prebijanja Rodney-a Kinga. Zamislite koooooooliko bi trebalo da traje proces koji bez ultraburnih nemira menja sistem cele Amerike… A ovde je kao na delu “bliska budućnost”. Ne insistiram na ovim stvarima samo kao na informacijama, već zbog toga što njihovo odsustvo čini da svet Giliada izgleda malčice izveštačeno, neuverljivo i hladno, što nastavlja da hrani isti takav utisak o čitavoj seriji.

Baš kao i The Path, baš kao i Chance, i The Handmaid’s Tale, kao da dolazi iz istog pera. Sve tri pate od nedostatka suštinski atraktivne drame, od nedostatka zanimljivih likova za koje želite da se vežete i do sada niste imali priliku da ih upoznate. Sve tri su rađene u istom ključu realističke revizije žanrovskih postulata i sve su omanule da budu i dobar žanr i(li) da ponude stvarne i uverljive junake kakve je, recimo, svojevremeno Sopranos ponudio gangsterskom/ krimi žanru. Fali im strasti. Fali im žestine. Fali im okupanosti u stvarnom životu i želje da se isti promišlja van proklamovanih metoda i sudova, bez obzira što će na svetlo dana izaći neke “nelajkabilne” stvari.

I ako neko bude implicirao da ja iste stvari vidim i kao problem “Milenijalsa” stvarno ću se naljutiti.

hand

Lajkuj:

Komentari:

  1. Mitja says:

    U potpunosti se ne slažem. Ukoliko i postoje problemi sa ovom serijom, oni svakako ne potiču od od “nepostojanja suštinski atraktivne drame”, niti od slabe glume ili antipatičnosti Elizabet Mos. Nijedno od ovoga ne stoji, serija je izuzetno napeta, gluma je odlična, Mos je razvalila, a i scenaristi su uspeli da ne nagrde jedan od najboljih/najvažnijih romana druge polovine xx veka. Naprotiv, stvar je unapređena zahvaljujući kreativnim smernicama same Margaret Atvud. Priča o milenijalsima (koji su i onako samo marketinški konstrukt, odnosno način da se identifikuju potencijalni kupci za određenu robu) deplasirana je,, jer je sve ovo bilo podjednako aktuelno i pre trideset godina. Jedna od najboljih, ako ne i najbolja serija godine.

  2. Anabel says:

    Film je naravno daleko bolji :)

  3. Slazem se da je film bolji. Sam izbor glumaca tera da mrzimo celu situaciju u kojoj se Ofred nasla. Gledajuci Komandanta u seriji, samo sam osetila ulepsavanje situacije

  4. Saša says:

    Potpuno se slažem: razvučena, pretenciozna, na momente nepodnošljivo iritantna serija sa ništa manje iritantnim kastingom.

  5. Dijana says:

    Najiritantniji su mi bili loša gluma Elisabeth Moss i bezbrojni kadrovi sporog (valjda iz nekog razloga značajnog) hodanja likova po kući, prilikom kojih sam se okretala svom mužu i započinjala neku rendom priču. Hvala za osvrt.

  6. D says:

    Otkud ovakve gledanje u odnosu na islam majke ti? Ne da nema pojma, u svim drustvima u krizi zene su uvek najebavale, tako da ta paralela sa dzamahirijom je zapravo u najmanju ruku etiketirajuca I uska. I o kom islamu pricas? Religija je u razlicitm drustvima drugacija. Potpuno promasen taj deo

  7. Milijana says:

    Neuverljiva, mlaka serija. Buka koja se digla oko nje neproporcionalna je njenoj vrednosti.

  8. Larisa says:

    “Nedostatka zanimljivih likova za koje želite da se vežete”? Ne verujem šta čitam. Pored sjajne Elisabeth Moss – Ann Dowd (Aunt Lydia), Alexis Bledel (Ofglen),Yvonne Strahovski (Serena)?Ništa?

Ostavite komentar:

Slični članci: